СТРАТЕШКЕ ОСОБЕНОСТИ ВОДЕНОГ КАНАЛА ЕВРОАЗИЈА

Маја 2018. године у Сочију је одржан самит држава чланица Евроазијског савеза, на коме је председник Казахстана Нурсултан Назарбајев изјавио да постоји могућност да се коначно почне са изградњом воденог канала „Евроазија“. Изјава казахстанског лидера одјекнула је у јавности попут бомбе, јер најављени пројекат значајно утиче не само на сферу економије него и на геополитику и безбедност региона

Идеја о изградњи канала „Евроазија“, између Црног и Каспијског мора, није нова. Појавила се још у доба Руске империје (неки извори тврде још и раније, за време Византије), али ју је актуелизовао казахстански председник Нурсултан Назарбајев, који је 2007. најавио да у оквиру евроазијских интеграција треба да се размишља и о ширењу водених путева. Ово је наглашено у Санкт Петербургу на економском форуму, када је поново предложио изградњу канала „Евроазија“. Председник Казахстана се вратио овој идеји 2010. током свог предавања на московском универзитету „Ломоносов“. Исте године формирана је руско-казахстанска радна група за изградњу канала „Евроазија“ која је проценила пројекат на 4,5 милијарди евра, док други извори сматрају да га није могуће изградити без 15 милијарди долара.
Канал „Евроазија“ решио би велики (стратешки) проблем свих држава Централне (Средње) Азије затворених унутар континента, тј. без излаза на светске океане. У географском смислу овај регион је одвојен од Европе Русијом, Кавказом и Ираном. При томе излаз на море није могућ другим путем (преко Закавказја због планинског терена, Ирана због различитих стандарда у железници), а и иранско-турска траса није охрабрујућа из бројних разлога.
Колики је поклон Русије у виду канала „Евроазија“ Казахстану и другим централноазијским државама?
Одговор је, према нашем мишљењу, најбоље дао портал „Слободна штампа“ (svpressa.ru). „Русија поклања Назарбајеву светске океане“, што је тачно, јер ће Казахстан постати држава са излазом на море.

[restrict]
ГЕОПОЛИТИКА МОСТОВА И КАНАЛА Сергеј Аксенов нову руску геополитику назива „геополитиком мостова и канала“, јер поред појаве Кримског моста, плана изградње моста до острва Сахалин, најваљује се гигантски канал „Евроазија“ између Каспијског и Црног мора. А Казахстан би желео да продужи тај канал до Жутог мора у Кини, како би Астана добила максималну корист – рачуна да би извоз кинеске робе преко њихове територије порастао са садашњих 12,9 милиона тона до између 43 и 51 милиона тона.
Наравно да је позиција Казахстана веома компликована. С једне стране, Астана жели да буде транзитна зона за кинеску робу, али се уједно плаши да је ова велика држава „не прогута“. Зато би изградња канала „Евроазија“ решила оба проблема, јер се Кинези не би задржавали у овој земљи, али би им се наплатио пролазак. С друге стране, „Евроазија“ Казахстану отвара пут на океане, што је добит без обзира да ли би кинеска роба запловила њиме.
Неки централноазијски и руски медији канал „Евроазија“ називају „водени пут Владимира Путина“, јер се изјаснио за овај пројекат, иако је потребнији централноазијским државама него Русији; медији га именују и као „поклоном ради безбедности“, јер Путинов мотив да пристане на изградњу овог канала јесте уверење да би се замрзли политички конфликти у региону, што би значајно допринело безбедности и региона и Русије. Да све има и своју предисторију, сведочи и податак да је 2009. Евроазијска банка развоја (ЕДБ) дала 2,7 милијарди долара на проучавање могућности изградње воденог пута који би спојио каспијски, азовски и црноморски регион (и мора), али резултати овог истраживања до данас нису објављени.
Према мишљењу руског геополитичара Александра Дугина, канал „Евроазија“ би ојачао позиције Русије у Казахстану, а постао би и конкурент Суецком каналу, јер би постао важан пут транспорта кинеске робе. Такође, Кинези високо оцењују овај пројекат јер би им отворио директан пут до држава Европске уније, што би подстакло не само регионалну већ и евроазијску трговину.
Најзаинтересованији за изградњу канала „Евроазија“ су Кина и Казахстан, објашњава експерт Алексеј Павлов порталу газета.ру. Тренутно достава робе из југоисточне Азије у Европу траје до два месеца, а ако би се изградио канал „Евроазија“ време доставе би било 10 дана. Казахстан је заинтересован јер би у том случају извозио нафту без посредника (Русије), а тренутно 70 посто извоза тог енергента иде преко ове земље, користећи нафтовод (Тенгиз–Атирау–Астрахан–Новоросијск). Међутим, нафтовод доста усложњава извоз нафте и гаса, тако да се у Астани разматра и као „превазиђени“ начин транспорта нафте. Канал би значио и нови пут који би растеретио старе маршруте.
Канал „Евроазија“ за 1.000 км скраћује пут између два мора у односу на постојећи канал Волга–Дон и има већи капацитет (до 45 милиона тона годишње).
Пројекат канала „Евроазија“, према мишљењу јерменског експерта Андраника Ованисјана изнетог за аналитички часопис „Глобус“, бр. 5, 2018, разматра се у оквиру стратешке особености региона, где би се и градио. Другим речима, канала „Евроазија“ непосредно је повезан са развојем руско-кинеских-казахстанских економских и геополитичких односа. Важан елемент у изградњи канала је и безбедност региона, јер без безбедносних интереса држава централноазијског региона није могуће изградити нови водени пут.
Јерменија се плаши турског утицаја (увек се сећајући геноцида Јермена у Турској), јер је после краха СССР-а ова држава у Централној Азији, што значи и у Казахстану, почела да спроводи пантурску идеологију, на коју су осетљиви Русија, Иран и Кина (због бројних турских народа у свом саставу). У Ирану постоји „Ирански Азербејџан“ са бројном азерском заједницом (турског порекла), што значи да се могу развити сепаратистичке идеје. Русија такође дели јерменски страх од пантурске идеологије (још су у СССР-у пантуркизам прогласили нацистичком идеологијом), на чијем удару би се нашли туркојезички народи Поволжја и Сибира (што није могуће без подршке Турске и Азербејџана). За Русију ово би значило „унутрашњи рат“, а сличан проблем има и Кина у својим северозападним провинцијама насељеним Ујгурима.

Канал „Евроазија“ за 1.000 км скраћује пут између два мора у односу на постојећи канал Волга–Дон и има већи капацитет

ВАШИНГТОНСКА ПЕРСПЕКТИВА На Каспијско море и каспијски регион око су бацили и САД и НАТО, прогласивши их „најважнијим регионом за спољну политику САД“. Вашингтон се труди да ту створи зону евроатлантског јединства која почиње од грузијске обале Црног мора и завршава се на источним границама Казахстана. Контрола над овом територијом (амерички дипломати је називају Велики Каспиј) обезбедила би значајне привилегије САД и НАТО-у у Централној Азији и значајно би ојачале позицију САД на светском енергетском тржишту. Међутим, са жељама Вашингтона нису сагласне Русија и Кина, које су успеле да САД потисну са западних и источних обала Каспијског мора. Због тога су принуђене да следе стратегију „изгубљених могућности“ како би очували бар минимално присуство у региону.
Иако, дакле, Русија и Кина међусобне противречности решавају договором, и овде постоје различити интереси. Русија је узела под контролу безбедност држава региона (у Казахстану има пет војних база, Киргистану три и Таџикистану две), док Пекинг тежи да успостави контролу над енергетским ресурсима. Поред тога, иако су централноазијске државе 29. маја 2014. потписале улазак у Евроазијски савез, Пекинг се не осврће на то и води своју политику „економске експанзије“ настојећи да чланице Евроазијског савеза напусте интеграције с Русијом. Кина посебно ради са Киргистаном, Таџикистаном, Казахстаном и Узбекистаном како би их везала за себе.
Пројекат канала „Евроазија“ одговара Турској и Азербејџану, јер модернизација каспијских лука Казахстана доприноси развоју трговине и економске сарадње између две државе. А „Евроазија“ би активирала и железнички транспорт Баку–Тбилси–Карас.
Портал agitpro.su канал „Евроазија“ сматра „гигантским“, при чему анализира шта би он дао региону и свету. Главне „црте“ овог пројекта су урађене после Октобарске револуције у Русији (1921), када је инжењер Ф. П. Моргунеков предложио изградњу Маничског канала, који је постао основа свих каснијих пројеката спајања два мора. Интересантно је да је ова идеја делимично била реализована за време Совјетског Савеза изградњом канала Волга–Дон, који је и условна граница између Европе и Азије. У прошлости је на месту канала била природна раседлина која је спајала Каспијско море са Азовским морем. Дужина је била 500 км, ширина од 20 до 30 км, а на најужем делу око 1,5 км. Надморска висина Црног мора у односу на Азовско море је свега 20 метара, тако да је то и најбоље место за изградњу канала.
У СССР-у су успели да изграде канал 1936. на овом делу у дужини од 329 км, али дубина није била велика. Каналом су могли да плове бродови газа само до 1,3 метра. После Другог светског рата изградња канала је настављена. Тачније 40-их година прошлог века почело се са изградњом канала Волга–Дон, који је имао низ предности у односу на претходни.
Јасно је да Русија од новог канала „Евроазија“ неће профитирати економски већ пре свега политички. Она већ има канал Волга–Дон, али његов недостатак је тонажа бродова које може да прими (до 5.000 тона). „Евроазија“ пак више одговара централноазијским државама, јер би се градио за бродове носивости до 10.000 тона, тако да би несметано могли да наставе путовање и кроз Азовско, Црно и Средоземно море. Осим тога, нови канал би имао и велику пропусно моћ – до 58 милиона тона годишње. Истовремено, канал Волга–Дон сада пропушта 16,5 милиона тона.
Колико се Русија жртвује показују следећи подаци. Пројекат „Евроазија“ носи и одређене економске, социјалне и еколошке ризике. Последњих година преко канала Волга–Дон повећао се транспорт (до две трећине његових могућности), али он није искоришћен до максимума. А то значи да није време за изградњу огромног канала „Евроазија“. Теоријски, новим каналом би се могла превозити казахстанска нафта, али шта ћемо са постојећим нафтоводом? За руске експерте „Евроазија“ је неприхватљива јер би Казахстан зарађивао на превозу кинеске робе у Европу (од две до четири милијарде долара годишње), док би Русија трпела губитке.
Експерти сматрају да због богатства и геополитичке важности Централне Азије овај регион добија на значају, посебно у оквиру евроазијског континента („Heartland“), што значи да се овде отвара питање односа Москве и Пекинга, јер се мора знати ко је лидер у региону.
Јасно је да би канал „Евроазија“ који води из Азије у Европу контролисала Русија. С друге стране, југ Русије кроз који би ишао канал добио би снажан подстицај за развој – нафта из Каспијског мора могла би се превозити овим путем. Треће, канал „Евроазија“ може постати и грана пројеката Бургас–Александруполис којим се избегава преоптерећени Босфор. Ипак, изградња канала „Евроазија“ зависи од политичких интереса и питања које ће решити.
Светске дипломате последњих 15 година називају „годинама промена“, а те промене неће бити јасне ако се не узме у обзир шта се догађало и шта се догађа у Централној Азији. Посебно, јер на овом простору функционише стратешки политички и економски подсавез, а све у оквиру Организације договора колективне безбедности (ОДКБ) и Евроазијског савеза: Казахстана, Киргистана, Јерменије и Таџикистана.
Нови канал има и противнике. Највећи су еколози, јер би канал, како кажу, штетно утицао на флору и фауну региона – због канала „Евроазија“ мора се преусмерити део вода из Дона и његових притока, што би нарушило еколошки систем Ростовске области и суседних региона. Против је и Иран – жели да гради алтернативни пројекат повезивања Црног мора и Персијског залива у оквиру кинеског програма „Један појас – један пут“ („Нови пут свиле“).
И у САД су против канала „Евроазија“, али из других разлога. Вашингтону смета јачање економске и геополитичке сарадње Кине и Русије у централноазијском региону, а канал „Евроазија“ доприноси управо томе.

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *