Усхит пред капијама живота

Иако је размак између приповеданог и приповедног времена у роману замашан – износи педесет и пет година – аутор је успео да сугестивно представи онај усхит пред капијама живота, ритмове и колорит детињства и – оно што је нарочито важно – онај израз младости, тако карактеристичан за свако детињство

Роман Дјечаци из Калина (Јован, Београд, 2018) Бранка Стојановића у ствари је реконструкција раније написаног, у ратном пожару у Сарајеву (1992–1995) изгорелог, па зато и необјављеног романа, чије је писање аутор окончао почетком 80-их година прошлог века.
У првој верзији дело је било замишљено и реализовано као претежно авантуристички роман (роман о дружини), у којем доминирају акција, интрига, дух такмичења, игре, описи природе, али и каква-таква коегзистенција света деце и света одраслих, чак и онда када се њихови интереси не поклапају, него сударају: свет одраслих (са својим правилима) наспрам света деце и детињства (који не трпи животна правила у којима су дечаци – јер овде је реч углавном о њима – пуки објекти воље одраслих, родитеља и школе, наставника пре свега).
Роман има стварносну подлогу, која се – иако затамњена протоком времена – препознаје по загорским топонимима и презименима, донекле и по надимцима дечака, од чега је аутор кренуо у писање, али се од те подлоге, остајући веран њеном духу, удаљио покушавајући и успевајући да је надрасте средствима књижевне уметности. Оно што је у првој верзији било презент као облик постојања и делања, сада је постало перфекат, сећање као стварање и облик реконструкције.

[restrict] У референцијалном оквиру овога романа о одрастању и сазревању помињу се имена оних југословенских – српских, хрватских и словеначких – писаца (Б. Нушић, И. Андрић, Г. Крклец, Б. Ћопић, Р. Трифковић, Стив Бул [С. Булајић], М. Данојлић, М. Капор, И. Цанкар, Т. Селишкар…) који су стилски изражајно тематизовали свет детињства и дечака као главних јунака. Али у роману се, нимало случајно, помињу (или се на њих скривено алудира увођењем њихових прозних и песничких дела, њихових мисли и топоса) и имена, појединачна дела и цитати оних страних писаца (Ф. Молнар, Х. Бичер Стоу, В. Х. Одн, Џ. Орвел са псеудонимом Ерик Артур Блер, М. Твен, Џ. Р. Р. Толкин…) који су с разумевањем и уживљавањем писали о деци и детињству. Али ту су и многа имена и дела писаца из (некадашње и данашње) школске лектире, као неизбежан део сентименталног васпитања самог наратора, уједно и једног од јунака ове прозе, који свет детињства и свет одраслих не доживљава и не приказује као два вештачки супротстављена, антагонизована света, већ као јединство у различитостима. О томе убедљиво сведочи и неколико ванредно живих портрета одраслих, којима је посвећено или засебно поглавље романа (Доктор Брицељ, Звонко де Марки, Симо Чоло, Стриц Никола, Радиша, Мустафа/Ивица) или су се њихови ликови (Ујак, Дејо Чокорило, Гојко Жути, стари ковач Данило и многи други) измешали са светом „дјечака из Калина“, чинећи га реалистичнијим, пластичнијим и животнијим. Запамтљиви су и они ликови којима није посвећено посебно поглавље, него који се само, у различитим животним и фабулативним ситуацијама, повремено појављују у роману (директор школе Аца Бре, младић Курокија, столар Војо Мањак, Саво Галинац, Фрањо математичар, посластичар Узеир и други).
Од ликова самих протагониста романа, поред неколико других (Лијаћ, Мачак, Лимун, Маћино-Гобеља, Официр, Плоска, Бумбар…), издваја се лик дечака чији је надимак Леш, затим Перки Ширац, који и чине онај – по много чему супротстављен – пар на којем и почива развојна линија романа, његова етика и естетика, потом Маја, Моњара, Шића…
И ситуациони хумор је једна од константи овога романа с двоструке границе: стварне, територијалне (положај Калина између Босне и Херцеговине) и жанровске (једва видљива и тешко одредива међа између дечје и недечје књижевности).
У другом делу романа с обједињујућим насловом „Душа и душица“ – а чини га петнаестак каткад дужих, каткад краћих (потпуно заокружених, али са оним што је основно у роману и те како тесно повезаних) романескних целина, које употпуњују слику (ис)приповеданог времена (почетак 60-их година прошлог века), још једном се, у форми понављања или психолошко-феноменолошког претитравања, рекапитулирају или изнова предметизују нека од општих места (али и специфичности) сваког сиромашног (послератног) детињства у једној паланци на самој граници Босне и Херцеговине, посебно она која и чине мисаоно-емотивно чвориште романа.
Роман се отвара песмом у прози „Из дјетињства слика“, која је врло важна за наративну линију, али и за укупну слику нараторове породице (деда–отац–син–унук), а Далматинац Звонко де Марки портретисан је и у прози и песми (у песми, са доста ритмичких, слушних и језичких/дијалекатских онеобичавања).
Један од јунака романа који је подједнако писан и за децу и о деци, али и за бивше дечаке, јесте и сам језик. Додатну уверљивост роману Дјечаци из Калина, посебно дијалозима, даје и ијекавско, јужно наречје, као и препознатљив речник (завичаја, растиња, детињства, младости и одрастања-сазревања), али и перспектива из које приповедач казује садржаје свога детињства унуку Луки, као представнику најмлађег савременог нараштаја, покаткад помало и залуђеног „зујалицама и зврндалицама“ дигиталне ере.
Основна наративна и композициона структура, конструкција романа – у једној врсти дијалога са унуком, деда прича своје догађаје и доживљаје из детињства, а унук Лука их слуша као казивање или их преслушава са диктафона – дугује своју морфологију и постмодернистичким импулсима стварања, с том разликом што је наразлучиви део тог писања/стварање у четири руке и етика старог, не новог света.
Роман је (ис)приповедан час у првом лицу – када се саопштавају лична искуства, догађаји и доживљаји наратора Столета/Шпапка и његових другова из детињства, а час у трећем лицу – када штошта од онога што је исприповедано покушава да се објективизује и универзализује. Иако је размак између приповеданог и приповедног времена у роману замашан – износи педесет и пет година – аутор је успео да сугестивно представи онај усхит пред капијама живота, ритмове и колорит детињства и – оно што је нарочито важно – онај израз младости, тако карактеристичан за свако детињство. Посебно је занимљиво да Стојановић, осим у обликовању приче и језику, и у две-три мање, махом есејистичке целине, не посуђује своју ововремену менталну позицију својим протагонистима и да већином говори, размишља и пише из перспективе својих јунака. При томе, наратор се не спушта на ниво дјеце, него се труди да до њега узрасте. Многи фрагменти романа саопштени су из аутсајдерске позиције дјечака из Калина, а покаткад аутор преузима маску/улогу инфантилизованог наратора, нпр. у три кратка, документарна записа са заједничким насловом „Три давне, мутне слике“.
Као књижевни критичар и есејиста, Бранко Стојановић је и почео текстовима и двема књигама о књижевности за децу (Реперторијум, 1979; Знамења дјетињства, 1986) али – и општије – о детињству као књижевној теми у делима недечјих писаца, тако да се из романа Дјечаци из Калина развиди и његово богато читалачко искуство и познавање различитих начина обликовања света и књижевног текста. То искуство-знање сада је „упослено“, и оно „ради“ за аутора романа, који је мемоарско-исповедно предочавање тема и мотива спојио са наративним и повременим (дозираним) лирским пропламсајима ауторског писма. И све то – контролисано и с мером, проткано је есејистичким идиомом, као нпр. у опису филма „На смрт осуђени је поб(ј)егао2 или у целини с насловом „Музика, ритмови“.
У поднаслову – По зараслим стазама дјечаштва – Бранко Стојановић се нескривено опомиње аутобиографског наслова По зараслим стазама нобеловца Кнута Хамсуна (1859–1952). Тим (под)насловом он ближе одређује и свој приповедни метод и тематско-мотивски круг: носталгични повратак у свет минулих година и деценија, а истовремено се отварају двери којима овај аутор, сигурним ходом, и формално улази у свет књижевности као уметности речи, мада је тог књижевног и до сада било у ауторовим књигама критика, есеја и монографија, које су, уз остало, биле и књижевност о књижевности. О томе сведоче и наслови његових књига критика и есеја: Уз туђу ватру дланови (1998), Сарајевско јато (2007), Ногова жеравица речи (2008), Мајка у пољу камилице (216).

[/restrict] займы на карту займ срочно онлайн на кивизайм казаньзайм денег в краснодаре