STRATEŠKE OSOBENOSTI VODENOG KANALA EVROAZIJA

Maja 2018. godine u Sočiju je održan samit država članica Evroazijskog saveza, na kome je predsednik Kazahstana Nursultan Nazarbajev izjavio da postoji mogućnost da se konačno počne sa izgradnjom vodenog kanala „Evroazija“. Izjava kazahstanskog lidera odjeknula je u javnosti poput bombe, jer najavljeni projekat značajno utiče ne samo na sferu ekonomije nego i na geopolitiku i bezbednost regiona

Ideja o izgradnji kanala „Evroazija“, između Crnog i Kaspijskog mora, nije nova. Pojavila se još u doba Ruske imperije (neki izvori tvrde još i ranije, za vreme Vizantije), ali ju je aktuelizovao kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev, koji je 2007. najavio da u okviru evroazijskih integracija treba da se razmišlja i o širenju vodenih puteva. Ovo je naglašeno u Sankt Peterburgu na ekonomskom forumu, kada je ponovo predložio izgradnju kanala „Evroazija“. Predsednik Kazahstana se vratio ovoj ideji 2010. tokom svog predavanja na moskovskom univerzitetu „Lomonosov“. Iste godine formirana je rusko-kazahstanska radna grupa za izgradnju kanala „Evroazija“ koja je procenila projekat na 4,5 milijardi evra, dok drugi izvori smatraju da ga nije moguće izgraditi bez 15 milijardi dolara.
Kanal „Evroazija“ rešio bi veliki (strateški) problem svih država Centralne (Srednje) Azije zatvorenih unutar kontinenta, tj. bez izlaza na svetske okeane. U geografskom smislu ovaj region je odvojen od Evrope Rusijom, Kavkazom i Iranom. Pri tome izlaz na more nije moguć drugim putem (preko Zakavkazja zbog planinskog terena, Irana zbog različitih standarda u železnici), a i iransko-turska trasa nije ohrabrujuća iz brojnih razloga.
Koliki je poklon Rusije u vidu kanala „Evroazija“ Kazahstanu i drugim centralnoazijskim državama?
Odgovor je, prema našem mišljenju, najbolje dao portal „Slobodna štampa“ (svpressa.ru). „Rusija poklanja Nazarbajevu svetske okeane“, što je tačno, jer će Kazahstan postati država sa izlazom na more.

[restrict]
GEOPOLITIKA MOSTOVA I KANALA Sergej Aksenov novu rusku geopolitiku naziva „geopolitikom mostova i kanala“, jer pored pojave Krimskog mosta, plana izgradnje mosta do ostrva Sahalin, najvaljuje se gigantski kanal „Evroazija“ između Kaspijskog i Crnog mora. A Kazahstan bi želeo da produži taj kanal do Žutog mora u Kini, kako bi Astana dobila maksimalnu korist – računa da bi izvoz kineske robe preko njihove teritorije porastao sa sadašnjih 12,9 miliona tona do između 43 i 51 miliona tona.
Naravno da je pozicija Kazahstana veoma komplikovana. S jedne strane, Astana želi da bude tranzitna zona za kinesku robu, ali se ujedno plaši da je ova velika država „ne proguta“. Zato bi izgradnja kanala „Evroazija“ rešila oba problema, jer se Kinezi ne bi zadržavali u ovoj zemlji, ali bi im se naplatio prolazak. S druge strane, „Evroazija“ Kazahstanu otvara put na okeane, što je dobit bez obzira da li bi kineska roba zaplovila njime.
Neki centralnoazijski i ruski mediji kanal „Evroazija“ nazivaju „vodeni put Vladimira Putina“, jer se izjasnio za ovaj projekat, iako je potrebniji centralnoazijskim državama nego Rusiji; mediji ga imenuju i kao „poklonom radi bezbednosti“, jer Putinov motiv da pristane na izgradnju ovog kanala jeste uverenje da bi se zamrzli politički konflikti u regionu, što bi značajno doprinelo bezbednosti i regiona i Rusije. Da sve ima i svoju predistoriju, svedoči i podatak da je 2009. Evroazijska banka razvoja (EDB) dala 2,7 milijardi dolara na proučavanje mogućnosti izgradnje vodenog puta koji bi spojio kaspijski, azovski i crnomorski region (i mora), ali rezultati ovog istraživanja do danas nisu objavljeni.
Prema mišljenju ruskog geopolitičara Aleksandra Dugina, kanal „Evroazija“ bi ojačao pozicije Rusije u Kazahstanu, a postao bi i konkurent Sueckom kanalu, jer bi postao važan put transporta kineske robe. Takođe, Kinezi visoko ocenjuju ovaj projekat jer bi im otvorio direktan put do država Evropske unije, što bi podstaklo ne samo regionalnu već i evroazijsku trgovinu.
Najzainteresovaniji za izgradnju kanala „Evroazija“ su Kina i Kazahstan, objašnjava ekspert Aleksej Pavlov portalu gazeta.ru. Trenutno dostava robe iz jugoistočne Azije u Evropu traje do dva meseca, a ako bi se izgradio kanal „Evroazija“ vreme dostave bi bilo 10 dana. Kazahstan je zainteresovan jer bi u tom slučaju izvozio naftu bez posrednika (Rusije), a trenutno 70 posto izvoza tog energenta ide preko ove zemlje, koristeći naftovod (Tengiz–Atirau–Astrahan–Novorosijsk). Međutim, naftovod dosta usložnjava izvoz nafte i gasa, tako da se u Astani razmatra i kao „prevaziđeni“ način transporta nafte. Kanal bi značio i novi put koji bi rasteretio stare maršrute.
Kanal „Evroazija“ za 1.000 km skraćuje put između dva mora u odnosu na postojeći kanal Volga–Don i ima veći kapacitet (do 45 miliona tona godišnje).
Projekat kanala „Evroazija“, prema mišljenju jermenskog eksperta Andranika Ovanisjana iznetog za analitički časopis „Globus“, br. 5, 2018, razmatra se u okviru strateške osobenosti regiona, gde bi se i gradio. Drugim rečima, kanala „Evroazija“ neposredno je povezan sa razvojem rusko-kineskih-kazahstanskih ekonomskih i geopolitičkih odnosa. Važan element u izgradnji kanala je i bezbednost regiona, jer bez bezbednosnih interesa država centralnoazijskog regiona nije moguće izgraditi novi vodeni put.
Jermenija se plaši turskog uticaja (uvek se sećajući genocida Jermena u Turskoj), jer je posle kraha SSSR-a ova država u Centralnoj Aziji, što znači i u Kazahstanu, počela da sprovodi pantursku ideologiju, na koju su osetljivi Rusija, Iran i Kina (zbog brojnih turskih naroda u svom sastavu). U Iranu postoji „Iranski Azerbejdžan“ sa brojnom azerskom zajednicom (turskog porekla), što znači da se mogu razviti separatističke ideje. Rusija takođe deli jermenski strah od panturske ideologije (još su u SSSR-u panturkizam proglasili nacističkom ideologijom), na čijem udaru bi se našli turkojezički narodi Povolžja i Sibira (što nije moguće bez podrške Turske i Azerbejdžana). Za Rusiju ovo bi značilo „unutrašnji rat“, a sličan problem ima i Kina u svojim severozapadnim provincijama naseljenim Ujgurima.

VAŠINGTONSKA PERSPEKTIVA Na Kaspijsko more i kaspijski region oko su bacili i SAD i NATO, proglasivši ih „najvažnijim regionom za spoljnu politiku SAD“. Vašington se trudi da tu stvori zonu evroatlantskog jedinstva koja počinje od gruzijske obale Crnog mora i završava se na istočnim granicama Kazahstana. Kontrola nad ovom teritorijom (američki diplomati je nazivaju Veliki Kaspij) obezbedila bi značajne privilegije SAD i NATO-u u Centralnoj Aziji i značajno bi ojačale poziciju SAD na svetskom energetskom tržištu. Međutim, sa željama Vašingtona nisu saglasne Rusija i Kina, koje su uspele da SAD potisnu sa zapadnih i istočnih obala Kaspijskog mora. Zbog toga su prinuđene da slede strategiju „izgubljenih mogućnosti“ kako bi očuvali bar minimalno prisustvo u regionu.
Iako, dakle, Rusija i Kina međusobne protivrečnosti rešavaju dogovorom, i ovde postoje različiti interesi. Rusija je uzela pod kontrolu bezbednost država regiona (u Kazahstanu ima pet vojnih baza, Kirgistanu tri i Tadžikistanu dve), dok Peking teži da uspostavi kontrolu nad energetskim resursima. Pored toga, iako su centralnoazijske države 29. maja 2014. potpisale ulazak u Evroazijski savez, Peking se ne osvrće na to i vodi svoju politiku „ekonomske ekspanzije“ nastojeći da članice Evroazijskog saveza napuste integracije s Rusijom. Kina posebno radi sa Kirgistanom, Tadžikistanom, Kazahstanom i Uzbekistanom kako bi ih vezala za sebe.
Projekat kanala „Evroazija“ odgovara Turskoj i Azerbejdžanu, jer modernizacija kaspijskih luka Kazahstana doprinosi razvoju trgovine i ekonomske saradnje između dve države. A „Evroazija“ bi aktivirala i železnički transport Baku–Tbilsi–Karas.
Portal agitpro.su kanal „Evroazija“ smatra „gigantskim“, pri čemu analizira šta bi on dao regionu i svetu. Glavne „crte“ ovog projekta su urađene posle Oktobarske revolucije u Rusiji (1921), kada je inženjer F. P. Morgunekov predložio izgradnju Maničskog kanala, koji je postao osnova svih kasnijih projekata spajanja dva mora. Interesantno je da je ova ideja delimično bila realizovana za vreme Sovjetskog Saveza izgradnjom kanala Volga–Don, koji je i uslovna granica između Evrope i Azije. U prošlosti je na mestu kanala bila prirodna rasedlina koja je spajala Kaspijsko more sa Azovskim morem. Dužina je bila 500 km, širina od 20 do 30 km, a na najužem delu oko 1,5 km. Nadmorska visina Crnog mora u odnosu na Azovsko more je svega 20 metara, tako da je to i najbolje mesto za izgradnju kanala.
U SSSR-u su uspeli da izgrade kanal 1936. na ovom delu u dužini od 329 km, ali dubina nije bila velika. Kanalom su mogli da plove brodovi gaza samo do 1,3 metra. Posle Drugog svetskog rata izgradnja kanala je nastavljena. Tačnije 40-ih godina prošlog veka počelo se sa izgradnjom kanala Volga–Don, koji je imao niz prednosti u odnosu na prethodni.
Jasno je da Rusija od novog kanala „Evroazija“ neće profitirati ekonomski već pre svega politički. Ona već ima kanal Volga–Don, ali njegov nedostatak je tonaža brodova koje može da primi (do 5.000 tona). „Evroazija“ pak više odgovara centralnoazijskim državama, jer bi se gradio za brodove nosivosti do 10.000 tona, tako da bi nesmetano mogli da nastave putovanje i kroz Azovsko, Crno i Sredozemno more. Osim toga, novi kanal bi imao i veliku propusno moć – do 58 miliona tona godišnje. Istovremeno, kanal Volga–Don sada propušta 16,5 miliona tona.
Koliko se Rusija žrtvuje pokazuju sledeći podaci. Projekat „Evroazija“ nosi i određene ekonomske, socijalne i ekološke rizike. Poslednjih godina preko kanala Volga–Don povećao se transport (do dve trećine njegovih mogućnosti), ali on nije iskorišćen do maksimuma. A to znači da nije vreme za izgradnju ogromnog kanala „Evroazija“. Teorijski, novim kanalom bi se mogla prevoziti kazahstanska nafta, ali šta ćemo sa postojećim naftovodom? Za ruske eksperte „Evroazija“ je neprihvatljiva jer bi Kazahstan zarađivao na prevozu kineske robe u Evropu (od dve do četiri milijarde dolara godišnje), dok bi Rusija trpela gubitke.
Eksperti smatraju da zbog bogatstva i geopolitičke važnosti Centralne Azije ovaj region dobija na značaju, posebno u okviru evroazijskog kontinenta („Heartland“), što znači da se ovde otvara pitanje odnosa Moskve i Pekinga, jer se mora znati ko je lider u regionu.
Jasno je da bi kanal „Evroazija“ koji vodi iz Azije u Evropu kontrolisala Rusija. S druge strane, jug Rusije kroz koji bi išao kanal dobio bi snažan podsticaj za razvoj – nafta iz Kaspijskog mora mogla bi se prevoziti ovim putem. Treće, kanal „Evroazija“ može postati i grana projekata Burgas–Aleksandrupolis kojim se izbegava preopterećeni Bosfor. Ipak, izgradnja kanala „Evroazija“ zavisi od političkih interesa i pitanja koje će rešiti.
Svetske diplomate poslednjih 15 godina nazivaju „godinama promena“, a te promene neće biti jasne ako se ne uzme u obzir šta se događalo i šta se događa u Centralnoj Aziji. Posebno, jer na ovom prostoru funkcioniše strateški politički i ekonomski podsavez, a sve u okviru Organizacije dogovora kolektivne bezbednosti (ODKB) i Evroazijskog saveza: Kazahstana, Kirgistana, Jermenije i Tadžikistana.
Novi kanal ima i protivnike. Najveći su ekolozi, jer bi kanal, kako kažu, štetno uticao na floru i faunu regiona – zbog kanala „Evroazija“ mora se preusmeriti deo voda iz Dona i njegovih pritoka, što bi narušilo ekološki sistem Rostovske oblasti i susednih regiona. Protiv je i Iran – želi da gradi alternativni projekat povezivanja Crnog mora i Persijskog zaliva u okviru kineskog programa „Jedan pojas – jedan put“ („Novi put svile“).
I u SAD su protiv kanala „Evroazija“, ali iz drugih razloga. Vašingtonu smeta jačanje ekonomske i geopolitičke saradnje Kine i Rusije u centralnoazijskom regionu, a kanal „Evroazija“ doprinosi upravo tome.

[/restrict]