„Академски капиталисти“ и судар научних елита

Сукоб научних елита догађа се као последица појаве „академског капитализма“, тј. прихватања и ширења комерцијалних пракси у сфери научних истраживања, али и начина финансирања научних пројеката, што се пренело и на однос према глобализацији и националној држави и националном идентитету

Научници који нису прихватили „академски капитализам“ (глобализацију) третирају се као „непријатељи друштвеног благостања“, што је синтагма слична оној коришћеној и између 1940. и 1980. године.

КОМЕРЦИЈАЛИЗАЦИЈА ОБРАЗОВАЊА Ово схватање је полазило од тога да наука и високо образовање представљају благо које се не може спустити на комерцијални ниво и да је власништво свих, јер и настаје финансирањем из државног буџета. Међутим, осамдесетих година прошлог века догодио се преокрет узрокован прихватањем „Беј–Доловог закона“ у САД (названог по његовим ауторима, сенаторима Бирчу Беју из Индијане и Бобу Долу из Канзаса), којим је универзитетима и појединцима омогућено да присвајају резултате истраживања урађених на рачун државног буџета. Овај закон послужио је као образац за даље ширење сличних решења по свету. Потом је уследила убрзана комерцијализација универзитетског образовања, чија је главна последица појава малобројне, али утицајне класе „академских капиталиста“, који су умели или били довољно безобразни да искористе дату шансу у циљу личног богаћења. „Академски капиталисти“ су истовремено постали „информативно-научна фракција транснационалне капиталистичке класе“ која је хвалила глобализацију, јер им је омогућила приступ транснационалном капиталу. Истовремено, ови „академски капиталисти“ су због похлепе за новцем занемарили не само основне етичке принципе, него су и научно-образовне и националне интересе у потпуности одбацили, сводећи универзитетско образовање и науку на профит (и друге материјалне и хедонистичке вредности) што је морало, пре или касније, довести до конфликта научних елита.

[restrict]

ВОЈНИ ПОТЕНЦИЈАЛ НАУКЕ Предисторија савременог стања науке и научне заједнице почиње од завршетка Другог светског рата. Тада је велики утицај на положај научника имало проналажење атомске бомбе као последица открића у физици, затим откриће радара, сонара, нове медицинске технологије… што је све значајно повисило престиж универзитета који су се бавили „чистом науком“. Међу политичарима у САД преовладало је мишљење да фундаменталне научне дисциплине, пре свега физика, носе огромни потенцијал, док је главни проблем био заостајање за противником (СССР-ом).
Зато су САД тежиле да очувају монопол над техничким научним достигнућима, док су фундаменталне научне проблеме могли да деле са европским савезницима. Зато је изграђен систем контроле. Истраживачким центрима (радили су у режиму тајности и без међународне сарадње) поверени су технички пројекти, а фундаментална истраживања универзитетима које влада није директно контролисала. Током 60-их година прошлог века дистанца између ових истраживања је повећана, посебно због проналазака за војску. Деценију касније амерички политичари су све чешће почели да говоре да од научника очекују резултате који се могу применити у пракси, а 80-их, доласком Роналда Регана на власт и учвршћивањем неолибералне тржишне идеологије, наука се почела третирати као извор нових производа који подржавају и подижу националну конкурентност на међународном тржишту.

ЕКОНОМИЈА ЗНАЊА Усвајање „Беј–Доловог закона“ 1980. имало је подршку не само политичара него и значајног дела научне заједнице САД. За њега су, између осталих, лобирале универзитетске администрације заинтересоване да буду власници патената (ауторских права) на научне резултате својих истраживања спроведених за државни новац. Усвајање закона довело је до комерцијализације науке и образовања, а резултат је био појава групе професора универзитета – милионера који су успешно заштитили права на своје проналаске, поставши тако језгро нове, „капиталистичке“ класе на универзитетима.
У ову класу ушли су представници науке повезани пре свега са информационо-технолошким сектором и биотехнологијама. Њима су се придружили и неки научници из друштвених наука, пре свега они који су учествовали у формирању идеологије ове класе познате под општим именом „економија знања“.
Главна одлика „академских капиталиста“ је њихова повезаност с транснационалним корпорацијама. У већини случајева примена сложених техничких проналазака предложених од научника, односно предложен образац економије и менаџмента од стране професора универзитета, могла се и остварити само у великим компанијама, а оне су и главни заговорници глобализације и укидања националне државе и државне контроле.
Но, „бочна“ последица „Беј–Доловог закона“ је комерцијализација универзитетског образовања и његово срозавање. Претпоставка комерцијализације је свакако била велика потражња за факултетским дипломама, као и одлука државе да више не финансира студенте из буџета, него да само учествује одређеним новчаним средствима у финансирању њиховог студирања. Многи водећи универзитети нашли су се у финансијским невољама. Да би опстали, укључили су се у предложени образац комерцијализације образовања, што је довело до пада квалитета студирања, јер више није било оних који нису положили испит, а потом је уследила и буквална продаја диплома.

СУКОБ НАУЧНИХ ЕЛИТА У систему универзитета, по правилу, у тешком положају су се нашли универзитети локалног значаја, а на међународном нивоу и сви они чији „језик наставе“ није имао глобалну проходност. Због тога су национални универзитети почели да се одричу матерњег језика, између осталог, на рачун енглеског, чиме је започет процес глобалиазције не само овог језика и потискивања других језика у науци и образовању већ и националних култура и националног идентитета, што није могло проћи без реакције.
Када се све сабере, међу „академским капиталистима“ је мањина научника, али она има подршку богатих транснационалних корпорација. Насупрот томе, већина научника која није међу „академским капиталистима“ има подршку националних влада и националних корпорација. Самим тим су се нашли на две супротстављене стране. Прва контролише капитал који се налази изван националних оквира, на глобалном тржишту, међународним финансијским центрима и офшор-зонама, а друга контролише национални капитал повезан с државом. Додатну искру сукобљавању научних елита дала је Светска трговинска организација која је регулисала трговачки аспект интелектуалног власништва 1994. године, проширивши могућност заштите ауторских права на глобалном нивоу, и тиме значајно ојачавши „академске капиталисте“.
Током последње деценије догодила се промена односа према глобализацији. Ако је раније оцењивана (и доживљавана) као предност и прогресивни процес, сада се сматра претњом друштвеној правди, главним уништитељем социјалне државе као и свеколиког напретка. Ова промена догодила се захваљујући серији глобалних криза. Процес је захватио и научне елите међу којима су се појавиле супротстављене групе, при чему се прва окупља по транснационалном принципу (заговорници глобализације), а друга по националној основи (заштитници социјалне правде и националне културе и опстанка националне државе).
Додатни импулс расколу међу научном елитом је и начин финансирања универзитета и научних института. Локално оријентисане стратегије инсистирају да их финансира држава. Ово је довело до праксе да део универзитета заиста финансира држава, али део се оријентише и на глобални капитал, који се појављује на различите начине у националним државама, али када су друштвене науке у питању, и преко озлоглашеног невладиног сектора и фондација често под контролом тајних служби, при чему се финансирају пројекти усмерени против националне државе и културе, чиме се додатно распламсава сукоб између научних елита.

ЈЕДИНСТВЕНИ ЕВРОПСКИ ПРОСТОР Управо овај сукоб две стратегије (глобалне и националне) представља и кључни проблем стварања европског истраживачког простора, структуре која треба да уједини све инструменте финансирања научних истраживања у Европи.
Почетак формирања јединственог европског истраживачког простора је оквирни програм научнотехнолошког развоја Европске комисије из 1984. чији је циљ био стицање контроле над научноистраживачким комплексима и њиховим буџетима, те везивање истраживања за транснационалне корпорације. Пројекат није успео одмах, јер су чланице Уније сачувале научноистраживачки сектор у националним оквирима, не желећи да га предају глобалистима, а цена је била финансирање из државног буџета. Европска комисија је из седмог покушаја („Седми оквирни програм“) успела да обезбеди законско покриће за преузимање научних пројеката, а следећи подстицај за даљу глобализацију науке у Европској унији представљало је формирање Европског истраживачког савета, организације створене за финансирање „важних“ научних пројеката без обзира на став националних организација и држава.
Појава самосталних европских институција за подршку научним истраживањима довела је до конкуренције и сукоба са националним научним организацијама, пре свега око истраживања квалификованих као „приоритетна“, јер европски фондови дају више новца од националних институција, али је њихова цена прихватање глобалистичке идеологије и вредности. Самим тим се појачавају трвења између глобалних и национално оријентисаних научника, али и политичара и културолога. При чему сукоб није око научне методологије или других питања науке већ око питања улоге националне државе, важности националног идентитета и, наравно, новца и статуса. Научници који се определе за глобалне структуре по правилу за свој рад примају више новца, уносећи потрошачки менталитет и међу научнике, што разара основне принципе на којима се наука развија.

УТИЦАЈ ЕНГЛЕСКОГ ЈЕЗИКА Глобализација науке донела је повећан утицај енглеског језика, јер већина „научно релевантних часописа“ излази у САД и Великој Британији, а њихове редакције попуњене су кадровима са енглеског језичког подручја. Овде се успоставља и однос надређени–подређени. Наиме, аутори са енглеског говорног подручја објављују теоријске радове (дајући ритам и оквире истраживања), док научници са неенглеског говорног подручја углавном објављују емпиријска истраживања, док је методологија углавном преузета од америчких аутора. На тај начин се на светском тржишту научних часописа формирао монопол оних који излазе на енглеском и то углавном у САД и Великој Британији.
Посебан проблем је идеолошки дискурс који ови часописи намећу. На пример, редом ће одбити да објаве научни чланак аутора о Русији или Косову и Метохији који не следе идеологију глобалиста о овом питању, односно држава САД и Британије. Другим речима, формиран је конфликт „светских стандарда“ и „националних култура“, који се сада може приметити свуда, уз значајну дозу агресивности и нетрпељивости заговорника прве идеологије.
Јасно је да се основни сукоб у савременом свету одвија између снага глобализације (интеграција, хомогенизација, унификација) и снага које бране национални идентитет, културне особености и националну државу као гаранта свега тога. Болоњски процес који су прихватиле (милом или силом) националне државе јесте глобализаторски, а с друге стране постоји потреба очувања властитог идентитета.

[/restrict]