Да је могуће зауставити време, већина Украјинаца би другачије одлучивала о својој судбини, па не би ни учествовала у масовним демонстрацијама Евромајдана! Ову (не)очекивану вест о промени свести грађана Украјине објављује телевизијски канал NewsOne (украјински) који је недавно, у директном програму, гледаоцима поставио питање: „Да се можете вратити у прошлост, да ли бисте ишли на Мајдан?“ Програм је трајао сат и по, током емисије су пристигли одговори више од 9.300 гледалаца, чији су ставови открили драматичан обрт у односу на минуло време: 91 одсто Украјинаца је одговорио негативно, а само 9 посто било би спремно да понови свој ангажман у догађајима који су пре четири године променили живот ове земље.
У информацији се (logicno.com) наводи и да је истраживању претходила изјава посланице Врховне раде Олге Богомолец – да је Евромајдан мртво „чудовиште“ и да су тамо заступани интереси украјинских олигарха, који су током протекле четири године значајно повећали своје богатство. Иронијом судбине, сведочанство о историјском кајању Украјинаца поклапа се с тренутком када Кијев проглашава ратно стање и, зачикавајући Москву, тврдоглаво стреми у кризу с могуће трагичним последицама. Незванично, претпоставља се да и у овој ситуацији одлучују интереси олигарха, посебно оног – чоколадног на челу земље који увођењем ратног стања подиже свој пољуљани рејтинг. У сусрет председничким изборима у Украјини (март 2019) Азовски пирати су, дакле, код Керчког моста огласили и почетак предизборне кампање Петра Порошенка.
Спектакуларни преокрет у разумевању „логике“ Мајдана догађа се у Украјини на пету годишњицу од почетка процеса цинично названог „слободним падом“ земље. Паду који још није заустављен кумовала је „борба за демократију“ на кијевском Мајдану, где су се учесници, сада је то јасно, изборили за драстичан пад животног стандарда, екстремно сиромаштво у земљи разорене привреде и процветале корупције. Запажање о отрежњењу Украјинаца прати, не само у редовима песимиста раширен, коментар како је „ова накнадна памет слаба утеха за Украјинце“.
Накнадна памет – обележје које је тек учтива замена за оверавање уочене и претходно демонстриране глупости, неукости или заслепљености – прати дакле суочавање Украјинаца с блиском прошлошћу своје земље. Не само у савременој црној стварности Украјине већ и уобичајено, оваква памет бива здружена са горчином, разочарањем и кајањем, којима, готово обавезно, претходе наивност, лаж, лицемерје, лаковерност, похлепа… Укратко, овим термином често се именује недораслост историјским околностима.
У повести европских народа не мањка примера драматичних кајања обележених призивањем накнадне памети. Србија и њено историјско искуство нису изузетак, јер у националној меморији Срба, посебно у 20. веку, претеже „мрежа“ повода и разлога за темељна преиспитивања прошлости која воде у закључке и преокрете закаснелог колективног освешћивања. „Мртва чудовишта“ насељавају и наша историјска сећања, а о димензијама налога за национално самоосвешћивање можда најубедљивије говори искуство југословенске државе, створене уз велике српске жртве и идеју о братству. Како би другачије но као тежак пораз могло да се именује то што ћемо у суботу, када се на дан 1. децембра наврши век од формалног проглашења заједничке државе Срба, Хрвата и Словенаца, подстакнути „горким талогом искуства“, ову стогодишњицу дочекати разумним питањем: Није ли Југославија „највећа и по последицама најтрагичнија српска заблуда“? Ако је то тачно, за нама је век опијености грешком коју у националној свести нисмо успели чак ни да уочимо док је било времена да се понешто спасе а страдања предупреде! Јесмо ли народ хазардера и авантуриста који попут махнитог покераша у судбински важним играма слепо улаже себе и све што му припада?
Позамашан је, рекосмо, списак „чудовишта“ српског двадесетог, али и овог века, којима се данас посвећује накнадна памет нације. Савременици су склони да у новом кључу и у промењеној памети вреднују низ прошлих догађаја о којима су доскоро важиле „непорециве истине“. Поменимо само део: Ивањдански устанак у Белој цркви, 7. јула 1941. године, београдске демонстрације и Војни пуч 27. марта 1941, потом и тешки покров ћутања и фаталистичког мирења са судбином у времену Резолуције Информбироа и голооточког ужаса… Када је о ближој прошлости реч, можемо да нагађамо шта би се открило уколико би домаћи ТВ канал у контакт програму поставио гледаоцима питање: Да се можете вратити у време почетка овог миленијума, да ли бисте 5. октобра ишли пред Савезну скупштину? Украјинцима су биле потребне четири године за преобраћање, у свести грађана Србије период „инкубације идеја“ уме да траје веома дуго, а искуство југоносталгије је у том смислу парадигматично.
Могу ли данас актуелни трговински рат и други, ратном стању блиски догађаји у јужној српској покрајини Косову – не буде ли снаге, одлучности и политичке мудрости у узвратним мерама – да учине извесним призивање неке будуће закаснеле памети? Није међу Србима мало оних који аргументовано тврде да критичко преиспитивање Бриселског споразума јесте неодложни императив и мера државничког умећа које би, спроведе ли се доследно и храбро, у одговарајућем стратешком заокрету, могло да предупреди кајања будуће накнадне памети. Упозорава се да би овај бриселски документ Београд требало да опозове, поготово што му је то већ учинила албанска страна, која Бриселски споразум подједнако није уважила ни у „техничком“ ни у суштинском погледу.
„Повеља УН, Резолуција СБ 1244 и Устав су стубови формата преговора који, иако несавршени, једини дају прилику за уравнотежене преговоре и долажење до одрживог решења. Бриселски формат чија је искључива улога заштита геополитичких интереса Запада, односно НАТО-а, непогрешиво води гомилању конфликтног потенцијала, са несагледивим последицама“, подсећа нас искусни дипломата Живадин Јовановић, уједно саветујући како да се избегне замка изгледног суочавања са неким злосрећним накнадним мудровањем.
Поводом искушења да разорну и дугу историјску муку са Албанцима на Косову и Метохији „заувек“ разрешимо помало нејасним поступком названим „разграничење“, те да „склапањем историјског споразума“ омогућимо стварање друге независне албанске државе на Балкану, упозорава се да бисмо се управо тако, у догледно време, као народ и држава, могли наћи у дугом реду за неизрециво скупу накнадну памет.
„Рационалан приступ у овим околностима јесте да се више никакви уступци не смеју чинити. Сваки уступак данас прави нове проблеме сутра. Албанци неће променити свој приступ док не доживе неки крупан политички или војни пораз, или док их на то не натерају њихови западни савезници“, каже Душан Пророковић, уз напомену да се „никако не сме дозволити да косовскометохијски Албанци са својом државоликом творевином постану пуноправна чланица УН!“
Премда није тајна да догађајима који воде до погрешних историјских одлука најчешће скривено управља нека моћна сила. Срби би у овим судбоносним тренуцима требало да имају на уму упозорење украјинског искуства које потврђује да „слободни пад“ најчешће стиже ненајављено, као и да је накнадна памет „најскупља, јер ништа не вреди“.
