Почетна / Интервју / Владимир Умељић – КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ?

Владимир Умељић – КАКО СУ СРБИ ПОСТАЛИ ХРВАТИ?

Како је текло „ишчезавање“ Срба западно од Дрине у Краљевини СХС, потом у Краљевини Југославији, као и у Титовој комунистичкој држави, у земљама од којих ниједна није била отворено папофилна, напротив

Србофобија је основ хрватског идентитета. То видимо сваки пут кад се Хрватска показује у свом правом светлу: од дочека фудбалера после Мундијала 2018. преко неоусташког оргијања у Книну поводом „Олује“ све до забране фестивала ојкања у Петрињи. Чињеница је да је ова мржња често плод конвертитског синдрома: многобројни данашњи Хрвати су потомци покатоличених Срба. То је био повод да разговарамо с нашим угледним геноцидологом др Владимиром Умељићем, чија нова књига разматра управо ову битну историјску тему.
„Балкански гамбит Ватикана“, у издању „Катене мунди“, бави се тиме како су Срби католици постали Хрвати. Које су основне тезе?
Научно образложење ове студије проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора који су представљени, и базира се на њиховом сведочанству, да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине, са довољним степеном математичке вероватноће, смањило за приближно два милиона људи, а хрватско повећало за приближно исти број.
У првој линији ова коинциденција пробија сваки статистички оквир и води ad absurdum сваки иоле нормални однос наталитета и морталитета у оквиру ове две популације, а ни историја није оставила никакве показатеље о енормним емиграцијама (куда би требало да су између 1846–1941. отишли они, у 1846. години далеко многобројнији Срби?) и још невероватнијим имиграцијама (одакле би требало да су дошли толики Хрвати и од 1846. до 1941. тако значајно појачали своју убедљиво малобројнију популацију, у 1846. години око три и по пута мању од српске, и то без касније придошле – прво окупиране и потом анектиране – Босне и Херцеговине, а после тога око четири пута мању?). Међусобна веза, својеврсна „повратна спрега“ између ових бројки је непревидљива, радило се дакле о једном једином, јединственом процесу.
Није тешко закључити, да је – независно од биолошких фактора – дошло до масовног, врло специфичног и једносмерног преливања једне популације у другу, следећи, метафорички речено, до одређеног тренутка принципу „спојених судова“ (до изједначења укупног броја Хрвата и Срба) а потом принципу „стрме равни“ (у даљу хрватску корист).
Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе нема. Чак су и Словенци тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских суседа.
Карта даље јасно прави разлику између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа I у односу на ове хабзбуршке покрајине (краљ Далмације, Хрватске и Славоније), а хрватска станишта су груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку. И у Славонији су Срби 1790. били већина, тако да је ту била основана Краљевина Славонија (1745), која је 1849–1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске. Закључно, као Хрвати тако су и Словенци ту класификовани као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу немачке науке у 18. и 19. веку (Бартенштајн, фон Таубе, Ј. Шникер итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ (…) писало се о многобројном илирском ’расцијанском’ српском народу расејаном по читавом Балкану“ а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су дотични поунијаћени православци, који се већ рачунају као похрваћени) и неунијати“.
Истовремено се да констатовати да је с друге стране тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини као делу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив док убедљиву већину становништва чине Срби. Као „Турска Хрватска“ („Türkisch Croatien“) означава се на овој другој етнографској карти Аустријског царства из 1847. омањи северозападни гранични простор БиХ и то само на потезу Каменица – Островица – Стари Мајдан – Јајце, мада и ту етнографска структура говори о апсолутној српској већини.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. др Милан Лекић

    Врло добар интервју. Веродостојан за анализирани период од 1846. године до данас. Фактографски утемељен и у духу времена средине 19 вијека, који се најбоље може осетити у књизи Б. Шулека „Шта намеравају Илири“ печатаној у правителственој књигопечатни у Београду 1844. године. Фантазије Илираца о „Хрватима на Јадрану и Босни у средњем вијеку“ делују комично ако се зна да је први католички манастир (самостан) у западној Херцеговини озидан управо у то време близу Лиштице. Прича да су Турци порушили све католичке самостане у Босни и Приморју у 15 стољећу написана је и допуњавана у фрањевачким хроникама из друге половине 19 вијека.
    Једини недостатак овог текста јесте тврдња да су Хрвати имали своју државу која им је нестала 1102. године – што није истина. Tzv. Pacta Conventa о тобожњем добровољном потчињавању тзв 12 хрватских племена угарској круни јесте историјски фалсификат из истог периода, 19 вијек. То је од самог појављивања тог „међународног уговора“ тврдила мађарска историографија, а од 1992. године – пошто су остварили циљ и коначно добили државу у границама „тројединице“, које никада није било – прихватила и данас званична хрватска историографија. Једна од двије, тобоже сачуване копије рукописа уговора Pacta Conventa, још неколико година, након што је модерна Србија признала данашњу Хрватску, Pacta Conventa се налазила у Војном музеју на Калемегдану. Данас је више тамо нема. Аутор тог историјског фалсификата је исти онај који је погрешним преводом једног папског писма, Михајла Војислављевића прогласио „краљем“ (што је први открио Константин Јиречек у својој Историји Срба) и исто тако, заједно са Аугустином Тајнером, управником Ватиканског архива, тобоже пронашао „прави текст писма Стефана Првовенчаног папи од кога тражи краљевски венац“. Ријеч је о Фрањи Рачком.




    4



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *