Жал за руским пријатељима

Позиција и логика Москве је више него очигледна: нема „меке моћи“, само тврда, најтврђа – и велика економска, политичка и војна подршка за оне који су се доказали као искрени пријатељи Русије

Догађаји у Јерменији, који су резултирали брзопотезном предајом власти премијера и донедавног председника ове републике Сержа Саргсјана, за многе посматраче представљају праву непознаницу. Како су западни медији известили, оставка „Путиновог пријатеља“ Саргсјана може се тумачити као пораз Русије. Свакако да ова врста потреса, у земљи чланици Евроазијског економског савеза (ЕАС) и Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ), и чије становништво гаји снажна проруска осећања, не доприноси јачању позиције Москве у осетљивом региону Кавказа. Тврдити, међутим, да је сада реч о руском поразу, значило би да је претходно на делу била некаква „руска победа“, што је свакако још даље од истине.

КОНЦЕПТ „SOFT POWER“ Председника Владимира Путина и спољнополитичку позицију Москве последњих година одликује непрестана дипломатска, а све чешће и оружана борба против Запада. И Јерменија, чији народ вековима гаји братска осећања према Русији, није изузетак већ активни учесник овог процеса. Одлазак „Путиновог пријатеља“ Саргсјана и предаја власти у руке лидера уличних протеста Никола Пашињана, само је део геополитичког обрачуна Русије и САД, тек једна у низу битака, ни прва, ни последња. Исто тако је бесмислено рећи за Саргсјана да је руски пријатељ, ако се зна да је 2017, као председник Јерменије, потписао споразум о партнерству са ЕУ, верујући да је то гаранција да ће Запад благонаклоно гледати како овог пролећа прелази са председничке на премијерску позицију. И грдно се преварио, јер када је потписао споразум са Западом – постао је непотребан и на његово место ускачу други играчи, жељни да понуде своје услуге и нове уступке.

[restrict]

Бројни критичари Русије, једнако они прозападно, као и „проруски“ оријентисани, сада тврде да су Путин и Москва препустили Западу још једну државу. Исти они који сада жале за Саргсјаном, хушкали су Путина да бомбардује Кијев и били много тужни што он то није урадио. То је школа мишљења која би да прети и руском „меком силом“, истичући да је, авај, Вашингтон много успешнији у примени исте. Концепт „soft power“, пре свега терминолошки, у употребу је увео амерички професор Џозеф Нај, али се у српском језику и стручној литератури преводи као „мека моћ“, ређе као сила. Овај професор са Харварда, један од главних идеолога неолиберализма, није се током каријере бавио само теоријом већ и практичном политиком – за време власти председника Била Клинтона служио је као помоћник министра одбране за међународне безбедносне послове, а претходно и као председник Националног обавештајног савета. Исто тако, велики је утицај професора Наја и на претходног председника Барака Обаму и његовог државног секретара Џона Керија. О Хилари Клинтон да се и не говори.

Тако се покушава да један, наводно теоријски концепт „меке моћи“ – суштински заснован на утицају западно спонзорисаних невладиних организација (НВО) на политичке процесе у многим државама – буде представљен као идеал који и Русија треба да следи. А уколико то не чини, онда је њена политика неуспешна – и треба је мењати! Другим речима, Путин не ваља и треба га мењати, мада се „проруски“ критичари устежу да ову мисао тако директно изрекну, већ све препуштају машти читалаца и гледалаца. Али шта је у пракси, а не у уџбеницима професора Наја, та америчка „мека моћ“? Суштински, она се своди на употребу огромних финансијских ресурса који се упумпавају на одређену територију, кроз обавештајну и НВО мрежу, ради подстицања одређеног расположења у друштву. Углавном је реч о акцијама за људска права и против корупције, које пре или касније доводе до уличних протеста, смене власти и довођења још послушнијег режима. Није обавезно да смењени режим буде антизападни – важно је да превише не јача, да не би могао да доноси самосталне одлуке.

Крајње упрошћено речено, чим власт почне да ради у корист народа и тиме стекне мало већу популарност – аутоматски се активирају механизми „меке моћи“ којима се тај рејтинг урушава, а режим извргава руглу и представља као корумпиран. Уколико се неко супротстави, антивладина машинерија прелази у виши степен борбене готовости, што прераста у мању или већу револуцију, као у Србији, Украјини или сада Јерменији, а у најрадикалнијем сценарију – у грађански рат, попут Ирака, Либије и Сирије.

НАВОДНО – МАГНЕТИЗАМ, СТВАРНО – СИЛА И где је ту мека моћ, мека сила? Ако бисмо читали књиге Џозефа Наја, могли бисмо да закључимо да је реч о гледању холивудских филмова, или пожељности америчких вредности, а пре свега привлачности културе, унутрашње и спољне политике САД… Овај магнетизам, наводно, доводи до тога да грађани у другим државама прихватају те вредности и прикључују се Вашингтону, стајући под његову глобалну заставу. Али и Нај признаје да су ови инструменти само допуна класичним – попут економских санкција и претње силом. Из тога се види да „мека моћ“ нипошто није алтернатива „тврдој“, некакав пацифистички концепт, већ само део укупног инструментаријума суперсиле, која, све и да хоће, не може цео свет да покори војним путем. Па, кад неки „дипломата“ или „политички аналитичар“ каже – хоћете ли да прођете као Југославија или Ирак – то се онда тумачи као врхунац „меке моћи“ и ширење „западних вредности“. Као да ова моћ и вредности нису поткрепљене са више од сто војних база у свету и десетинама хиљада америчких војника на „привременом раду“ у иностранству.

Наравно, Русија, као и Америка, допушта одређене грешке, али нема на располагању финансијске ресурсе попут САД. Ипак, у случају Украјине, Србије, Црне Горе, Грузије, Македоније или Јерменије, за Москву напросто није могуће понашати се исто као Вашингтон. Грађани у овим православним земљама махом су пријатељски настројени према Русији и заоштравати унутрашњу ситуацију у њима, парирајући Американцима, значило би провоцирати грађански рат, где би жртве били управо становници ових држава. Зато у овим срединама Москва не може и не сме да се понаша неодговорно и води рат „до последњег човека“. Американци то добро знају и користе, принуђујући Русију да одступи када ситуација ескалира до крајњих граница. Дакле, реч је о најтврђој сили, упакованој у „западне вредности“, коју Вашингтон деценијама примењује унилатерално, остављајући иза себе милионе жртава, док нам професор Нај објашњава да им се свет приклања само због тога што воли демократију. И поједини „русофили“ заиста у то верују. Они прекоревају Москву што не разбацује десетине милијарди долара по свету, промовишући своју „меку силу“, у моменту док НАТО гомила тенкове и авионе на њеним западним границама. Док фашисти марширају од Балтика до Јадрана, а џихадисти секу гркљане и детонирају бомбе.

МОСКВА ЗАОШТРИЛА СА НАВОДНИМ САВЕЗНИЦИМА Напротив, Кремљ процењује да је у овим временима једина сила која може да гарантује опстанак Русије – само тврда, супериорна ратна моћ. И управо такву предано гради већ две деценије. Москва више не жели чак ни да губи време са наводним савезницима у свом окружењу и финансира њихове олигархије, које грабе нафту, гас и доларе од Русије, а у најтежим тренуцима се праве луди и кокетирају са „америчким вредностима“, брутално уцењујући Москву. Да ли су партнери из ЕАС и ОДКБ признали Крим као саставни део Русије? Да ли су осудили протеривање руских дипломата из западних држава и антируску кампању у „случају Скрипаљ“? Да ли су се солидарисали и протерали макар једног западног дипломату? Да ли војно, или бар политички, подржавају руске напоре у Сирији? Ништа од тога. Да ли, онда, вреди улагати још коју десетину милијарди у такве „пријатеље“, док је Русија под тешким санкцијама Запада и сваки долар јој је потребан за јачање армије и одржавање животног стандарда сопствених грађана?

Да ли, на крају крајева, у ери термонуклеарних и хиперсоничних војних технологија, Белорусија, Казахстан или Јерменија могу суштински да допринесу одбрани Русије? Или ће пре бити да оне дугују Москви своју безбедност и стабилност? Да ли ће Јерменија, у окружењу Турске и Азербејџана бити безбеднија, ако Руси повуку своје војне снаге, укључујући и С-300, из базе Гјумри на западу земље? Да ли ће Александар Григорјевич Лукашенко, који „туче“ већ пети петогодишњи узастопни мандат на месту председника Белорусије бити и даље пожељан партнер за Запад оног тренутка када дефинитивно окрене леђа Русији – и самим тим остане без руске заштите и пет милијарди долара подршке сваке године? Или Нурсултан Абишевич Назарбајев који већ 34 године влада Казахстаном?

Позиција и логика Москве је више него очигледна: нема „меке моћи“, само тврда. И велика помоћ – економска, политичка и војна – важи само за истинске пријатеље који су спремни нешто и да жртвују у име пријатељства. „Игре моћи“ биле су могуће док је Запад поштовао правила економске и политичке конкуренције, и док се битка водила у биоскопским дворанама и на страницама књига и часописа. Од када се политика спроводи искључиво економским и политичким притисцима и санкцијама, комбинованим са тајним операцијама и револуционарним превратима, постало је јасно да од „меке моћи“ нема вајде. Заоштравати безбедносну кризу на сопственим границама и учествовати у бесконачним превратима и грађанским ратовима у братским православним државама – није пут којим ће Москва ићи. Ако је НАТО намерио да војним путем сломи Русију, она ће прихватити ту игру. Али тада свима треба да буде јасно да се рат неће водити само у Грузији и Украјини. Нове технологије су омогућиле да раздаљина више није гаранција нечије безбедности и зато стари систем изградње војних база и ровова на границама данас не делује ефикасно у глобалном рату. Мека моћ – још мање.     

[/restrict]