Savez iz snova

VEZE IZMEĐU SAUDIJSKE ARABIJE I IZRAELA

Želja Izraela da se teritorijalno proširi, reši palestinsko pitanje, „obuzda“ Iran, kao i šiite uopšte (u Jemenu, Iraku, Siriji i Libanu) dovela je do otvorene saradnje sa Saudijskom Arabijom. Trenutno između dve države vladaju odnosi prožeti poverenjem, zbog niza zajedničkih interesa

Vodeći svetski geopolitičari i politikolozi jedinstveni su u mišljenju da je novi bliskoistočni savez „neverovatan“, prenosi portal „I-Ej Dejli“. Istovremeno, i sami Amerikanci dele ovo mišljenje. Tako je Danijel Šapiro, američki ekspert za bliskoistočna pitanja, ambasador SAD u Izraelu 2011–2017, ocenio novi savez kao „ostvarenje snova Izraela“.

Da su ocene tačne svedoče činjenice. Naime, Izrael i Saudijska Arabija trenutno nemaju zvanične diplomatske odnose i po logici trebalo bi da su u sukobu. Ipak, odsustvo diplomatskih odnosa nije značilo i međusobno političko nekomuniciranje i nesaradnju. Naprotiv. Savez Izraela i Saudijske Arabije postoji od jula 2015. godine, kada je šest svetskih sila zaključilo sporazum o nuklearnom programu sa Iranom. Ovim sporazumom Izraelci nisu bili oduševljeni, posebno nisu bili zadovoljni ponašanjem SAD, ali su brzo našli „partnere za zadržavanje Irana“. Pored Saudijaca i Egipćani su našli interes u novom savezu. A sve je po politiku Izraela u regionu pošlo nabolje kada se u Beloj kući našao Donald Tramp, koji je na Bliskom istoku pronašao veliki interes za SAD, ne samo ekonomski. Sve ove nove-stare saveznike ujedinjavala je „opšta mržnja prema Iranu, sirijskom režimu, libanskom Hezbolahu, iračkom ustaničkom pokretu Hašd el Šabi, jemenskim hutskim ustanicima, Palestincima…“

[restrict]

TAJNA KOMUNIKACIJA Da su, doskora ljuti neprijatelji, Izrael i Saudijska Arabija započeli saradnju svedoče brojni navodi u medijima – vesti o tajnim susretima predstavnika vlada dve zemlje, kao i informacija da su Saudijci spremni da daju Izraelu svoj vazdušni prostor i aerodrome za stacioniranje spasilačkih helikoptera, borbenih aviona i bespilotnih letelica u slučaju da Tel Aviv reši da raketira iranske nuklearne objekte. Deo tih vesti zvaničnici dve zemlje su opovrgli, ali neke su našle svoju potvrdu u praksi. Prema pisanju lista „Džeruzalem post“ iz 2014. godine bilo je najmanje pet tajnih susreta Saudijaca i Izraelaca u Indiji, Italiji i Češkoj. U arapskim medijima čak su se pojavila i zvanična saopštenja visokih funkcionera tajnih službi, pa i šefa Mosada, u kojima se priznaje da je on tajno posetio Rijad, a sve radi konsultacija sa kolegama. Potvrđen je i drugi tajni susret u Ženevi, a bilo je i nekoliko javnih. Na primer, 5. juna 2015. direktor Ministarstva spoljnih poslova Izraela Dori Gold srela s tokom konferencije u Vašingtonu sa saudijskim generalom u penziji Anvarom Madžidm Eškijem, koji je predstavljao strateške planove svoje države, a u njima je ključno mesto zauzimala saradnja arapskih zemalja sa Izraelom „u cilju zajedničkog obuzdavanja iranskog režima“.

Zagovornici saradnje Saudijske Arabije i Izraela imaju poteškoće da saradnju objasne vlastitom javnom mnjenju, koje se protivi ovakvoj politici svojih političkih elita. Dosadašnje pretenzije Saudijske Arabije na mesto lidera arapskog sveta i muslimanskog sveta uopšte nisu dozvoljavale ovoj državi da prizna pravo Izraela na postojanje u sadašnjim granicama, dok je Tel Aviv odbacio predloženi plan Rijada za regulisanje bliskoistočne krize, između ostalog, vraćanjem na status kvo iz 1967. godine. Zbog niza činjenica nijedna država nije želela da se odrekne svojih pozicija i zvanični kontakti nisu uspostavljeni.

Zbog toga je prisutna tajna saradnja između njih, i to o brojnim pitanjima (međunarodne politike, diplomatije, obaveštajnih poslova, međusobne vojne podrške, ekonomije itd.). Iznenađuje odlična saradnja tajnih službi dve zemlje, pri čemu Saudijci Izraelu dostavljaju važne podatke o Palestinskom oslobodilačkom pokretu, rukovodstvu Fataha, o Hamasu, a Izrael je, na primer, dostavio vojnu opremu (dronove) i naoružanje Arabljanima da bi mogli da se nose sa šiitima u Jemenu. Istovremeno, Saudijci pružaju svu logistiku ratnom vazduhoplovstvu za bombardovanje ciljeva u Iranu (krajem 2000. godine). Godine 2015. u Jemenu su oborena dva F-16 sa zastavama Saudijske Arabije, ali ovi avioni nikada nisu prodati ovoj zemlji, već Izraelu. Dve države najviše sarađuju u Jemenu gde pokušavaju da ograniče iranski uticaj. Naime, tu postoji velika mogućnost da Iranci pomognu Hute preko mora, dok Arabija ne može da taj put zatvori. Zato su se umešali Amerikanci i Izraelci, koji su bukvalno naterali Egipat da Arabljanima ustupi dva ostrva u Crvenom moru, kako bi se blokirale vojnopomorske snage Irana na putu ka Jemenu.

JEZGRO ANTIIRANSKOG SAVEZA Glavna tačka oslonca je ugovor o saradnji Izraela i Egipta iz 1979. godine, kojim je Kairo priznao suverenitet Tel Aviva nad ostrvima Tiran i Sanifar, a sada je tu palestinsko pitanje. Drugim rečima, Arabljani su se saglasili da nije moguće vratiti Izrael u granice iz 1967, što je velika diplomatska pobeda Tel Aviva.

Sve je dobilo novi zamah kada je novi prestolonaslednik Saudijske Arabije Muhamed bin Salman dobio veći prostor u vlasti svoje države. „Nasledni princ“ prema saudijskim zakonima ima ovlašćenja monarha, a odranije je bio poznat kao proizraelski nastrojeni političar Arabije (zalagao se za skidanje tabua sa odnosa sa Izraelom). Značaj naslednog princa za novu politiku može se nazreti i iz činjenice da su i obe američke partije (Republikanska i Demokratska) jedinstvene u stavu „da je princ garant saveza Izraela i Saudijske Arabije koji Vašington mora da podržava“. Mora, jer SAD već odavno žele širu antiiransku koaliciju, a jezgro tog saveza su Izrael i Saudijska Arabija. Izraelu ova koalicija treba da bi dobio suverenitet nad Golanskom visoravni, koju je Izrael osvojio u šestodnevnom ratu pre 50 godina, a koju je prema dosadašnjem stavu arapskih država Bliskog istoka trebalo vratiti Siriji. Upravo zbog složenosti problema savez Arabljana i Izraela dugo nije bio moguć, no sada je američki predsednik uspeo da isposluje saglasnost Saudijaca, što je u diplomatskim krugovima ocenjeno „kao veliki Tramov uspeh“. Saudijcima odgovara da na Golanskoj visoravni ostanu Izraelci, jer omogućava udar na „šiitsku osu“, od zapadnih granica Irana do libanske obale na Sredozemnom moru (Iran, Irak, Sirija i Liban).

U intervjuu listu „Atlantik“ nasledni princ Saudijske Arabije Muhamed bin Salman izjavio je da Izraelci „imaju pravo da žive na svojoj sopstvenoj zemlji kao i Palestinci“. Ovakva tvrdnja je za većinu Arapa problematična, jer „sopstvena izraelska zemlja“ podrazumeva teritoriju koju su oni oteli od Palestinaca. Sedamdeset tri godine ranije u seriji pisama Frenklinu Ruzveltu prvi kralj Saudijske Arabije Abdulaziz ibn Saud imao je sasvim drugu poziciju. Na primer, u pismu iz novembra 1939. Ibn Saud piše da evropski Jevreji nemaju prava na Palestinu i njihova izjava u tom smeru predstavlja nepravedni akt u istoriji čovečanstva. Kada su se dva lidera srela 1945. na američkom ratnom brodu, Ruzvelt je pokušao da ubedi vladara Arabije da pristane na jevrejsku okupaciju Palestine, na šta je Ibn Saud odgovorio: „Primorajte neprijatelja i fašiste da plate za ono što su uradili, kompenzaciju treba da plati prestupnik, a ne treće lice. Šta su Arapi naškodili Jevrejima?“

No u poziciji Saudijaca mnogo toga se izmenilo. Cionistički Izrael je postao činjenica, kao i kolonizacija Palestine. Pored toga Arabija je svoju bezbednost zasnovala na savezništvu sa SAD koje su glavni zaštitnik Izraela. Cena američke zaštite je bila priznanje države Izrael.

U međuvremenu Saudijci su stekli druge neprijatelje – muslimane šiite, koje su suniti oduvek smatrali otpadnicima. Danas je dakle glavni neprijatelj Arabije šiitski Iran, a saudijski nasledi princ je lidera ove države ajatolaha Alija Hamneja uporedio sa Hitlerom. Zajedno sa Iranom neprijatelj Arabljana po automatizmu je postao šiitiski Hezbolah u Libanu, Huti u Jemenu.

IZABRANI NARODI Upravo ovaj „neprijatelj“ Saudijske Arabije približio je ovu državu Izraelu koji takođe Teheran smatra opasnošću. Tako su cionisti za Saudijce postali „dobri Jevreji“. No, pored zajedničkog neprijatelja, dve države imaju i jednu sličnost – ideologiju i sistem vrednosti. I Saudijci i Izraelci smatraju se „izabranim narodom“, a teritorija na kojoj žive predstavlja „svetu zemlju“. Boga na zemlji predstavljaju samo oni. U obe države verske vođe imaju veliki uticaj na unutrašnju politiku. Posledično, obe zemlje upravljaju državama metodom „zatvorenih“ klubova. Izrael traži da članovi ovog „kluba“ budu Jevreji, a Saudijci suniti-vehabije. Prava članova „zatvorenih“ klubova su ograničena, a pojedinci mogu biti isključeni iz članstva. Arabija i Izrael su slične i o pitanju ograničavanja prava manjina. U Izraelu su to Palestinci, a u Arabiji šiitsko stanovništvo istočnog dela arapskog poluostrva.

Nova politika Izraela i Saudijske Arabije prevazilazi okvire „arapske inicijative“ i palestinskog pitanja u celini. U Libanu dve države imaju zajedničkog neprijatelja – šiitski pokret Hezbolah, koji ima podršku Irana. Pored toga Iranci se oslanjaju i na Partiju Alaha da bi ostvarili uticaj na liniji sukoba Izraela, Libana i Sirije. Put Damask–Bejrut, koji kontrolišu iranski „vojni savetnici“, borci Hezbolaha i sirijske armije razdražuje i Saudijce i Izraelce. 

Izraelu očigledno odgovora saradnja sa Saudijskom Arabijom, te računa da će preko ovog nezvaničnog lidera arapskog sveta dobiti teritorijalno proširenje, zajednički uspeti da obuzdaju Iran. Iako sve izgleda idilično, Danijel Šapiro upozorava aktuelnu američku administraciju o složenom položaju novog naslednika saudijskog prestola. Mladi princ je impulsivan i neiskusan, a unutar države ima snažnu opoziciju, te je opstanak saveza uslovljen svekolikom podrškom SAD naslednom princu.             

[/restrict]