Арбитражна бурлеска

Шта нам гранични спор између Словеније и Хрватске говори о владавини права у Европској унији

За „Печат“ из Љубљане Светлана Васовић Мекина

Пошто се Европска комисија (ЕК) после тромесечног оклевања изјаснила да „нема мишљење“ поводом захтева службене Љубљане да јој се Европска унија придружи у тужби Суду ЕУ у Луксембургу против Хрватске због кршења европског права, Словенији није преостало ништа друго већ да тужбу поднесе – сама; усамљена у друштву осталих 27 земаља Уније које су се завиле у мук, изолована и, изнад свега разочарана јер је ЕК није само одбила него јој је и поручила да две државе „решење пронађу саме“, при чему је Брисел спреман да понуди „своје посредовање“ и ништа више.

ШИНАСОВА ПОРУКА Порука коју је Љубљани пренео Маргаритис Шинас, портпарол ЕК, гласи да ће Комисија и даље радити као „поштени посредник, али Словенија и Хрватска су дужне да пронађу решење“. Да иронија буде већа, управо је Комисија 2009. године кумовала склапању арбитражног споразума између Словеније и Хрватске који су потписали Борут Пахор (тада словеначки премијер) и његова колегиница из Загреба Јадранка Косор. Косорова је тада изјавила да је споразум „win-win-win ситуација“, успех за све три уплетене стране: Загреб, Љубљану, Брисел. Том успеху је заправо највише допринела администрација САД, притиснувши Љубљану да одустане од вишемесечне блокаде хрватских приступних преговора. Уследило је мучно дугогодишње суђење у Арбитражном суду у Хагу које се прошле године неславно завршило – суд је пресудио, али Хрватска пресуду не признаје, позивајући се на „контаминацију поступка“ пошто је у јавност 2015. процурио снимак који је открио да је словеначки судија у Хагу размењивао поверљиве информације с властима код куће. Иако је судија поднео оставку, Хрватска се повукла из арбитражног процеса, а суд наставио с радом јер „инцидент није компромитовао доношење одлуке“.

Пресуда, обзнањена јуна 2017. године, испрва је Словенију испунила тријумфом јер је испоштовала већину словеначких жеља на тему разграничења у Пиранском заливу, донекле и на копну. А онда је стигао први хладан туш – Хрватска је одбила да прими пресуду хашког суда, а камоли да је примени. Обе државе су потом интензивно обигравале око својих „европских пријатеља“ у врху ЕУ.
[restrict]

ЕВРОПСКИ САЛТО МОРТАЛЕ Тада је колегијум ЕК преко потпредседника Франса Тимерманса поручио да „Комисија очекује да обе стране спроведу пресуду“, што је било протумачено као европски шамар Хрватској. После годину дана испоставило се да је Загреб надиграо Љубљану, јер „има савезнике на правом месту“: ХДЗ, партија чији су изданци хрватски премијер Андреј Пленковић и председница Колинда Грабар Китаровић, део је тренутно најјаче странке у ЕУ – европских народњака (ЕПП), којој припадају и немачка канцеларка Ангела Меркел, и Жан-Клод Јункер, председник Комисије. Председник Словеније (као и коалициони партнери у словеначкој влади) идеолошки нису ни близу партнерима из ЕПП, па није необично што се Борут Пахор, после краха арбитражне пресуде, одважио да изјави да „ЕК није испунила очекивања да се постави на страну европског и међународног права“ јер је изостао сигнал Комисије да се „споразуми и одлуке суда морају поштовати“.

Разлоге за овакав „салто мортале“ Уније и Комисије расветлио је некадашњи словеначки судија у Европском суду за људска права у Стразбуру Боштјан М. Зупанчич. За њега контроверзна одлука ЕК уопште није изненађење, напротив. Он то објашњава чињеницом да ЕУ „води буразерску политику“, па се тако Немац Мартин Зелмајер, дугогодишњи пријатељ хрватског премијера Андреја Пленковића, винуо на високу позицију у Унији, поставши генерални секретар ЕК. Око Зелмајеровог избора је својевремено избила гадна афера с обзиром на то да је претходно водио Јункерову кампању за шефа ЕК. Зелмајера од именовања за генсека ЕК сматрају „првим човеком из сенке“, а од 2016. године га бије глас „најмоћнијег човека у ЕУ“.

Зупанчич тврди да због блиских веза хрватског државног врха с лидерима ЕК „Словенија неће успети са арбитражом“, нарочито зато што ЕК сада мора политички да одобри (словеначку) тужбу Суду ЕУ. „Та тужба у Луксембургу неће проћи. Та ствар је запечаћена“, каже Зупанчич.

