Arbitražna burleska

Šta nam granični spor između Slovenije i Hrvatske govori o vladavini prava u Evropskoj uniji

Za „Pečat“ iz Ljubljane Svetlana Vasović Mekina

Pošto se Evropska komisija (EK) posle tromesečnog oklevanja izjasnila da „nema mišljenje“ povodom zahteva službene Ljubljane da joj se Evropska unija pridruži u tužbi Sudu EU u Luksemburgu protiv Hrvatske zbog kršenja evropskog prava, Sloveniji nije preostalo ništa drugo već da tužbu podnese – sama; usamljena u društvu ostalih 27 zemalja Unije koje su se zavile u muk, izolovana i, iznad svega razočarana jer je EK nije samo odbila nego joj je i poručila da dve države „rešenje pronađu same“, pri čemu je Brisel spreman da ponudi „svoje posredovanje“ i ništa više.

ŠINASOVA PORUKA Poruka koju je Ljubljani preneo Margaritis Šinas, portparol EK, glasi da će Komisija i dalje raditi kao „pošteni posrednik, ali Slovenija i Hrvatska su dužne da pronađu rešenje“. Da ironija bude veća, upravo je Komisija 2009. godine kumovala sklapanju arbitražnog sporazuma između Slovenije i Hrvatske koji su potpisali Borut Pahor (tada slovenački premijer) i njegova koleginica iz Zagreba Jadranka Kosor. Kosorova je tada izjavila da je sporazum „win-win-win situacija“, uspeh za sve tri upletene strane: Zagreb, Ljubljanu, Brisel. Tom uspehu je zapravo najviše doprinela administracija SAD, pritisnuvši Ljubljanu da odustane od višemesečne blokade hrvatskih pristupnih pregovora. Usledilo je mučno dugogodišnje suđenje u Arbitražnom sudu u Hagu koje se prošle godine neslavno završilo – sud je presudio, ali Hrvatska presudu ne priznaje, pozivajući se na „kontaminaciju postupka“ pošto je u javnost 2015. procurio snimak koji je otkrio da je slovenački sudija u Hagu razmenjivao poverljive informacije s vlastima kod kuće. Iako je sudija podneo ostavku, Hrvatska se povukla iz arbitražnog procesa, a sud nastavio s radom jer „incident nije kompromitovao donošenje odluke“.

Presuda, obznanjena juna 2017. godine, isprva je Sloveniju ispunila trijumfom jer je ispoštovala većinu slovenačkih želja na temu razgraničenja u Piranskom zalivu, donekle i na kopnu. A onda je stigao prvi hladan tuš – Hrvatska je odbila da primi presudu haškog suda, a kamoli da je primeni. Obe države su potom intenzivno obigravale oko svojih „evropskih prijatelja“ u vrhu EU.
[restrict]

EVROPSKI SALTO MORTALE Tada je kolegijum EK preko potpredsednika Fransa Timermansa poručio da „Komisija očekuje da obe strane sprovedu presudu“, što je bilo protumačeno kao evropski šamar Hrvatskoj. Posle godinu dana ispostavilo se da je Zagreb nadigrao Ljubljanu, jer „ima saveznike na pravom mestu“: HDZ, partija čiji su izdanci hrvatski premijer Andrej Plenković i predsednica Kolinda Grabar Kitarović, deo je trenutno najjače stranke u EU – evropskih narodnjaka (EPP), kojoj pripadaju i nemačka kancelarka Angela Merkel, i Žan-Klod Junker, predsednik Komisije. Predsednik Slovenije (kao i koalicioni partneri u slovenačkoj vladi) ideološki nisu ni blizu partnerima iz EPP, pa nije neobično što se Borut Pahor, posle kraha arbitražne presude, odvažio da izjavi da „EK nije ispunila očekivanja da se postavi na stranu evropskog i međunarodnog prava“ jer je izostao signal Komisije da se „sporazumi i odluke suda moraju poštovati“.

