Савез из снова

ВЕЗЕ ИЗМЕЂУ САУДИЈСКЕ АРАБИЈЕ И ИЗРАЕЛА

Жеља Израела да се територијално прошири, реши палестинско питање, „обузда“ Иран, као и шиите уопште (у Јемену, Ираку, Сирији и Либану) довела је до отворене сарадње са Саудијском Арабијом. Тренутно између две државе владају односи прожети поверењем, због низа заједничких интереса

Водећи светски геополитичари и политиколози јединствени су у мишљењу да је нови блискоисточни савез „невероватан“, преноси портал „И-Еј Дејли“. Истовремено, и сами Американци деле ово мишљење. Тако је Данијел Шапиро, амерички експерт за блискоисточна питања, амбасадор САД у Израелу 2011–2017, оценио нови савез као „остварење снова Израела“.

Да су оцене тачне сведоче чињенице. Наиме, Израел и Саудијска Арабија тренутно немају званичне дипломатске односе и по логици требало би да су у сукобу. Ипак, одсуство дипломатских односа није значило и међусобно политичко некомуницирање и несарадњу. Напротив. Савез Израела и Саудијске Арабије постоји од јула 2015. године, када је шест светских сила закључило споразум о нуклеарном програму са Ираном. Овим споразумом Израелци нису били одушевљени, посебно нису били задовољни понашањем САД, али су брзо нашли „партнере за задржавање Ирана“. Поред Саудијаца и Египћани су нашли интерес у новом савезу. А све је по политику Израела у региону пошло набоље када се у Белој кући нашао Доналд Трамп, који је на Блиском истоку пронашао велики интерес за САД, не само економски. Све ове нове-старе савезнике уједињавала је „општа мржња према Ирану, сиријском режиму, либанском Хезболаху, ирачком устаничком покрету Хашд ел Шаби, јеменским хутским устаницима, Палестинцима…“

[restrict]

ТАЈНА КОМУНИКАЦИЈА Да су, доскора љути непријатељи, Израел и Саудијска Арабија започели сарадњу сведоче бројни наводи у медијима – вести о тајним сусретима представника влада две земље, као и информација да су Саудијци спремни да дају Израелу свој ваздушни простор и аеродроме за стационирање спасилачких хеликоптера, борбених авиона и беспилотних летелица у случају да Тел Авив реши да ракетира иранске нуклеарне објекте. Део тих вести званичници две земље су оповргли, али неке су нашле своју потврду у пракси. Према писању листа „Џерузалем пост“ из 2014. године било је најмање пет тајних сусрета Саудијаца и Израелаца у Индији, Италији и Чешкој. У арапским медијима чак су се појавила и званична саопштења високих функционера тајних служби, па и шефа Мосада, у којима се признаје да је он тајно посетио Ријад, а све ради консултација са колегама. Потврђен је и други тајни сусрет у Женеви, а било је и неколико јавних. На пример, 5. јуна 2015. директор Министарства спољних послова Израела Дори Голд срела с током конференције у Вашингтону са саудијским генералом у пензији Анваром Маџидм Ешкијем, који је представљао стратешке планове своје државе, а у њима је кључно место заузимала сарадња арапских земаља са Израелом „у циљу заједничког обуздавања иранског режима“.

Заговорници сарадње Саудијске Арабије и Израела имају потешкоће да сарадњу објасне властитом јавном мњењу, које се противи оваквој политици својих политичких елита. Досадашње претензије Саудијске Арабије на место лидера арапског света и муслиманског света уопште нису дозвољавале овој држави да призна право Израела на постојање у садашњим границама, док је Тел Авив одбацио предложени план Ријада за регулисање блискоисточне кризе, између осталог, враћањем на статус кво из 1967. године. Због низа чињеница ниједна држава није желела да се одрекне својих позиција и званични контакти нису успостављени.

Због тога је присутна тајна сарадња између њих, и то о бројним питањима (међународне политике, дипломатије, обавештајних послова, међусобне војне подршке, економије итд.). Изненађује одлична сарадња тајних служби две земље, при чему Саудијци Израелу достављају важне податке о Палестинском ослободилачком покрету, руководству Фатаха, о Хамасу, а Израел је, на пример, доставио војну опрему (дронове) и наоружање Арабљанима да би могли да се носе са шиитима у Јемену. Истовремено, Саудијци пружају сву логистику ратном ваздухопловству за бомбардовање циљева у Ирану (крајем 2000. године). Године 2015. у Јемену су оборена два Ф-16 са заставама Саудијске Арабије, али ови авиони никада нису продати овој земљи, већ Израелу. Две државе највише сарађују у Јемену где покушавају да ограниче ирански утицај. Наиме, ту постоји велика могућност да Иранци помогну Хуте преко мора, док Арабија не може да тај пут затвори. Зато су се умешали Американци и Израелци, који су буквално натерали Египат да Арабљанима уступи два острва у Црвеном мору, како би се блокирале војнопоморске снаге Ирана на путу ка Јемену.

ЈЕЗГРО АНТИИРАНСКОГ САВЕЗА Главна тачка ослонца је уговор о сарадњи Израела и Египта из 1979. године, којим је Каиро признао суверенитет Тел Авива над острвима Тиран и Санифар, а сада је ту палестинско питање. Другим речима, Арабљани су се сагласили да није могуће вратити Израел у границе из 1967, што је велика дипломатска победа Тел Авива.

Све је добило нови замах када је нови престолонаследник Саудијске Арабије Мухамед бин Салман добио већи простор у власти своје државе. „Наследни принц“ према саудијским законима има овлашћења монарха, а одраније је био познат као произраелски настројени политичар Арабије (залагао се за скидање табуа са односа са Израелом). Значај наследног принца за нову политику може се назрети и из чињенице да су и обе америчке партије (Републиканска и Демократска) јединствене у ставу „да је принц гарант савеза Израела и Саудијске Арабије који Вашингтон мора да подржава“. Мора, јер САД већ одавно желе ширу антииранску коалицију, а језгро тог савеза су Израел и Саудијска Арабија. Израелу ова коалиција треба да би добио суверенитет над Голанском висоравни, коју је Израел освојио у шестодневном рату пре 50 година, а коју је према досадашњем ставу арапских држава Блиског истока требало вратити Сирији. Управо због сложености проблема савез Арабљана и Израела дуго није био могућ, но сада је амерички председник успео да испослује сагласност Саудијаца, што је у дипломатским круговима оцењено „као велики Трамов успех“. Саудијцима одговара да на Голанској висоравни остану Израелци, јер омогућава удар на „шиитску осу“, од западних граница Ирана до либанске обале на Средоземном мору (Иран, Ирак, Сирија и Либан).

У интервјуу листу „Атлантик“ наследни принц Саудијске Арабије Мухамед бин Салман изјавио је да Израелци „имају право да живе на својој сопственој земљи као и Палестинци“. Оваква тврдња је за већину Арапа проблематична, јер „сопствена израелска земља“ подразумева територију коју су они отели од Палестинаца. Седамдесет три године раније у серији писама Френклину Рузвелту први краљ Саудијске Арабије Абдулазиз ибн Сауд имао је сасвим другу позицију. На пример, у писму из новембра 1939. Ибн Сауд пише да европски Јевреји немају права на Палестину и њихова изјава у том смеру представља неправедни акт у историји човечанства. Када су се два лидера срела 1945. на америчком ратном броду, Рузвелт је покушао да убеди владара Арабије да пристане на јеврејску окупацију Палестине, на шта је Ибн Сауд одговорио: „Приморајте непријатеља и фашисте да плате за оно што су урадили, компензацију треба да плати преступник, а не треће лице. Шта су Арапи нашкодили Јеврејима?“

Но у позицији Саудијаца много тога се изменило. Ционистички Израел је постао чињеница, као и колонизација Палестине. Поред тога Арабија је своју безбедност засновала на савезништву са САД које су главни заштитник Израела. Цена америчке заштите је била признање државе Израел.

У међувремену Саудијци су стекли друге непријатеље – муслимане шиите, које су сунити одувек сматрали отпадницима. Данас је дакле главни непријатељ Арабије шиитски Иран, а саудијски наследи принц је лидера ове државе ајатолаха Алија Хамнеја упоредио са Хитлером. Заједно са Ираном непријатељ Арабљана по аутоматизму је постао шиитиски Хезболах у Либану, Хути у Јемену.

ИЗАБРАНИ НАРОДИ Управо овај „непријатељ“ Саудијске Арабије приближио је ову државу Израелу који такође Техеран сматра опасношћу. Тако су ционисти за Саудијце постали „добри Јевреји“. Но, поред заједничког непријатеља, две државе имају и једну сличност – идеологију и систем вредности. И Саудијци и Израелци сматрају се „изабраним народом“, а територија на којој живе представља „свету земљу“. Бога на земљи представљају само они. У обе државе верске вође имају велики утицај на унутрашњу политику. Последично, обе земље управљају државама методом „затворених“ клубова. Израел тражи да чланови овог „клуба“ буду Јевреји, а Саудијци сунити-вехабије. Права чланова „затворених“ клубова су ограничена, а појединци могу бити искључени из чланства. Арабија и Израел су сличне и о питању ограничавања права мањина. У Израелу су то Палестинци, а у Арабији шиитско становништво источног дела арапског полуострва.

Нова политика Израела и Саудијске Арабије превазилази оквире „арапске иницијативе“ и палестинског питања у целини. У Либану две државе имају заједничког непријатеља – шиитски покрет Хезболах, који има подршку Ирана. Поред тога Иранци се ослањају и на Партију Алаха да би остварили утицај на линији сукоба Израела, Либана и Сирије. Пут Дамаск–Бејрут, који контролишу ирански „војни саветници“, борци Хезболаха и сиријске армије раздражује и Саудијце и Израелце. 

Израелу очигледно одговора сарадња са Саудијском Арабијом, те рачуна да ће преко овог незваничног лидера арапског света добити територијално проширење, заједнички успети да обуздају Иран. Иако све изгледа идилично, Данијел Шапиро упозорава актуелну америчку администрацију о сложеном положају новог наследника саудијског престола. Млади принц је импулсиван и неискусан, а унутар државе има снажну опозицију, те је опстанак савеза условљен свеколиком подршком САД наследном принцу.             

[/restrict]