ВЛАДАВИНА ПРАВА Поражавајућа (и нестварна, не само за Словенију) јесте чињеница да се ЕК вазда позива на владавину права, а онда то исто право пренебрегава, чак игнорише став сопствених експерата који су израдили стручно мишљење о арбитражној пресуди. Словенија је успела да сазна да је правна служба ЕК Словенији дала за право о питању тужбе против Хрватске, али је ЕК то мишљење игнорисала и одлучила да је словеначко-хрватска гранична међусобица – „билатерално питање“. Словеначка новинска агенција (СТА) је тим поводом известила да је „политика превладала над правом“, а Ернест Петрич, дипломата, професор међународног права, донедавни судија словеначког уставног суда а сада Пахоров саветник, изразио је запрепашћење над чињеницом да је ЕК од Словеније прикрила важан „документ правног тима ЕК“ и јавно позвао домаће политичаре и новинаре да га „ископају“ како знају и умеју.

Портпарол ЕК Шинас позвао се на 259. члан уговора о ЕУ, према коме ЕК не мора да се изјасни о захтеву неке државе чланице. На питање словеначких медија, да ли је тачно да је правна служба ЕК дала за право словеначким становиштима да Хрватска крши европско право јер не поштује арбитражну пресуду, изврдао је да „не коментарише интерне документе служби ЕК“ и препоручио сукобљеним странама (које се већ три деценије гложе око међе на копну и мору) да „саме пронађу пријатељско решење“.

Тек то је Словенију оборило с ногу. Власти у Љубљани су на крају, позивајући се на 259. члан уговора ЕУ (према коме нека чланица Уније може да тужи другу), тужиле Хрватску Суду ЕУ „због кршења европског права“. Тек што је тужба стигла у луксембуршки суд, домаћи медији су открили да је поднета – погрешном суду. Зато што у хрватском уговору ЕУ нигде није записана обавеза Хрватске да мора спровести пресуду арбитражног суда. Јесте Словенија из све снаге кочила хрватске приступне преговоре, све док Загреб није пристао на арбитражни споразум. У победничком заносу Љубљана је сметнула с ума да би је комшије могле преварити у финишу арбитражне операције, одбијањем да имплементирају пресуду. Зато о обавези спровођења арбитражне пресуде нема ни речи у хрватском уговору о уласку у Унију, па Словенију чека тешка, готово немогућа мисија да преко посредних доказа убеди Суд ЕУ да је Загреб потписом на арбитражном споразуму пристао и на пресуду, ма каква била.

(НЕ)НАДЛЕЖНИ СУД Словенија сада тврди да Хрватска крши европско право, док Загреб то негира и истиче да је благовремено изашао из арбитраже па зато њени резултати за Хрватску не важе. По тој логици, суд у Луксембургу би морао прво да одлучи да ли је арбитражни уговор уопште остао на снази после одустајања Хрватске. Стручњаци међународног права не могу да се сложе ни око питања има ли луксембуршки суд уопште ингеренције да о томе одлучује, будући да је у случају кршења или одустајања од таквих и сличних уговора, према међународним конвенцијама, надлежан Међународни суд правде у Хагу (ИЦЈ). Према том тумачењу, чињеница да је Хрватска раскинула уговор о Арбитражном споразуму отворила је потпуно нов спор између Словеније и Хрватске, повезан са интерпретацијом и применом члана 60 Бечке конвенције о праву међународних уговора. Према тој конвенцији, која обавезује и Словенију и Хрватску, обе државе би прво морале да потраже „мирољубиво решење“ помоћу посебне комисије генералног секретара Уједињених нација, а уколико би напредак изостао, тек тада би имале право да спор препусте одлучивању Међународном суду правде.

Како год се обрне, окрене, Суд ЕУ у Луксембургу за овај спор – није надлежна адреса. Није јасно зашто је Љубљана изабрала тај суд, иако је морала знати да је то пут у извесну пропаст њених настојања. Није јасно ни зашто се Словенија, па и Хрватска, нису обратиле УН за медијацију. Извесно је пак да ће Словенија морати поново да одреши кесу – како за хонораре домаћих, тако десет пута више за експертизе и заступање међународних правника. Све њих чека много посла да докажу да је Хрватска погазила „европско право“. Посебно откако је председник Суда ЕУ у Луксембургу, више од пола године уочи словеначког подношења тужбе, јавно изразио став којим је упозорио Љубљану да чини грешку у корацима.

ПАТ-ПОЗИЦИЈА Коен Ленаертс, председник Суда ЕУ, казао је 30. децембра 2017. да државе чланице Европске уније могу да подносе тужбе једне против других, уз напомену да су такве тужбе ретке јер су допуштене само у случају да су – споразумне. Јасно је да Хрватска није дала свој пристанак за словеначку тужбу против ње суду у Луксембургу, већ је Словенија тужбу поднела једнострано, без сагласности Загреба. За Љубљану је нова лоша вест из Луксембурга стигла јуна 2018. Баш у време када је Словенија финиширала тужбу, председник Суда ЕУ у Луксембургу срдачно је угостио хрватског премијера Андреја Пленковића, што су љубљански медији протумачили као дипломатско „закуцавање“ од стране јужних комшија. Прочуо се и Ленаертсов „бесплатан савет“: Словенија је у заблуди ако тужбу подноси према члану 259 уместо чл. 273 уговора ЕУ (који санкционише државе које не испуњавају неку од обавеза из права ЕУ преузете у складу са приступним уговором). Словенија није послушала, већ је тужбу поднела баш на основу кршења члана 259 иако зна да у хрватском уговору нема обавезе да спроведе арбитражну пресуду.

С друге стране, Словенија није ни могла да поднесе тужбу према члану 273, јер он каже да се уз сагласност обе стране може поднети тужба у вези са спором који се односи на ЕУ а није директно кршење обавеза из права ЕУ. Све то је утицало да у Словенији спласну, а у Хрватској порасту очекивања у погледу резултата нове словеначке тужбе, јер није тешко наслутити да ће Суд ЕУ заузети став да је пресуда арбитражног суда у Хагу „на снази“, а онда препустити Љубљани и Загребу да се „договоре“ око њене примене. Што Словенију гура у нову тужбу, трећу по реду (!), против Хрватске – Међународном суду правде у Хагу.

НАУК ЗА СРБИЈУ Све то је наук нарочито за Србију, али и друге државе у региону с којима Хрватска има нерашчишћено питање разграничења (Црна Гора, БиХ), а којима је ЕК као решење билатералних проблема препоручила арбитражу. Словеначко-хрватски пример открива лицемерност политике ЕУ и политикантство Комисије, јер су још колико 4. јула лане, тек што је објављена арбитражна пресуда, изразиле очекивања да ће Словенија и Хрватска применити одлуку суда. И три месеца касније је Жан-Клод Јункер, шеф ЕК, тврдио да чланице Уније морају поштовати пресуде судова јер „правна држава у ЕУ није избор, већ обавеза“. Да би убрзо потом Јункер, а с њим и ЕК на челу Уније, окренуо ћурак, па је хрватско непоштовање пресуде одједном престало да буде кршење „правне државе у ЕУ“ и постало билатерално питање.

Произлази да је Словенија у Хагу извојевала важну правну битку, а изгубила у пракси, прецизније на терену. У тој подели улога у европском театру апсурда, Загреб тврди да арбитражни уговор за Хрватску више не важи, а Љубљана подноси нову тужбу суду, који за питање најважнијег спора са Хрватском није ни надлежан, коментарише љубљански Инсајдер. А чак ако би Суд ЕУ пресудио у корист Словеније, ни тај суд нема механизме да спроведе своју одлуку, као што их нема ни арбитражни суд у Хагу.

Ћорсокак у коме се нашла Словенија најбоље описује Милан Брглез, професор међународног права на љубљанском Факултету друштвених наука, досадашњи председник словеначког парламента. Он упозорава да ЕК делује на принципу „политичке превладе јачег, а не владавине права која би требало да је темељ суживота у ЕУ“, зато је забринут за „будућност такве Уније“. У Словенији је, све до оваквог расплета „арбитражне бурлеске“ било уврежено уверење да је „Брисел праведан, и увек у праву“. Схватање ЕК као „неполитичког, технократског, чак високостручног органа који бди над Унијом и гарант је добробити њених грађана јер усваја одлуке базиране искључиво на разумним, правним и стручним аргументима“, открива наивно разумевање односа моћи у ходницима „европске владе“, коментаришу водећи словеначки аналитичари. И подсећају да је ЕК огромно чвориште интереса и поприште закулисних битки. Мултинационалне корпорације, банке, тинк-тенкови, невладине и друге лобистичке организације су само 2016. за утицај на усвајање различитих одлука (директива, уредби и других прописа) у оквиру Европске комисије потрошиле рекордних 1,7 милијарди евра. Љубљански медији сада упозоравају да се „у Бриселу, метрополи ЕУ, ништа не догоди само од себе, већ све има своју цену – политичку или новчану, зато тамо влада политика, а не право, и тако је одувек“. Све то је довело Словенију у стање катарзе, јер је миту о „правичном Бриселу који је увек у праву“ дошао крај.           

[/restrict] buy over the counter medicines 1 займ без процентовзайм исправление кредитной историибеспроцентный займ между юридическим и физическим лицом

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *