Žal za ruskim prijateljima

Pozicija i logika Moskve je više nego očigledna: nema „meke moći“, samo tvrda, najtvrđa – i velika ekonomska, politička i vojna podrška za one koji su se dokazali kao iskreni prijatelji Rusije

Događaji u Jermeniji, koji su rezultirali brzopoteznom predajom vlasti premijera i donedavnog predsednika ove republike Serža Sargsjana, za mnoge posmatrače predstavljaju pravu nepoznanicu. Kako su zapadni mediji izvestili, ostavka „Putinovog prijatelja“ Sargsjana može se tumačiti kao poraz Rusije. Svakako da ova vrsta potresa, u zemlji članici Evroazijskog ekonomskog saveza (EAS) i Organizacije dogovora o kolektivnoj bezbednosti (ODKB), i čije stanovništvo gaji snažna proruska osećanja, ne doprinosi jačanju pozicije Moskve u osetljivom regionu Kavkaza. Tvrditi, međutim, da je sada reč o ruskom porazu, značilo bi da je prethodno na delu bila nekakva „ruska pobeda“, što je svakako još dalje od istine.

KONCEPT „SOFT POWER“ Predsednika Vladimira Putina i spoljnopolitičku poziciju Moskve poslednjih godina odlikuje neprestana diplomatska, a sve češće i oružana borba protiv Zapada. I Jermenija, čiji narod vekovima gaji bratska osećanja prema Rusiji, nije izuzetak već aktivni učesnik ovog procesa. Odlazak „Putinovog prijatelja“ Sargsjana i predaja vlasti u ruke lidera uličnih protesta Nikola Pašinjana, samo je deo geopolitičkog obračuna Rusije i SAD, tek jedna u nizu bitaka, ni prva, ni poslednja. Isto tako je besmisleno reći za Sargsjana da je ruski prijatelj, ako se zna da je 2017, kao predsednik Jermenije, potpisao sporazum o partnerstvu sa EU, verujući da je to garancija da će Zapad blagonaklono gledati kako ovog proleća prelazi sa predsedničke na premijersku poziciju. I grdno se prevario, jer kada je potpisao sporazum sa Zapadom – postao je nepotreban i na njegovo mesto uskaču drugi igrači, željni da ponude svoje usluge i nove ustupke.

[restrict]

Brojni kritičari Rusije, jednako oni prozapadno, kao i „proruski“ orijentisani, sada tvrde da su Putin i Moskva prepustili Zapadu još jednu državu. Isti oni koji sada žale za Sargsjanom, huškali su Putina da bombarduje Kijev i bili mnogo tužni što on to nije uradio. To je škola mišljenja koja bi da preti i ruskom „mekom silom“, ističući da je, avaj, Vašington mnogo uspešniji u primeni iste. Koncept „soft power“, pre svega terminološki, u upotrebu je uveo američki profesor Džozef Naj, ali se u srpskom jeziku i stručnoj literaturi prevodi kao „meka moć“, ređe kao sila. Ovaj profesor sa Harvarda, jedan od glavnih ideologa neoliberalizma, nije se tokom karijere bavio samo teorijom već i praktičnom politikom – za vreme vlasti predsednika Bila Klintona služio je kao pomoćnik ministra odbrane za međunarodne bezbednosne poslove, a prethodno i kao predsednik Nacionalnog obaveštajnog saveta. Isto tako, veliki je uticaj profesora Naja i na prethodnog predsednika Baraka Obamu i njegovog državnog sekretara Džona Kerija. O Hilari Klinton da se i ne govori.

Tako se pokušava da jedan, navodno teorijski koncept „meke moći“ – suštinski zasnovan na uticaju zapadno sponzorisanih nevladinih organizacija (NVO) na političke procese u mnogim državama – bude predstavljen kao ideal koji i Rusija treba da sledi. A ukoliko to ne čini, onda je njena politika neuspešna – i treba je menjati! Drugim rečima, Putin ne valja i treba ga menjati, mada se „proruski“ kritičari ustežu da ovu misao tako direktno izreknu, već sve prepuštaju mašti čitalaca i gledalaca. Ali šta je u praksi, a ne u udžbenicima profesora Naja, ta američka „meka moć“? Suštinski, ona se svodi na upotrebu ogromnih finansijskih resursa koji se upumpavaju na određenu teritoriju, kroz obaveštajnu i NVO mrežu, radi podsticanja određenog raspoloženja u društvu. Uglavnom je reč o akcijama za ljudska prava i protiv korupcije, koje pre ili kasnije dovode do uličnih protesta, smene vlasti i dovođenja još poslušnijeg režima. Nije obavezno da smenjeni režim bude antizapadni – važno je da previše ne jača, da ne bi mogao da donosi samostalne odluke.

Krajnje uprošćeno rečeno, čim vlast počne da radi u korist naroda i time stekne malo veću popularnost – automatski se aktiviraju mehanizmi „meke moći“ kojima se taj rejting urušava, a režim izvrgava ruglu i predstavlja kao korumpiran. Ukoliko se neko suprotstavi, antivladina mašinerija prelazi u viši stepen borbene gotovosti, što prerasta u manju ili veću revoluciju, kao u Srbiji, Ukrajini ili sada Jermeniji, a u najradikalnijem scenariju – u građanski rat, poput Iraka, Libije i Sirije.

NAVODNO – MAGNETIZAM, STVARNO – SILA I gde je tu meka moć, meka sila? Ako bismo čitali knjige Džozefa Naja, mogli bismo da zaključimo da je reč o gledanju holivudskih filmova, ili poželjnosti američkih vrednosti, a pre svega privlačnosti kulture, unutrašnje i spoljne politike SAD… Ovaj magnetizam, navodno, dovodi do toga da građani u drugim državama prihvataju te vrednosti i priključuju se Vašingtonu, stajući pod njegovu globalnu zastavu. Ali i Naj priznaje da su ovi instrumenti samo dopuna klasičnim – poput ekonomskih sankcija i pretnje silom. Iz toga se vidi da „meka moć“ nipošto nije alternativa „tvrdoj“, nekakav pacifistički koncept, već samo deo ukupnog instrumentarijuma supersile, koja, sve i da hoće, ne može ceo svet da pokori vojnim putem. Pa, kad neki „diplomata“ ili „politički analitičar“ kaže – hoćete li da prođete kao Jugoslavija ili Irak – to se onda tumači kao vrhunac „meke moći“ i širenje „zapadnih vrednosti“. Kao da ova moć i vrednosti nisu potkrepljene sa više od sto vojnih baza u svetu i desetinama hiljada američkih vojnika na „privremenom radu“ u inostranstvu.

Naravno, Rusija, kao i Amerika, dopušta određene greške, ali nema na raspolaganju finansijske resurse poput SAD. Ipak, u slučaju Ukrajine, Srbije, Crne Gore, Gruzije, Makedonije ili Jermenije, za Moskvu naprosto nije moguće ponašati se isto kao Vašington. Građani u ovim pravoslavnim zemljama mahom su prijateljski nastrojeni prema Rusiji i zaoštravati unutrašnju situaciju u njima, parirajući Amerikancima, značilo bi provocirati građanski rat, gde bi žrtve bili upravo stanovnici ovih država. Zato u ovim sredinama Moskva ne može i ne sme da se ponaša neodgovorno i vodi rat „do poslednjeg čoveka“. Amerikanci to dobro znaju i koriste, prinuđujući Rusiju da odstupi kada situacija eskalira do krajnjih granica. Dakle, reč je o najtvrđoj sili, upakovanoj u „zapadne vrednosti“, koju Vašington decenijama primenjuje unilateralno, ostavljajući iza sebe milione žrtava, dok nam profesor Naj objašnjava da im se svet priklanja samo zbog toga što voli demokratiju. I pojedini „rusofili“ zaista u to veruju. Oni prekorevaju Moskvu što ne razbacuje desetine milijardi dolara po svetu, promovišući svoju „meku silu“, u momentu dok NATO gomila tenkove i avione na njenim zapadnim granicama. Dok fašisti marširaju od Baltika do Jadrana, a džihadisti seku grkljane i detoniraju bombe.

MOSKVA ZAOŠTRILA SA NAVODNIM SAVEZNICIMA Naprotiv, Kremlj procenjuje da je u ovim vremenima jedina sila koja može da garantuje opstanak Rusije – samo tvrda, superiorna ratna moć. I upravo takvu predano gradi već dve decenije. Moskva više ne želi čak ni da gubi vreme sa navodnim saveznicima u svom okruženju i finansira njihove oligarhije, koje grabe naftu, gas i dolare od Rusije, a u najtežim trenucima se prave ludi i koketiraju sa „američkim vrednostima“, brutalno ucenjujući Moskvu. Da li su partneri iz EAS i ODKB priznali Krim kao sastavni deo Rusije? Da li su osudili proterivanje ruskih diplomata iz zapadnih država i antirusku kampanju u „slučaju Skripalj“? Da li su se solidarisali i proterali makar jednog zapadnog diplomatu? Da li vojno, ili bar politički, podržavaju ruske napore u Siriji? Ništa od toga. Da li, onda, vredi ulagati još koju desetinu milijardi u takve „prijatelje“, dok je Rusija pod teškim sankcijama Zapada i svaki dolar joj je potreban za jačanje armije i održavanje životnog standarda sopstvenih građana?

Da li, na kraju krajeva, u eri termonuklearnih i hipersoničnih vojnih tehnologija, Belorusija, Kazahstan ili Jermenija mogu suštinski da doprinesu odbrani Rusije? Ili će pre biti da one duguju Moskvi svoju bezbednost i stabilnost? Da li će Jermenija, u okruženju Turske i Azerbejdžana biti bezbednija, ako Rusi povuku svoje vojne snage, uključujući i S-300, iz baze Gjumri na zapadu zemlje? Da li će Aleksandar Grigorjevič Lukašenko, koji „tuče“ već peti petogodišnji uzastopni mandat na mestu predsednika Belorusije biti i dalje poželjan partner za Zapad onog trenutka kada definitivno okrene leđa Rusiji – i samim tim ostane bez ruske zaštite i pet milijardi dolara podrške svake godine? Ili Nursultan Abiševič Nazarbajev koji već 34 godine vlada Kazahstanom?

Pozicija i logika Moskve je više nego očigledna: nema „meke moći“, samo tvrda. I velika pomoć – ekonomska, politička i vojna – važi samo za istinske prijatelje koji su spremni nešto i da žrtvuju u ime prijateljstva. „Igre moći“ bile su moguće dok je Zapad poštovao pravila ekonomske i političke konkurencije, i dok se bitka vodila u bioskopskim dvoranama i na stranicama knjiga i časopisa. Od kada se politika sprovodi isključivo ekonomskim i političkim pritiscima i sankcijama, kombinovanim sa tajnim operacijama i revolucionarnim prevratima, postalo je jasno da od „meke moći“ nema vajde. Zaoštravati bezbednosnu krizu na sopstvenim granicama i učestvovati u beskonačnim prevratima i građanskim ratovima u bratskim pravoslavnim državama – nije put kojim će Moskva ići. Ako je NATO namerio da vojnim putem slomi Rusiju, ona će prihvatiti tu igru. Ali tada svima treba da bude jasno da se rat neće voditi samo u Gruziji i Ukrajini. Nove tehnologije su omogućile da razdaljina više nije garancija nečije bezbednosti i zato stari sistem izgradnje vojnih baza i rovova na granicama danas ne deluje efikasno u globalnom ratu. Meka moć – još manje.     

[/restrict]