Klupko gorkog iskustva

Kao kod retko kojeg srpskog pesnika druge polovine dvadesetog veka, pesnička i ne samo pesnička biografija Gojka Đoga dominantno je obeležena stradanjem, koje je zauzelo i bitno mesto u njegovoj poetici. Čak se može reći, s pravom, da su Đogove pesme s tematikom stradanja, ličnog i kolektivnog, i među najuspelijim poetskim tekstovima autora Vunenih vremena

Nova pesnička knjiga Gojka Đoga Klupko (2018) pripada celinama koje svojom brižljivom kompozicijom teže iskazivanju nečeg šireg i obuhvatnijeg, gotovo epskog, što prevazilazi granice pojedinačne lirske (i ne samo lirske) pesme. U tom smislu, kompozicija knjige je osenjena hristolikom simbolikom: pet celina (od kojih se neke mogu smatrati ciklusima, neke samo uslovno) uz uvodnu pesmu čine ukupno 33 lirska teksta uključena u ovu knjigu. Ova simbolika teži, otuda, i da samog lirskog subjekta ove knjige načini hristolikim, ili makar da opredeli značenje njegove figure tom pravcu. Ovaj postupak je višestruko opravdan: kao kod retko kojeg srpskog pesnika druge polovine dvadesetog veka, pesnička i ne samo pesnička biografija Gojka Đoga dominantno je obeležena stradanjem, koje je zauzelo i bitno mesto u njegovoj poetici. Čak se može reći, s pravom, da su Đogove pesme s tematikom stradanja, ličnog i kolektivnog, i među najuspelijim poetskim tekstovima autora Vunenih vremena.

ZADUŠNICA MINULOM VEKU Ukoliko se pet delova knjige sagleda sa svoje tematske strane, vrlo lako se uočava težnja da se rekapitulira biografija lirskog subjekta. Razume se, ona je ovde data kao jedinstvena i neponovljiva, ali određena mesta u tekstu koja referišu na prethodne Đogove knjige, i na osnovu kojih se može govoriti o Klupku kao završnom delu „vunenog troknjižja“ (uz Vunena vremena i Crno runo, kako to u pogovoru čini Jovan Delić), ipak ukazuju na to da je ovaj biografski zamah deo jedne bolne rekapitulacije iskustva. Na to upućuje i izvesna distanca prema stradalnom veku iza nas, ostvarena u uvodnoj pesmi „Zadušnica minulom veku“. Naime, zadušnica može biti dar, može biti žrtva, odnosno pesma kao (pseudmolitveni) prinos, ali ukoliko se držimo značenja zadušja, ono je moguće tek u trenutku kada je smrt pomenute osobe ili entiteta vremenski udaljena od nas. Đogo upravo to potencira stihovima „Veku zveru u ponoru / ne škrgući s ono sveta“, dok svođenje gorkog iskustva se nazire prethodnoj, trećoj strofi: „Šta će biti neka bude / računi su svi na stolu, / ogledni se vučji rode / u krvavom ogledalu.“ Od ostatka knjige uvodna pesma odvojena je i kompoziciono i stilski: ona je ispevana u vezanom, ne uvek pravilnom stihu, čija folklorna stilizacija ne samo da odgovara običajnoj (pre nego liturgijskoj) funkciji zadušnica već i upućuje na važnost njene ukupne semantike – ova pesma govori nešto što nadilazi individualnost lirskog subjekta i tiče se celog kolektiva.

NEPRIPADANJE I SIMBOLIKA KLUPKA Prvi ciklus, „Kotrljanje klupka“ oblikovan je oko pesama koje svojim naslovnim simbolima posredno oblikuju figuru lirskog subjekta. Po pravilu, svaki od ovih simbola ili naslovnih figura je obeležen stradanjem i nepripadanjem, dok simbolika klupka upućuje na sveukupnost gorkog iskustva koje s vremenom raste, nauštrb ono ga ko to iskustvo proživljava. U tom smislu „Klupko“ (i klupko kao centralni motiv) jeste neka vrsta interiorizovanog stradanja, ali nevoljno skrivenog u dubinama sopstva. Iskustvo stradanja je trajno načelo lirskog subjekta (mada bi se moglo uz izvesne ograde reći i pesnika) i u ovoj poznoj knjizi oglašava se kao njegov tamni, neželjeni deo. Hristolikost njegove figure u ovom ciklusu nije potpuna: od nje je akcentovana ona golgotska komponenta, dok o vaskrsnoj nema reči. U prvoj pesmi „Čuvar stada“ stradalni lirski subjekt, identifikovan s pastirom, upućuje sebi poziv za delanjem kojem nije prirođeno figuri koju nosi: „Nemoj bežat u pećinu, / pomrčina ima slepe oči, / crna će te progutati usta. // Dosta si jagnjeću kožu nosio / i molitve na ledu ispisivo. / Molio ne molio / Na sveći se nećeš ogrejati.“
Zbog toga se može reći da poziciju lirskog subjekta najbolje definiše završna strofa pesme „Ahasfer“, dakle kao izgnanika sa oba sveta: „Ko zna da li tu pesma / molitva ili mina / mogu nešto da pomognu / izbeglici na zemlji / i na nebu.“ Takav, ahasferski lirski subjekat u sledećoj pesmi, koja na izvestan način rekapitulira pesničko iskustvo, prepoznaje ličnu osujećenost: „I tako, sklupčan na nekoj klupi, / kao ona zmija u knjigama što glođe svoj rep / proćerdah ceo vek.“ Da li je, dakle, ova pozicija lirskog subjekta u toj meri moderna da odbacuje mogućnost iskupljenja, te da je stranost i nepripadanje jedina sudbina čovekova (u čemu bi Đogo nasledovao misliocima poput Emila Siorana)? Prva pesma idućeg ciklusa, „Pogleda u nedogled“, nudi drugačiju mogućnost: smisao stradanja postoji, ali je nedostižan čoveku: „Samo onaj što vaskrse / znade šta krije / provalije iznad provalije.“ Šta onda ostaje? Ako je smisao postojeći, ali nedostižan, onda to treba imenovati – ali kako? To pitanje zavisi od toga da li je u ovoj poeziji Bog odsutan ili delatno prisutan. Ahasferska figura, uprkos povremenim prosevima religiozne tematike, govori u prilog prve mogućnosti, jer: „Ne znam šta tvorac / misli o svom delu. / Onaj što stvara / ne objašnjava.“ Ovakav Bog ne pripada kanonskoj tradiciji hrišćanstva, ni zapadnog ni istočnog, ali je važan deo u kulturi dvadesetog veka, čime se i ova zbirka ispostavlja kao njegov deo – u produženom smislu. No takav odsutni Bog, o kome se ništa pouzdano ne može znati, podrazumeva i da se ništa pouzdano ne može predskazati ni o svetu sa one strane. Stoga hristoliki subjekt, ali hristolik u jednog bitno subverzivnom, modernom smislu, na dučićevskoj međi (pesma „Međa“) ne postavlja pitanje već zna da iza one strane ga čega muk: „Isprazni torbu i glavu / ispovedi tajnu, ugasi lampu / pre nego kreneš / na onu stranu.“ Ali ako „torbu i glavu“ treba isprazniti, čemu onda ovaj postupak rekapitulacije? U tome se krije duboki smisao ove pesničke težnje: uprkos zemlji i nebu, život čovekov ima značaj. Nije li tu sakriven onaj neutaživi prkos, sasvim inherentno srpski, o kome čitav dvadeseti vek govori?

SVESUMNJAJUĆI UM Središnji ciklus, „Sofija i njene kćeri“, zakonomerno je pesimističnog tona. Uvodna strofa pesme „Sofija“, posle koje slede „Vera“, „Nada“ i „Ljubav“, takođe je u znaku nepostojanja mesta na zemlji za ovo hrišćansko trojstvo, i boji čitav odeljak podrivajućim smislom: „Uzalud me budiš mudra ćutalice / zoveš pogrešnog čoveka, / nisam više tvoj jatak, / zaboravi taj broj.“ Ovaj samoodređujući otklon od religiozne simbolike prenet je i na svet: „Ovde nema posla za čuvarkuće, / sad se u našoj kući / ljube zmije i zmijoubice.“ U pesmi „Vera“ unutrašnji duhovni sklop lirskog subjekta određen je kao um koji u sve sumnja. Ovaj svesumnjajući um, uz koncipiranje odsutnog Boga i stradanje kao jedinu izvesnu stvarnost, upućuje nas na temeljno moderni smisao Đogove pesničke knjige, koji će se dominantno ospoljiti u četvrtoj celini knjige, potpisniku ovih redova umetnički najinteresantnije: „Dvopev“.
„Dvopev“ čini sedam pesama s najokvirnije postavljenom temom dvojstva unutrašnje rascepljenosti lirskog subjekta. Kao i u prethodnim odeljcima (ili ciklusima, ako hoćete) knjige, i ovde je dvojstvo predstavljeno motivima i simbolima različitih registara i tonova. Oni mogu biti romantičarsko-folklorni („Slavuj i gačac“), mogu biti autoironični „Autoportret bez ogledala“, satirični („Književno veče“) ili autorefleksivni, sa naglašenom autopoetičkom težnjom („Rogata slova“). „Rogata slova“ je pesma o poeziji, ali ne o poeziji uopšte već o onoj poeziji koju peva ovaj Đogov lirski subjekt, odnosno Đogo iza maske lirskog subjekta. Na biografski akcenat pesme upućuje mala napomena ispod naslova: „Pozni odgovor na ’Čitaočevo pitanje’ Vaska Pope“, odnosno pesmu koju je Popa, ne pristajući 1981. uz one koji su branili autora Vunenih vremena, objavio u Politici. Đogova „rogata slova“ pišu se iznutra na koži, iz muke i dubine čovekove. Pesme ispisane ovih slovima, čija semantika upućuje na istovremenu otežalost izraza i sadržine, nastaju po unutrašnjem diktatu: „igraju svoju igru / po nekakvom zaumnom zakonu.“ Ova polemička pesma, kroz čije stihove je rasprostrt niz asocijacija na Popine stihove, svedoči zapravo neljudsko vreme i neljudsku situaciju, uprkos očekivanju i zaprekama: „usta nemaju a govore / što niko ne zna. / Niko ne zna kako.“ Kvalitet ove poezije, jer i dalje govorimo o jednoj autopoetičkoj pesmi, odnosno pesmi u kojoj sam pesnik piše o tome kako vidi svoju poeziju, međutim nije samo u njenoj slobodi već u dvostrukom iznenađenju koje donosi: „Niko ne zna kako.“

POSVETA BEOGRADU Kao u Popinoj Uspravnoj zemlji, a ne sasvim bez aluzije na Crnjanskog, poslednji odeljak knjige posvećen je Beogradu. Beograd je opevan iz dvostruke perspektive: anonimnog starca i lirskog subjekta u zrelim godinama koji dele jedinstvenu distancu od pojavnog sveta. Put koji Đogov lirski subjekt prelazi je neka vrsta ličnog, svakodnevnog hodočašća od gornjih delova Bulevara (kralja Aleksandra) ka centru. Sama spomenička geografija ovog puta je znakovita, jer lirski subjekat promiče pored Vuka Karadžića, Tašmajdanskog parka, Crkve Svetog Marka u kojoj „otrovan car / teši masakriranog kralja“, što ukazuje na izvesnu vrstu sažimanja kulturnoistorijskog pamćenja kroz vešto unete detalje. Međutim, i sam Beograd je mesto neautentičnosti i opasnosti: lirski subjekat sržno ne pripada njemu, njegove ptice su loša kopija autentičnih slobodnih letača („Lov na divlje golubove“), premda u sećanju, kao doživljenu prošlost, sadrži lično značajne događaje („Sećanje na Brodskog“). Beograd pak sa sobom nosi neumitno osećanje kraja: biografski venac od klupka gorkog iskustva je ispleten do kraja, ali šta dalje?
Lirski subjekt u završnoj pesmi („Odgovor na pitanja novinara Z. H. R.“) ističe: „Hoću malo da ćutim / i pevam u sebi, / malo da pevušim sam sa sobom, / u duetu s onim ko to zaslužuje.“ Da li to znači da više nema šta da se kaže, ako je rečeno već „ono što niko ne zna“ i to tako da „niko ne zna kako“? Ne, nego je dovršeno opisivanje jednog stradalnog iskustva koje je svojom snagom nadilazilo ne samo ličnost i lični kontekst već neretko i umetničku snagu samog pesnika, u mukotrpnom naporu artikulacije na jednom univerzalnom nivou. Pesnikova želja da ćuti zapravo je poziv da se čita i tumači delo. Ono je celo, dovršeno, brižljivo komponovano jer nosi značajnu poruku i pesnik, s pravom, oseća da u toj tvorevini postaje suvišan.