Razloge za ovakav „salto mortale“ Unije i Komisije rasvetlio je nekadašnji slovenački sudija u Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu Boštjan M. Zupančič. Za njega kontroverzna odluka EK uopšte nije iznenađenje, naprotiv. On to objašnjava činjenicom da EU „vodi burazersku politiku“, pa se tako Nemac Martin Zelmajer, dugogodišnji prijatelj hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, vinuo na visoku poziciju u Uniji, postavši generalni sekretar EK. Oko Zelmajerovog izbora je svojevremeno izbila gadna afera s obzirom na to da je prethodno vodio Junkerovu kampanju za šefa EK. Zelmajera od imenovanja za genseka EK smatraju „prvim čovekom iz senke“, a od 2016. godine ga bije glas „najmoćnijeg čoveka u EU“.

Zupančič tvrdi da zbog bliskih veza hrvatskog državnog vrha s liderima EK „Slovenija neće uspeti sa arbitražom“, naročito zato što EK sada mora politički da odobri (slovenačku) tužbu Sudu EU. „Ta tužba u Luksemburgu neće proći. Ta stvar je zapečaćena“, kaže Zupančič.

VLADAVINA PRAVA Poražavajuća (i nestvarna, ne samo za Sloveniju) jeste činjenica da se EK vazda poziva na vladavinu prava, a onda to isto pravo prenebregava, čak ignoriše stav sopstvenih eksperata koji su izradili stručno mišljenje o arbitražnoj presudi. Slovenija je uspela da sazna da je pravna služba EK Sloveniji dala za pravo o pitanju tužbe protiv Hrvatske, ali je EK to mišljenje ignorisala i odlučila da je slovenačko-hrvatska granična međusobica – „bilateralno pitanje“. Slovenačka novinska agencija (STA) je tim povodom izvestila da je „politika prevladala nad pravom“, a Ernest Petrič, diplomata, profesor međunarodnog prava, donedavni sudija slovenačkog ustavnog suda a sada Pahorov savetnik, izrazio je zaprepašćenje nad činjenicom da je EK od Slovenije prikrila važan „dokument pravnog tima EK“ i javno pozvao domaće političare i novinare da ga „iskopaju“ kako znaju i umeju.

Portparol EK Šinas pozvao se na 259. član ugovora o EU, prema kome EK ne mora da se izjasni o zahtevu neke države članice. Na pitanje slovenačkih medija, da li je tačno da je pravna služba EK dala za pravo slovenačkim stanovištima da Hrvatska krši evropsko pravo jer ne poštuje arbitražnu presudu, izvrdao je da „ne komentariše interne dokumente službi EK“ i preporučio sukobljenim stranama (koje se već tri decenije glože oko međe na kopnu i moru) da „same pronađu prijateljsko rešenje“.

Tek to je Sloveniju oborilo s nogu. Vlasti u Ljubljani su na kraju, pozivajući se na 259. član ugovora EU (prema kome neka članica Unije može da tuži drugu), tužile Hrvatsku Sudu EU „zbog kršenja evropskog prava“. Tek što je tužba stigla u luksemburški sud, domaći mediji su otkrili da je podneta – pogrešnom sudu. Zato što u hrvatskom ugovoru EU nigde nije zapisana obaveza Hrvatske da mora sprovesti presudu arbitražnog suda. Jeste Slovenija iz sve snage kočila hrvatske pristupne pregovore, sve dok Zagreb nije pristao na arbitražni sporazum. U pobedničkom zanosu Ljubljana je smetnula s uma da bi je komšije mogle prevariti u finišu arbitražne operacije, odbijanjem da implementiraju presudu. Zato o obavezi sprovođenja arbitražne presude nema ni reči u hrvatskom ugovoru o ulasku u Uniju, pa Sloveniju čeka teška, gotovo nemoguća misija da preko posrednih dokaza ubedi Sud EU da je Zagreb potpisom na arbitražnom sporazumu pristao i na presudu, ma kakva bila.

(NE)NADLEŽNI SUD Slovenija sada tvrdi da Hrvatska krši evropsko pravo, dok Zagreb to negira i ističe da je blagovremeno izašao iz arbitraže pa zato njeni rezultati za Hrvatsku ne važe. Po toj logici, sud u Luksemburgu bi morao prvo da odluči da li je arbitražni ugovor uopšte ostao na snazi posle odustajanja Hrvatske. Stručnjaci međunarodnog prava ne mogu da se slože ni oko pitanja ima li luksemburški sud uopšte ingerencije da o tome odlučuje, budući da je u slučaju kršenja ili odustajanja od takvih i sličnih ugovora, prema međunarodnim konvencijama, nadležan Međunarodni sud pravde u Hagu (ICJ). Prema tom tumačenju, činjenica da je Hrvatska raskinula ugovor o Arbitražnom sporazumu otvorila je potpuno nov spor između Slovenije i Hrvatske, povezan sa interpretacijom i primenom člana 60 Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora. Prema toj konvenciji, koja obavezuje i Sloveniju i Hrvatsku, obe države bi prvo morale da potraže „miroljubivo rešenje“ pomoću posebne komisije generalnog sekretara Ujedinjenih nacija, a ukoliko bi napredak izostao, tek tada bi imale pravo da spor prepuste odlučivanju Međunarodnom sudu pravde.

Kako god se obrne, okrene, Sud EU u Luksemburgu za ovaj spor – nije nadležna adresa. Nije jasno zašto je Ljubljana izabrala taj sud, iako je morala znati da je to put u izvesnu propast njenih nastojanja. Nije jasno ni zašto se Slovenija, pa i Hrvatska, nisu obratile UN za medijaciju. Izvesno je pak da će Slovenija morati ponovo da odreši kesu – kako za honorare domaćih, tako deset puta više za ekspertize i zastupanje međunarodnih pravnika. Sve njih čeka mnogo posla da dokažu da je Hrvatska pogazila „evropsko pravo“. Posebno otkako je predsednik Suda EU u Luksemburgu, više od pola godine uoči slovenačkog podnošenja tužbe, javno izrazio stav kojim je upozorio Ljubljanu da čini grešku u koracima.

PAT-POZICIJA Koen Lenaerts, predsednik Suda EU, kazao je 30. decembra 2017. da države članice Evropske unije mogu da podnose tužbe jedne protiv drugih, uz napomenu da su takve tužbe retke jer su dopuštene samo u slučaju da su – sporazumne. Jasno je da Hrvatska nije dala svoj pristanak za slovenačku tužbu protiv nje sudu u Luksemburgu, već je Slovenija tužbu podnela jednostrano, bez saglasnosti Zagreba. Za Ljubljanu je nova loša vest iz Luksemburga stigla juna 2018. Baš u vreme kada je Slovenija finiširala tužbu, predsednik Suda EU u Luksemburgu srdačno je ugostio hrvatskog premijera Andreja Plenkovića, što su ljubljanski mediji protumačili kao diplomatsko „zakucavanje“ od strane južnih komšija. Pročuo se i Lenaertsov „besplatan savet“: Slovenija je u zabludi ako tužbu podnosi prema članu 259 umesto čl. 273 ugovora EU (koji sankcioniše države koje ne ispunjavaju neku od obaveza iz prava EU preuzete u skladu sa pristupnim ugovorom). Slovenija nije poslušala, već je tužbu podnela baš na osnovu kršenja člana 259 iako zna da u hrvatskom ugovoru nema obaveze da sprovede arbitražnu presudu.

S druge strane, Slovenija nije ni mogla da podnese tužbu prema članu 273, jer on kaže da se uz saglasnost obe strane može podneti tužba u vezi sa sporom koji se odnosi na EU a nije direktno kršenje obaveza iz prava EU. Sve to je uticalo da u Sloveniji splasnu, a u Hrvatskoj porastu očekivanja u pogledu rezultata nove slovenačke tužbe, jer nije teško naslutiti da će Sud EU zauzeti stav da je presuda arbitražnog suda u Hagu „na snazi“, a onda prepustiti Ljubljani i Zagrebu da se „dogovore“ oko njene primene. Što Sloveniju gura u novu tužbu, treću po redu (!), protiv Hrvatske – Međunarodnom sudu pravde u Hagu.

NAUK ZA SRBIJU Sve to je nauk naročito za Srbiju, ali i druge države u regionu s kojima Hrvatska ima neraščišćeno pitanje razgraničenja (Crna Gora, BiH), a kojima je EK kao rešenje bilateralnih problema preporučila arbitražu. Slovenačko-hrvatski primer otkriva licemernost politike EU i politikantstvo Komisije, jer su još koliko 4. jula lane, tek što je objavljena arbitražna presuda, izrazile očekivanja da će Slovenija i Hrvatska primeniti odluku suda. I tri meseca kasnije je Žan-Klod Junker, šef EK, tvrdio da članice Unije moraju poštovati presude sudova jer „pravna država u EU nije izbor, već obaveza“. Da bi ubrzo potom Junker, a s njim i EK na čelu Unije, okrenuo ćurak, pa je hrvatsko nepoštovanje presude odjednom prestalo da bude kršenje „pravne države u EU“ i postalo bilateralno pitanje.

Proizlazi da je Slovenija u Hagu izvojevala važnu pravnu bitku, a izgubila u praksi, preciznije na terenu. U toj podeli uloga u evropskom teatru apsurda, Zagreb tvrdi da arbitražni ugovor za Hrvatsku više ne važi, a Ljubljana podnosi novu tužbu sudu, koji za pitanje najvažnijeg spora sa Hrvatskom nije ni nadležan, komentariše ljubljanski Insajder. A čak ako bi Sud EU presudio u korist Slovenije, ni taj sud nema mehanizme da sprovede svoju odluku, kao što ih nema ni arbitražni sud u Hagu.

Ćorsokak u kome se našla Slovenija najbolje opisuje Milan Brglez, profesor međunarodnog prava na ljubljanskom Fakultetu društvenih nauka, dosadašnji predsednik slovenačkog parlamenta. On upozorava da EK deluje na principu „političke prevlade jačeg, a ne vladavine prava koja bi trebalo da je temelj suživota u EU“, zato je zabrinut za „budućnost takve Unije“. U Sloveniji je, sve do ovakvog raspleta „arbitražne burleske“ bilo uvreženo uverenje da je „Brisel pravedan, i uvek u pravu“. Shvatanje EK kao „nepolitičkog, tehnokratskog, čak visokostručnog organa koji bdi nad Unijom i garant je dobrobiti njenih građana jer usvaja odluke bazirane isključivo na razumnim, pravnim i stručnim argumentima“, otkriva naivno razumevanje odnosa moći u hodnicima „evropske vlade“, komentarišu vodeći slovenački analitičari. I podsećaju da je EK ogromno čvorište interesa i poprište zakulisnih bitki. Multinacionalne korporacije, banke, tink-tenkovi, nevladine i druge lobističke organizacije su samo 2016. za uticaj na usvajanje različitih odluka (direktiva, uredbi i drugih propisa) u okviru Evropske komisije potrošile rekordnih 1,7 milijardi evra. Ljubljanski mediji sada upozoravaju da se „u Briselu, metropoli EU, ništa ne dogodi samo od sebe, već sve ima svoju cenu – političku ili novčanu, zato tamo vlada politika, a ne pravo, i tako je oduvek“. Sve to je dovelo Sloveniju u stanje katarze, jer je mitu o „pravičnom Briselu koji je uvek u pravu“ došao kraj.           

[/restrict] buy over the counter medicines 1 zaйm bez procentovzaйm ispravlenie kreditnoй istoriibesprocentnый zaйm meždu юridičeskim i fizičeskim licom