Андрић у проклетој авлији

Аутор монографије је себи поставио прецизан, али замашан задатак, да потанко испита дискурс који се деценијама одржава и варира, а чији заступници теже да за свој пренапрегнути конструкт прибаве, осим политичке, још и академску легитимацију

Статус канонског писца наше модерне прозе није само књижевно питање. Нарочито у постјугословенском културном контексту који упорно загађују политички мотивисане ревизије, смутна претумачења, преотимања и чисти фалсификати. Иво Андрић, светски експониранo име српске књижевности, као стваралачки врх, мајсторска и умна парадигма одавно представља неугодног сведока за стране што би да промене исходе битака из прошлости, сведока чији споменик ваља изнова срушити у криву Дрину, зелену и запењену.
Све те ванкњижевне аспекте, отворене и притворне стратегије, имао је у виду Зоран Милутиновић обликујући монографију Битка за прошлост, чији је поднаслов Иво Андрић и бошњачки национализам. Подухватио се Андрићеве одбране и заштите од негаторског дискурса који лик великог и мудрог писца деформише до чудовишних размера. Аутор је себи поставио прецизан, али замашан задатак, да потанко испита дискурс који се деценијама одржава и варира, а чији заступници теже да за свој пренапрегнути конструкт прибаве, осим политичке, још и академску легитимацију. Научно обзиран, несклон олаким уопштавањима, из описаног бошњачког дискурса о Андрићу поименце изузима оне ауторе Бошњаке који, за разлику од разматраних, не практикују „комотан однос према чињеницама и доказима, мишљење које је у супротности са логиком и тумачење које не мисли да је на било који начин обавезано оним што се тумачи“ (18).

[restrict] Управо наведене одлике дисквалификују свако писање као неозбиљно, осим уколико иза таквог писања не стоје тежње неке политичке моћи. А то је овде случај, на шта аутор указује од почетка књиге, наводећи признање активисте СДА који се прославио рушењем Андрићеве бисте у Вишеграду у освит међунационалног рата, а по налогу политичких првака босанских муслимана. Налог је садржао изневерени лукративни моменат, па је то и натерало неславног активисту да се, накнадно, јавно изјада и оптужи налогодавце за превару, те успут открије ко је кумовао томе акту са разорним симболичким потенцијалом, којег је неуки починилац једва био свестан.
Зоран Милутиновић прати генезу бошњачког дискурса о Иви Андрићу, од раздобља Титове Југославије, када је писац потказиван због огрешења према братству и јединству а на штету историјског достојанства муслимана у Босни, преко разраде ове критике у окриљу емиграције, па до истих, обнављаних или домишљаних моралних дискредитација увијених у верско и научно рухо, почев од крвавих деведесетих па до наших дана. Милутиновић издваја водеће гласове антиандрићевског дискурса међу босанским муслиманима, од Шукрије Куртовића и Мухамеда Филиповића, Адила Зулфикарпашића, Мухсина Ризнића, Русмира Махмутћехајића, до Есада Дураковића или Енвера Казаза, уз друге пратеће вокале. Као једно од оправдања актуелне српске науке о књижевности зашто не одговара на толике неутемељене нападе на Андрића, али и на друге стожере српске књижевности – а то је већ прерасло у изговор – јесте управо да је реч о научно невалидним пословима, на које не треба обраћати пажњу. (Недавно је, поменимо и то, публикована одлична докторска дисертација Бориса Булатовића о новијем идеолошком читању српске књижевности, која третира и такво читање Андрића.) Пишући Битку за прошлост, аутор полази с друкчије позиције, осведочен да се негативни стереотипи и кривотворине ратне пропаганде из заглушујуће јавне сфере селе у академску и потурају као утврђено знање, мимо научних узуса и увида. Јер моћ производи и подешава знање према својој мери и потреби, како нас уче утицајне теорије новијег доба.
Зоран Милутиновић је свестан да улази у домен безнадежно корумпираног писања, знајући и то да је његов ефекат у глобалном простору све штетнији по веродостојну слику и Андрића и српске културе уопште, у пољу на којем се разне стране неодустајно боре за своје интерпретације и голе интересе, газећи често вапијуће чињенице. А таква околност напросто изнуђује одсечан одговор, „ма како то било заморно, неинспиративно и, са становишта оних чија је професија бављење књижевношћу и њеним интерпретацијама, сасвим бескорисно“ (19), како с почетка Битке за прошлост аутор и признаје. И у том заморном послу Милутиновић показује не само несвакидашњу аналитичку кондицију него и акрибичан напор да, ставку по ставку, испита тврђења бошњачког дискурса о Андрићу, посежући и за алатима науке о књижевности, као свога основног подручја, и за сазнањима и документима из других области: најпре историје, друштвене, културне и историје идеја. При заметном испитивању долазе до пуног изражаја страшне размере „тријумфа произвољности“, методске и логичке некохеренције корифеја бошњачког дискурса о Андрићу. Милутиновић запаженим појавама надева нестандардне, иронизоване ознаке, за овај корпус сковане и уведене: „филозофски дадаизам“, „мусреализам“, „џамијска авлија“, „non sequitur херменеутика“ или „ресантиманска критика“.
Зоран Милутиновић не може да своме стрпљивом аналитичком духу не да одушка при дугој и незахвалној мисији развргавања неодрживих приступа и места, те његовом нарацијом промиче не само суверена полемичка иронија него и отворена поигравања пред немаром у односу на факте, пред недоследностима или митоманским конструкцијама опсервираних аутора, чији искази, неретко, сами од себе, прелазе у аутопародију. Али се таква читања у знатном делу бошњачке јавности срчано прихватају и негују као озбиљно виђење.
Права мета бошњачког дискурса, „идеолошког коктела национализма, исламизма, антимодернизма и аустрофашизма“, како га Зоран Милутиновић одређује имајући углавном на уму књигу Андрићевство, није доказивање претешких оптужби, које нико не успева да поткрепи примерима из Андрићеве фикције, или чак публицистике. Милутиновић, напокон, неувијено оцењује да „Андрић и његово дело ту служе само као повод за продукцију националистичких садржаја и за националистичку мобилизацију – баш као што књига Салмана Руждија служи за непрестано подјаривање муслиманског осећања увређености, оштећености и понижености“ (290). Јер дуга је листа невероватних учитавања на које се Милутиновић осврће, огрешења и о смисао књижевног текста, и о поуздана повесна знања о османском периоду Босне и Херцеговине.
Поврх реченог идеолошког коктела и лагодног коришћења позиције у литератури већ препознате као фигура „Увређеног муслимана“ (159), поборници бошњачког дискурса о Андрићу лако саображавају оптужницу према важећим политички коректним реторикама, од братства и јединства до оријентализма. Често помињана, а нигде показана и доказана, крунска примедба о Андрићевом оријентализму поткрај Милутиновићеве студије убедљиво се окреће у супротном смеру: „Како је Иво Андрић, рођен у Травнику, одрастао у Вишеграду и Сарајеву – као Саид, Палестинац одрастао у Каиру и Јерусалиму, зар не? – то европско оријенталистичко око, које Босну и Херцеговину види као нешто ʼ ’страно и далеко’, што не познаје, па мора да се конструише?“ (323). Аутор истура аргументе у корист оспораване Травничке хронике, јер тај роман, према Милутиновићу, „није оријенталистички роман него роман о оријентализму и балканизму, о какофонији репрезентација у којој се мало ко сналази, и у којој најпре страдају они који покушају да искораче из властите перспективе и разумеју друге“ (324). Наспрам помодних теоријских етикета, аутор Битке за прошлост узвраћа добро припремљеним ставом: „Андрић не само што није пример оријенталисте, него је драгоцени водич кроз лавиринт идентитета, позиција и репрезентација које је историја стварала у Босни и Херцеговини“ (325).
У непрегледном низу академски самодовољних радова и књига о књижевности и култури Битка за прошлост Зорана Милутиновића представља један преко потребан књижевнонаучни искорак према друштвеном свету, у борби за правоснажност значења. Учинак ове полемички вруће, али аналитички утемељене књиге превладава поменуту самодовољност. Јер се проблемски тиче и шире културне публике, и српских и других читалаца у тзв. региону и у свету, иако све време аутор заправо брани достојанство и заснованост књижевних изучавања, па тек онда и основни дигнитет културе у којој је поникао.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *