Клупко горког искуства

Као код ретко којег српског песника друге половине двадесетог века, песничка и не само песничка биографија Гојка Ђога доминантно је обележена страдањем, које је заузело и битно место у његовој поетици. Чак се може рећи, с правом, да су Ђогове песме с тематиком страдања, личног и колективног, и међу најуспелијим поетским текстовима аутора Вунених времена

Нова песничка књига Гојка Ђога Клупко (2018) припада целинама које својом брижљивом композицијом теже исказивању нечег ширег и обухватнијег, готово епског, што превазилази границе појединачне лирске (и не само лирске) песме. У том смислу, композиција књиге је осењена христоликом симболиком: пет целина (од којих се неке могу сматрати циклусима, неке само условно) уз уводну песму чине укупно 33 лирска текста укључена у ову књигу. Ова симболика тежи, отуда, и да самог лирског субјекта ове књиге начини христоликим, или макар да определи значење његове фигуре том правцу. Овај поступак је вишеструко оправдан: као код ретко којег српског песника друге половине двадесетог века, песничка и не само песничка биографија Гојка Ђога доминантно је обележена страдањем, које је заузело и битно место у његовој поетици. Чак се може рећи, с правом, да су Ђогове песме с тематиком страдања, личног и колективног, и међу најуспелијим поетским текстовима аутора Вунених времена.

ЗАДУШНИЦА МИНУЛОМ ВЕКУ Уколико се пет делова књиге сагледа са своје тематске стране, врло лако се уочава тежња да се рекапитулира биографија лирског субјекта. Разуме се, она је овде дата као јединствена и непоновљива, али одређена места у тексту која реферишу на претходне Ђогове књиге, и на основу којих се може говорити о Клупку као завршном делу „вуненог трокњижја“ (уз Вунена времена и Црно руно, како то у поговору чини Јован Делић), ипак указују на то да је овај биографски замах део једне болне рекапитулације искуства. На то упућује и извесна дистанца према страдалном веку иза нас, остварена у уводној песми „Задушница минулом веку“. Наиме, задушница може бити дар, може бити жртва, односно песма као (псеудмолитвени) принос, али уколико се држимо значења задушја, оно је могуће тек у тренутку када је смрт поменуте особе или ентитета временски удаљена од нас. Ђого управо то потенцира стиховима „Веку зверу у понору / не шкргући с оно света“, док свођење горког искуства се назире претходној, трећој строфи: „Шта ће бити нека буде / рачуни су сви на столу, / огледни се вучји роде / у крвавом огледалу.“ Од остатка књиге уводна песма одвојена је и композиционо и стилски: она је испевана у везаном, не увек правилном стиху, чија фолклорна стилизација не само да одговара обичајној (пре него литургијској) функцији задушница већ и упућује на важност њене укупне семантике – ова песма говори нешто што надилази индивидуалност лирског субјекта и тиче се целог колектива.

НЕПРИПАДАЊЕ И СИМБОЛИКА КЛУПКА Први циклус, „Котрљање клупка“ обликован је око песама које својим насловним симболима посредно обликују фигуру лирског субјекта. По правилу, сваки од ових симбола или насловних фигура је обележен страдањем и неприпадањем, док симболика клупка упућује на свеукупност горког искуства које с временом расте, науштрб оно га ко то искуство проживљава. У том смислу „Клупко“ (и клупко као централни мотив) јесте нека врста интериоризованог страдања, али невољно скривеног у дубинама сопства. Искуство страдања је трајно начело лирског субјекта (мада би се могло уз извесне ограде рећи и песника) и у овој позној књизи оглашава се као његов тамни, нежељени део. Христоликост његове фигуре у овом циклусу није потпуна: од ње је акцентована она голготска компонента, док о васкрсној нема речи. У првој песми „Чувар стада“ страдални лирски субјект, идентификован с пастиром, упућује себи позив за делањем којем није прирођено фигури коју носи: „Немој бежат у пећину, / помрчина има слепе очи, / црна ће те прогутати уста. // Доста си јагњећу кожу носио / и молитве на леду исписиво. / Молио не молио / На свећи се нећеш огрејати.“
Због тога се може рећи да позицију лирског субјекта најбоље дефинише завршна строфа песме „Ахасфер“, дакле као изгнаника са оба света: „Ко зна да ли ту песма / молитва или мина / могу нешто да помогну / избеглици на земљи / и на небу.“ Такав, ахасферски лирски субјекат у следећој песми, која на известан начин рекапитулира песничко искуство, препознаје личну осујећеност: „И тако, склупчан на некој клупи, / као она змија у књигама што глође свој реп / проћердах цео век.“ Да ли је, дакле, ова позиција лирског субјекта у тој мери модерна да одбацује могућност искупљења, те да је страност и неприпадање једина судбина човекова (у чему би Ђого наследовао мислиоцима попут Емила Сиорана)? Прва песма идућег циклуса, „Погледа у недоглед“, нуди другачију могућност: смисао страдања постоји, али је недостижан човеку: „Само онај што васкрсе / знаде шта крије / провалије изнад провалије.“ Шта онда остаје? Ако је смисао постојећи, али недостижан, онда то треба именовати – али како? То питање зависи од тога да ли је у овој поезији Бог одсутан или делатно присутан. Ахасферска фигура, упркос повременим просевима религиозне тематике, говори у прилог прве могућности, јер: „Не знам шта творац / мисли о свом делу. / Онај што ствара / не објашњава.“ Овакав Бог не припада канонској традицији хришћанства, ни западног ни источног, али је важан део у култури двадесетог века, чиме се и ова збирка испоставља као његов део – у продуженом смислу. Но такав одсутни Бог, о коме се ништа поуздано не може знати, подразумева и да се ништа поуздано не може предсказати ни о свету са оне стране. Стога христолики субјект, али христолик у једног битно субверзивном, модерном смислу, на дучићевској међи (песма „Међа“) не поставља питање већ зна да иза оне стране га чега мук: „Испразни торбу и главу / исповеди тајну, угаси лампу / пре него кренеш / на ону страну.“ Али ако „торбу и главу“ треба испразнити, чему онда овај поступак рекапитулације? У томе се крије дубоки смисао ове песничке тежње: упркос земљи и небу, живот човеков има значај. Није ли ту сакривен онај неутаживи пркос, сасвим инхерентно српски, о коме читав двадесети век говори?

СВЕСУМЊАЈУЋИ УМ Средишњи циклус, „Софија и њене кћери“, закономерно је песимистичног тона. Уводна строфа песме „Софија“, после које следе „Вера“, „Нада“ и „Љубав“, такође је у знаку непостојања места на земљи за ово хришћанско тројство, и боји читав одељак подривајућим смислом: „Узалуд ме будиш мудра ћуталице / зовеш погрешног човека, / нисам више твој јатак, / заборави тај број.“ Овај самоодређујући отклон од религиозне симболике пренет је и на свет: „Овде нема посла за чуваркуће, / сад се у нашој кући / љубе змије и змијоубице.“ У песми „Вера“ унутрашњи духовни склоп лирског субјекта одређен је као ум који у све сумња. Овај свесумњајући ум, уз конципирање одсутног Бога и страдање као једину извесну стварност, упућује нас на темељно модерни смисао Ђогове песничке књиге, који ће се доминантно оспољити у четвртој целини књиге, потписнику ових редова уметнички најинтересантније: „Двопев“.
„Двопев“ чини седам песама с најоквирније постављеном темом двојства унутрашње расцепљености лирског субјекта. Као и у претходним одељцима (или циклусима, ако хоћете) књиге, и овде је двојство представљено мотивима и симболима различитих регистара и тонова. Они могу бити романтичарско-фолклорни („Славуј и гачац“), могу бити аутоиронични „Аутопортрет без огледала“, сатирични („Књижевно вече“) или ауторефлексивни, са наглашеном аутопоетичком тежњом („Рогата слова“). „Рогата слова“ је песма о поезији, али не о поезији уопште већ о оној поезији коју пева овај Ђогов лирски субјект, односно Ђого иза маске лирског субјекта. На биографски акценат песме упућује мала напомена испод наслова: „Позни одговор на ’Читаочево питање’ Васка Попе“, односно песму коју је Попа, не пристајући 1981. уз оне који су бранили аутора Вунених времена, објавио у Политици. Ђогова „рогата слова“ пишу се изнутра на кожи, из муке и дубине човекове. Песме исписане ових словима, чија семантика упућује на истовремену отежалост израза и садржине, настају по унутрашњем диктату: „играју своју игру / по некаквом заумном закону.“ Ова полемичка песма, кроз чије стихове је распрострт низ асоцијација на Попине стихове, сведочи заправо нељудско време и нељудску ситуацију, упркос очекивању и запрекама: „уста немају а говоре / што нико не зна. / Нико не зна како.“ Квалитет ове поезије, јер и даље говоримо о једној аутопоетичкој песми, односно песми у којој сам песник пише о томе како види своју поезију, међутим није само у њеној слободи већ у двоструком изненађењу које доноси: „Нико не зна како.“

ПОСВЕТА БЕОГРАДУ Као у Попиној Усправној земљи, а не сасвим без алузије на Црњанског, последњи одељак књиге посвећен је Београду. Београд је опеван из двоструке перспективе: анонимног старца и лирског субјекта у зрелим годинама који деле јединствену дистанцу од појавног света. Пут који Ђогов лирски субјект прелази је нека врста личног, свакодневног ходочашћа од горњих делова Булевара (краља Александра) ка центру. Сама споменичка географија овог пута је знаковита, јер лирски субјекат промиче поред Вука Караџића, Ташмајданског парка, Цркве Светог Марка у којој „отрован цар / теши масакрираног краља“, што указује на извесну врсту сажимања културноисторијског памћења кроз вешто унете детаље. Међутим, и сам Београд је место неаутентичности и опасности: лирски субјекат сржно не припада њему, његове птице су лоша копија аутентичних слободних летача („Лов на дивље голубове“), премда у сећању, као доживљену прошлост, садржи лично значајне догађаје („Сећање на Бродског“). Београд пак са собом носи неумитно осећање краја: биографски венац од клупка горког искуства је исплетен до краја, али шта даље?
Лирски субјект у завршној песми („Одговор на питања новинара З. Х. Р.“) истиче: „Хоћу мало да ћутим / и певам у себи, / мало да певушим сам са собом, / у дуету с оним ко то заслужује.“ Да ли то значи да више нема шта да се каже, ако је речено већ „оно што нико не зна“ и то тако да „нико не зна како“? Не, него је довршено описивање једног страдалног искуства које је својом снагом надилазило не само личност и лични контекст већ неретко и уметничку снагу самог песника, у мукотрпном напору артикулације на једном универзалном нивоу. Песникова жеља да ћути заправо је позив да се чита и тумачи дело. Оно је цело, довршено, брижљиво компоновано јер носи значајну поруку и песник, с правом, осећа да у тој творевини постаје сувишан.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *