Расколнике не признајемо, а Цариград?

Да ли је Црква Трећег Рима расположена за трговину с расколничким стамболским сужњем?

Црквена криза у Украјини после најновијих одлука Цариградске патријаршије била је једна је од три теме које је разматрао епископат СПЦ на овогодишњем дводневном заседању Светог архијерејског Сабора. И док су, како стоји у Саопштењу, ставови СПЦ око Косова и црквене просвете били познати, саборски став о питању Цркве у Украјини био је само делимично јаван. Разлог – чињеница да је о саборском ставу требало најпре службено обавестити све православне цркве, почевши од Цариградске и Московске патријаршије.

ШТА ПРЕОСТАЈЕ? Сабор са жаљењем констатује да је Цариградска патријаршија донела канонски неутемељену одлуку да рехабилитује и за епископе призна двојицу вођа расколничких групација у Украјини, Филарета Денисенка и Макарија Малетича, заједно с њиховим епископатом и клиром због чега Свети архијерејски Сабор ту одлуку цариградског Синода сматра необавезујућом за Српску православну цркву. Коначно, уместо оживљавања канонски мртворођеног Критског сабора што је као предлог решавања црквеног питања у Украјини пред заседање Сабора изнео један епископ, званичан став СПЦ је да Цариградска патријаршија и остале помесне аутокефалне православне цркве ово, као и питање православне дијаспоре, треба што скорије да размотре на свеправославном сабору – како би се потврдили и оснажили саборност и јединство Православне цркве и убудуће избегла искушења попут овог кроз које сада пролази православље. Предлог који завређује пажњу, али чини се бар у овом тренутку тешко остварив. Црква Трећег Рима, судећи по најновијим дешавањима која сведоче о њеном бескомпромисном ставу да остане верна улози чувара чистоте православља, очито није расположена за трговину са расколничким стамболским сужњем. Шта преостаје?

[restrict] Заоштрени односи између Цариграда и Москве дошли су, чини се, до тачке са које више, упркос предлозима с разних страна, тешко да могу да се врате на пређашње стање. Бар не у скорије време. Напротив, раскол прети да ће се, на шта упозорава и митрополит Алфејев, претворити у дубоку пукотину на целом телу светског православља што се може одразити и на живот заједнице православних цркава, те на сведочење које смо призвани да доносимо свету око нас.
„Одлука коју је Цариград објавио о реализацији пројекта стварања ’аутокефалне’ црквене структуре на нашој територији паралелно и упркос канонској Цркви која вековима служи у украјинској земљи и која у свим искушењима и радостима остаје са својим народом очигледно представља неканонски поступак. И без обзира на све процедуре за остварење ове одлуке они неће моћи да јој придају легитимитет. Расколници који се не покају за своје поступке, чак и ако их Цариград прими у општење, остају расколници и структура у коју ступе такође ће бити расколничка.“
Недавно је и високи представник Цариградске патријаршије – архиепископ Јов – запретио Руској православној цркви да је Фанар може лишити аутокефалности коју је од њега добила почетком 16. века. То се десило неколико сати након што је Цариградска патријаршија позвала епископе и свештенике, као и вернике Украјинске православне цркве под јурисдикцијом Московске патријаршије да пређу у „јединствену украјинску цркву“, коју заједно с кијевским режимом и Вашингтоном намерава да формира. Харковска епархија – једна од највећих у тој земљи – објавила је да не намерава да улази у ту цркву. Исти одговор уследио је и од осталих епархија.
„Канонска Украјинска православна црква Московске патријаршије неће учествовати у ’сабору уједињења’ чије се одржавање планира ради стварања јединствене православне цркве у Украјине“, рекао је председник Информативно-просветитељског одељења УПЦ архиепископ нежински и прилукски Климент.
„То је апсолутно немогуће. ’Оци’ овог такозваног сабора ће, како претпостављамо, бити расколници, људи који су сами себе назвали свештеницима и епископима. Занимљиво је да се чак ни патријарх Вартоломеј, премда је објавио да је Филарету скинута црквена забрана, још увек није сјединио с њим око евхаристијске чаше“, рекао је архиепископ Климент.
Архиепископ је истакао да се канонска црква не може ујединити с Филаретом који ју је скоро 30 година пратио уз подршку политичара, те који је клеветао њен епископат и благосиљао запоседање храмова и примену силе против верника.

ФАНАР НИЈЕ ЦРКВА Јову, који је донедавно био на функцији копредседника заједничке комисије Цариградске патријаршије и Ватикана за православно-католички дијалог, у име руског свештенства обратио се и отац Всеволод Чаплин: Фанар уопште нема аутокефалију, територију и јурисдикцију, јер због гажења канона и обновљенске јереси то више није црква. „Константинопољска патријаршија више не постоји – то је секта одступника – новотараца.“
Он подсећа да живимо у историјском тренутку који се може упоредити с временом Фераро-Флорентинске уније. Тада је митрополит кијевски, московски и целе Русије Исидор, који је издао православље, умислио да је на врху власти и да ће све покорити римском трону. Но њега су прогнали велики кнез, свештенство и народ.
„То је противљење нашег народа, нашег свештенства и нашег епископата свакој пакости, свакој јереси, сваком расколу, ако је залог томе очување православља у светским размерама и очување нашег јединства.“
Ако је Цариградска патријаршија расколничка структура, или како је прецизније рекао патријарх Кирил „она која престаје да буде хришћанска црква“, да ли је могуће с њом наставити општење и у оквиру неког будућег сабора покушати суспендовати њене одлуке о давању аутокефалије украјинским расколницима? Зашто документи када постоје канони, те да ли се таква питања решавају на Васељенским саборима? О томе Сергије Троицки у књизи „Суштина и фактори аутокефалије“ каже: „И уопште узев не можемо видети у Васељенском сабору редовни и још мање искључиви орган за проглашење аутокефалије. Не можемо већ због месног карактера самог питања. Васељенски су сабори надлежни за одређивање општих норми аутокефалије, а не за решавање општих питања о аутокефалији једне или друге цркве. За решавање месних питања васељенски епископат има своје месне органе у облику епископата појединих аутокефалних цркава. Због тога су Васељенски сабори решавали питања аутокефалија само случајно, узгред и при томе су увек узимали у обзир вољу епископата дотичне цркве те у суштини они нису стварали нову аутокефалију, него су само санкционисали стање створено вољом надлежних месних цркава. Тако је IV Васељенски сабор сјединио три источне дијецезе у једну цариградску патријаршију због тога што су те дијецезе фактички већ биле потчињене Цариграду и што су поглавице тих дијецеза пристали и на правно сједињење. Исти сабор успоставио је аутокефалију јерусалимске цркве од цркве Кесарије палестинске због тога што је фактички јерусалимска патријаршија већ имала у то време аутокефалију. У исто време неколико аутокефалних цркава никле су баш у доба васељенских сабора ван сваке везе са тим саборима и нико није тражио чак ни то да ти сабори санкционишу нове аутокефалије. Такве су јерменска и грузинска или иверска.“
Кад већ сабори нису место на којима се решава питање давања или одузимања аутокефалије, какав би циљ могао бити неког будућег свеправославног скупа на којем би равноправно с другима учешће узела и Цариградска патријаршија? Васељенски сабори у историји Цркве одржавани су, пре свега, ради учвршћивања православне вере и преношења догматско-духовних истина. Отуда је у средишту сваког било тумачење личности Христове и човековог спасења у Њему. И Свети Јустин Ћелијски указивао је на то да Васељенски сабор мора да јасно осуди велике јереси које су се појавиле након Седмог Васељенског сабора (у 8. веку): папизам и протестантизам, као и „свејерес“ екуменизма, покрета за уједињење хришћанских конфесија без обзира на Истину. Да ли би неки будући који се помиње могао имати то за тему?
Уколико би се будући свеправославни сабор бавио тек организационим питањима, да ли би то значило да остале помесне православне цркве, пре свих руска, нису спремне да осуде јеретичка учења Цариграда? С таквим уступцима Москва у будућности не би могла остати чувар чистоте православља, последично ни носилац оригиналне цивилизацијске мисије. Чини се да је то имао на уму патријарх Кирил када се јасно одредио према Цариграду: Ако једна црква подржава расколнике, ако једна црква крши каноне, она престаје да буде православна црква.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *