Пропала промена свести

ПОВОДОМ ЗАВРШЕТКА СЕРИЈЕ “НЕМАЊИЋИ”

Зашто је аутор тек на самом крају серије преузео грађу која му се нудила од почетка? Да ли му се пробудила савест?

Хвала Богу, завршени су Немањићи. Српски гледаоци могу да одахну. Последњи, тринаести наставак серије прилично је одударао од претходних. Он је носио назив Зора, како је требало да се зове прва епизода: Немањина тековина је тек на крају, на једвите јаде, почела да се открива. У њој се први пут донекле прихвата смисао мисије првих Немањића, нарочито духовног родитеља српског народа Светог Саве, али је он још веома далеко од представе „вожда српског народа“, коју исповеда Доментијан. Изненада и без нарочитог оправдања, Михић напушта свој курс десакрализације и демитологизације, омаловажавања и неретко исмевања наше средњовековне прошлости и уводи неке елементе националног становишта, његовог духа и домета; посеже одједном и за националним митовима; уважава светосавље; врши извесну „солемнизацију“ свог наратива. Касно. Потрошено је психолошко и реално време серије. Зашто је аутор тек на самом крају преузео грађу која му се нудила од почетка? Да ли му се пробудила савест? Или је одлучио да бар делимично удовољи критикама очигледног неуспеха концепције његових Немањића – није јасно, а више није ни важно. Серија је рекла шта је имала.

Важно је да није успела главна програмска стратегија, коју су на самом почетку одредили наручиоци овог посла. Она се, како смо видели већ у првим епизодама, састојала у намери промене свести српског народа и колективног сећања на изворе његове духовности, веру, традицију и моралне вредности. Био је то задатак дефинисан у духу „меке“ колонизаторске матрице која се прво појавила у тзв. окупационој српској књижевности и драмском списатељству и која гласи: „треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији“ (Слободан Антонић). Што ова стратегија није уродила плодом, него је, напротив, изазвала жестоке реакције српске јавности, заслужна је дилетантска реализација ове серије, пустоловина у нас још невиђена и неопевана, толико прожета неодговорношћу и промашајима свих врста да се изметнула у одлучну негацију себе саме. Мучно је сада опет претурати по овом стоваришту; али обећали смо то још на почетку, прихватајући да се суд може донети тек по стицању једног целовитог утиска.

Ево га.

[restrict]

ЛУТАЊЕ КАО СУДБИНА Избор Гордана Михића за сценаристу серије, избор који су извршила два чувена ментора Јавног сервиса уз помоћ жутих намештеника ове куће, обећавао је барем у нечем: овај угледни српски сценариста није се никада бавио историјским темама и никада га није занимао српски средњи век. Идеолошки комесари друге Србије добро су познавали Михићевa искуства и склоности, као и чињеницу да Немањићи тешко могу постати његов métier. По свему што је до тада створио, Михић је био сценариста урбане социјалне маргине савременог доба, пропалих и изгубљених судбина, суморних београдских фавела и предграђа, оног „слепог поља“ које је изнедрило не само Живојина Павловића него цео наш тзв. „црни талас“ и шире, од Драгослава Лазића до Горана Паскаљевића. Код овог потоњег, млитави и безвољни антијунаци (Чувар плаже у зимском периоду, Пас који је волео возове) били су сенке једног суморног времена. Тешко је било у овом слепом пољу одредити њихову „мапу пута“, неки план, икакву идеју, осим једне, у суштини камијевске или хајдегеровске бачености у постојање, без покушаја отпора, чак без идеје о њему. Лутање као судбина. У овом свету нема есхатологије, нема питања коначне сврхе света; нема никакве филозофије. Главни јунак Михићевог слепог поља личност је без својстава и статуса, извесни губитник, одбачени индивидуум, вечити получовек и вечита креатура, никад интегрални, никада прави човек“, како га је дефинисао Ђорђе Кадијевић. Сви до једног из Михићевог пера ти бледи антихероји освајали су наше симпатије из сажаљења и страха, онако аристотелски, као знаци једне жалосне епохе. Синтеза свих сличних ликова био је Џими Барка из филма Кад будем мртав и бео Живојина Павловића који је, временом, доживео националну популарност захваљујући филмогенији Драгана Николића. Сваки Џими Барка Михићевог света имао је Лилицу сличних особина и губитничких атрибута; између њих тињала је љубав.

Михић се, после дугогодишњег коришћења истог обрасца, није променио преко ноћи, нити је понуда која се не одбија покренула неку другу имагинацију. Урадио је оно што је најбоље знао и умео. Применио је целу своју матрицу на нови пројектни задатак (да, био је то почетак пројекат, а не уметничко дело), али је тај стари образац изгубио виталност и показао се непримењивим. Чувар плаже тешко се носио са светом севастократора и отшелника. Конфузно и крајње неодређено поприште слепог поља није се никако примало у амбијенте аскезе, а стално бекство од њих отварало је нову празнину. Радило се, дакле, о неуклопивости Михићевог модела у онтолошки свемир српског средњовековља и његов духовни оквир. „Човек од крви и меса“ из дорћолског миљеа са краја ХХ века није припадао том универзуму. Михићеве индивидуе, веродостојне у Сивом дому или Дому за вешање, нису се могле насељавати по Дому Немањића и нема ауторске слободе која би тако нешто могла оправдати.

Прва и основна мана Немањића је у одсуству било какве генералне идеје, било какве „мапе пута“ кроз овај зачарани микрокозам. Дванаест једночасовних епизода, а ми не знамо зашто гледамо ову серију! Шта она хоће да нам каже? Каква је била улога династије Немањића, нарочито Немање, Стефана Првовенчаног и Светог Саве у откривању „уске стазе“ спасења српског народа кроз беспућа земаљског нереда? Зашто их сматрамо источницима нашег свеукупног постојања, у чијим су се животима прожимали политички, прагматички, али и трансцедентални, религиозни видови искуства источне Васељене? Или како пита Шилер: чему нас учи историја света? Нема одговора на ова питања. Још више пада у очи одсуство сваке духовности из овог пројекта. То је апсурд и колосални промашај: „Уметничка слобода није уопште спорна. Управо помоћу ње играни филм или серија морају да дочарају дух времена, што је у овом случају потпуно промашено“, закључује проф. др Синиша Мишић, шеф Катедре за историју српског народа на Филозофском факултету Универзитета у Београду . Ако је заиста промашен дух Немањића, а сва је прилика да јесте, због чега је онда држава снимала ову серију и сасвим државнички одрешила кесу? Зашто је уопште прављена ова серија? Да би се ругало и спрдало са старосрпским чукљевима?

Духовност и култура немањићког периода овде не постоје или су маргинализовани, као што је, рецимо, случај са Мирослављевим јеванђељем из ХII века, ремек-делом српске средњовековне уметности, уписаном у Унесков регистар Памћење света. Требало је само мало поштовања, духовности и знања да се овај драгуљ ране српске писмености филмски раствори у својој раскоши, наравно у контексту драмске, тј. игране телевизијске фактуре. Ко не зна какав је то рукопис и зашто је важан то неће сазнати из ове телевизијске творевине, нити ће на екрану видети иједну страницу из ове божанствене књиге, иједан њен иницијал или орнамент, иако се таква визуализација, уз све данашње могућности компјутерске анимације и 3Д дигиталног живописања, могла добро уплести у причу. Тај епохални симбол српске судбине, најважнија српска књига свих времена, наша светиња, приказана је у серији као украшена кутија, скупоцена али функционална ствар, као и сваки друга; обавезна фигура лишена сакралног и дубљег смисла, неки важан предмет у коју само зури мали Растко, још не знајући да ће га та иста слова винути у небо. Ова декоративна шкатула, коју носају и премештају по другој епизоди серије, еталон је целог пројекта; она није духовна нити историјска и уметничка него пословна чињеница, одређена ставка са утврђене „агенде“, део маркетинга пројекта лишеног сваке духовности. Живопис, иконопис и неимарство немањићке епохе су такође су маргинализовани, сведени на декоративну позадину: Студеница се једва види у једном или два кадра, Хиландар само у једном, на самом крају, као грађевина под скелама! Све оно на шта су Хрвати потрошили онолико (види Печат бр. 507, 15. фебруар 2018) у мегасерији Хрватски краљеви, не би ли нечим доказали своју непостојећу средњовековну културу, Срби су одбацили као непотребно и сувишно! Исти је случај са Законоправилом (Крмчијом) Светог Саве, основом правног поретка који чини сам темељ српске државе, а који се у серији и не помиње. Уместо тога није понуђено – баш ништа. Ниједна културна чињеница из епохе Немањића!

Онда опет питање: зашто је уопште прављена ова серија? Не дај боже да од драмске серије очекујемо да буде историјска или верска читанка, али овде морамо указати на упуштен визуелни и драмски потенцијал једне колосалне шансе, која се, како рече Ђорђе Кадијевић, указује само једном у сто година.

Гордан Михић

НИШТА МУ НЕ ПОЛАЗИ ЗА РУКОМ Збивања се ређају хронолошки, но без унутрашње драмске везе и пуноће. Радња је равна, њена мотивација слаба или никаква, пробија се кроз непрозирну маглу према крају са великим тешкоћама и дугим, нелогичним застојима. Нема успона, нема падова, нема драматургије изненађења и контрапункта, емоције су поништене, великих идеја није ни било. Природно је, стога, што сваки покушај да текст каже нешто озбиљније одјекује глуво и шупље. Драматуршки, цела серија је равна сукцесија ставки са утврђеног листинга. Има потпуно необјашњивих секвенци, сасвим нејасних места и „празних ходова“ (готово цела седма и осма епизода!). С друге стране, недостају битни сегменти повезивања догађаја, зјапе „рупе у збивању“, континуитет се сасвим нарушава (нпр. у почетку десете епизоде Стефан је поново у улози великог жупана иако уопште не знамо како је и када повратио престо; оваквих „рупа“ има у изобиљу и можемо их наводити редом). Стручно речено, не функционишу кодови антиципације и ретроакције – срж филмске нарације. Цела ова драматургија је конфузна и тешко се прати. Понекад до овог долази због извртања или забашуривања историјских чињеница, о чему ће боље сами научници (цитирани професор Синиша Мишић сажима општи утисак речима: „Веома је опасан утицај овакве популаризације историје. Зато је велика штета овакво нетачно интерпретирање Немање и његовог доба“). Речју, нема у овој драматургији ичега вредног.    

Личности улазе и излазе кад хоће и колико хоће, настају и нестају изненада, не развијају се, углавном не делају него приповедају. Ниједан од ликова није ни у покушају довољно профилисан, ту и тамо има покушаја историјског сенчења, али баш су то најслабија Михићева места. Странци су фигуре погодне за показивање костима (и овде важи оно што је речено за Бјелогрлићеве Сенке: костими нису толико лоши, колико су дозлабога лоше ношени и режирани). Те индивидуе су шупље и не развијају се, што се одражава на ток радње. Актер ове представе је аноним са урбане маргине, а не древни предак српског национа, народни јунак, архетип.

Главно лице серије Стефан Првовенчани човек је без својстава. Водећи карактер нема ниједну изразиту црту; личност је сасвим бледа и празна. Често Ћетковић не разуме шта игра, врти се по кадру и чека спас, не зна за шта да се ухвати. Делује као српски средњовековни Џими Барка, јер је тако написан. Он и његова Рашка потуцају се кроз пустолине као некада Драган Николић и Неда Спасојевић, тумарају негостољубивим пределима и однекуд чују далеки глас: „Смести их код Жике Павловића!“ Актери овог слепог поља забасали су у непознату и туђу земљу, посрћу безвољно и беспомоћно.

Немања је погрешно одабран, али се баш и не труди да оправда поверење. Ништа му не полази за руком; он „одрађује“ деонице празних ходова, такође без јасних инфлексија. Завршни монолог из четврте епизоде, који треба да открије Немањино виђење света и живота, слабо је мотивисан; на самом крају једне потпуно равнодушне партије звучао је натегнуто и изгубио се. На свој праузор гласом, стасом и појавом личио је Свети Сава Драгана Мићановића, који се једини издвајао из овог „безбојног“ тројства, нарочито у монологу у једанаестој епизоди, што је одскочило од техно жаргона целе серије.

Највише примедаба и не без разлога било је на говор Михићевих актера. Уместо да пронађе сопствени идиом, разумљив савременом гледаоцу а ипак укорењен у српскословенски или старосрпски немањићке епохе (што није било једноставно, али је представљало диван књижевни изазов), Михић се одлучио за данашњи техно жаргон београдске улице, обезличен и сведен на СМС лексику, са повременим испадима у баналност и простаклук. На задовољство наручилаца, спустио је језички стандард своје творевине на жамор градске агоре, лишен сваке боје, корена и емоција. Та деградација немањићког логоса на сленг техно ликова који промичу екранима нашег доба, то је штавише (или штавише у Михићевом дијалогу!), парадигма целе ове серије, у којој је говор не само удаљен од језика најкултурније српске династије него срозан на говор бувљака, као што је Немања, српски наследни владар у ко зна ком поколењу, исмејан због својих наводних чукљева, који тешко улазе у млетачке ципеле. Трљала је руке и ликовала друга Србија, а серија, лишена језичких и свих других обзира, тонула у вешто постављену замку.  

Крај у следећем броју

[/restrict]

Један коментар

  1. др МИЛАН ЛЕКИЋ

    Прва два текста г. Б. Зечевића о РТС серијалу “Немањићи…” заслужила су су врло добру оцену за покушај критичког сагледавања једног пројекта који – имајући у виду своју сврху – прети опасним последицама. За највишу оцену врло добре анализе “Немањића…” недостаје критика најопаснијег дела сценарија – историографског контекста. Б. Зечевић као да је сагласан са изјавама редитеља и сценаристе “пропалог пројекта” и уметничког директора РТСа (Брадића) да “серија нема претензије да буде део РТСовог школског програма из историје…” – што је апсолутна неистина. Напротив – а то је и најважнији циљ ове серије: РТСови “Немањићи…” требало би да за век векова зацементирају фалсификоване делове српске средњевековне историје интерполиране у школске програме почев од Берлинског конгреса, а посебно после 1902. године. У текстовима Б. Зечевића потпуно је изостала идентификација тих историјских фалсификата, а бескрупулозност аутора сценарија и коаутора-редактора-цензора-историчара-саветника Љубе Максмовића, Мирјане Душанић и Марка Поповића – која је сваки од тих интерполираних фалсификата “вешто” кадрирала и трагикомично смештала у хроно-анахрону матрицу догађаја – није била предмет критичког осврта. Зашто, мени то није познато. Да ли је све у серији историјски тачно по мишљењу и знању аутора, ја то не могу знати. Али суштина опасности која вреба из ове серије је управо погрешна интерпретација историјских догађаја за живота Стефана Немање и то, ни мање ни више, кроз речи и перо самог Првовенчаног, тачније наратора, још тачније Ћетковића, док пише Житије свога оца. То је највећа подвала Србима коју им је потурио РТС и поменуто троје историчара. У најстаријем сачуваном тексту Житија Светог Симеона од Стефана Првовенчаног (XIII в.), који се чува у Париској Националној библиотеци – нема податка да је Стефан Немања крштен у латинској цркви – а у прве три епизоде “Немањића…” то смо чули четири пута? Прихватам да Зечевићу ово није познато, јер се то крије од 1902., тако што се у школским и факултетским програмима користи рукопис истог житија али који је 1851 објавио П.Ј. Шафарик са лажном интерполацијом о тобожњем латинском крштењу Стефана Немање. Коме веровати? Стефану Првовенчаном или Фрањи Пејачевићу и његовој редакцији Бранковићевог љетописа (1794), Шафарику (1851), И. Руварцу и његовим следбеницима из XiX и XX века, закључно са историчарима-консултантима серије. Дакле Немања није био католик, а у серији је то “чињеница”. У серији се каже да је крштен у Дукљи јер тамо није било православне цркве. Каква лаж. Читава Далмација у то време (XII) била је јурисдикцијска територија Сплитске архиепископије Цариградске патријаршије. Главни град “теме” Далмације је Задар, одакле управља византијски стратег преко великог жупана српског. У XII веку у Задру и Сплиту постојала је по једна мала католичка црква које је Римска црква добила од Цариградске. Римска црква је после Тридентског сабора (XVI в.) домишљајући постојање католичке административне мреже у том периоду, исту убацила у “Анале католичке цркве” Баронијуса (XVI-XVII в). Ти Анали ће потом још два пута бити допуњавани у XVIII веку. У XIX веку, последње допуне, али и што је за нас важно, допуне књига из XII и XIII века извршиће Ф. Рачки (отац тзв. “хрватске критичке историографиије”) и његов велики пријатељ Аугустин Тајнер, управник Тајног архива Ватиканске библиотеке. Оно што Баронијус није знао у XXVI и XVII веку, сазнали су Рачки и Тајнер у XIX: за тобожња писма о намерама да пређу у католичанство и захтевима за рим-круном Михајла Војислављевића, Вукана и Стефана Првовенчаног. Нису сазнали, него их измислили. Како – објаснио сам у свом коментару на текст у Печату бр. 507.
    Зечевић, међутим, није уважио мишљење из тог коментара засновано на критици извора – да ниједан срспски владар није био крунисан римском круном – те и у овом тексту, у његовом уводу где хвали последњу епизоду која ће се репризирати два дана касније и то испадне као препорука за гледање, спомиње Доментијана. А Ко је Доментијан?. Нико не зна, али он је једини “домаћи” аутор који говори о двоструком крунисању Стефана Првовенчаног – прво римском 1217. а потом цариградском 1221. Први пут Доментијана као “хиландарског игумана” – само то, спомиње у свом “Шестодневу…” Калајдович (1824.) и то у једној фусноти ттог црквеног дела. Потом отац европске критичке историографије Леополд Ранке у својој “Историји Срба…” на странама 9 и 10 пише да је “Стефан Првовенчани руком свога брата Саве крунисан цариградском круном по источном обреду”. Ранке зна све изворе који о том догађају говоре. Зна и за Мураторија који је измислио “римску-круну” првог српског краља у својој “Збирци италијанских извора за средњи век” (1729.) – али игнорише тај податак јер зна и биографију Мураторија и време и догађаје који су подстакли машту италијанског језуите. И то је Зечевићу објашњено у Печату бр. 507., али он сада спомиње Доментијана. Доментијаново Житије Св. Симеона и Св. Саве – у коме се спомиње римска круна Стефана Немањића – објавио је Ђуро Даничић 1865. године. Даничић вели да је то Бечки рукопис млађе редакције. Један трећи рукопис “Доментијана”, Хиљфердингов, видео је Ватрослав Јагић, а објавио Љуба Стојановић и у њему стоји да је “Свети Сава ишао у Рим где га је римски папа посветио за патријарха свих Срба читаве Далмације и околних земаља…”. Ово су дакле други и трећи текст Доментијана. А који је први? То је Житије Светога Саве од Теодосија, које је Ђ. даничић објавио 1860. године, али под Доментијановим именом?. Збуњен је био и Даничић, како и не би, али и Ранке. Једино није био збуњен Иларион Руварац. Он је поверовао том Доментијану из Беча, а није оном Хиљфердинговом, једино му је замерио што је Светом Сави првом архиепископу српском доделио улогу онога који ће свога брата први пут крунисати римском круном, а други пут цариградском. Итд… Поставља се питање хоће ли СПЦ обиљежити 2021 и то “друго” крунисање Стефана Првовенчаног. Не знамо, али је сигурно да ће Срби у данашњој Србији те године највероватније гледати репризу РТСових “Немањића…”.
    Фрањо Рачки измислио је и “римску-круну” Михајла Војислављевића. Урадио је то тако што је тенденциозно погрешно превео једно писмо (које су саставили он лично и поменути Аугустин Тајнер и сместили у Анале Баронијуса) којим, тобоже, “Mihalja, princeps sclavorum…” тражи од Рима да реши сукоб надлежности барске и дубровачке архиепископије на територији данашње Далмације, Босне, Дубровника, Диоклије, сев. Албаније и Раса. Превару Рачког је открио Константин Јиречек у својој “Историји Срба”. али Монтегријанцима она није одговарала. Фратар Милобар убедио је у Гласнику земаљског музеја у Сарајеву, пред крај XIX века, српску критичку историографију прво, а потом је то урадио Штросмајер са књазом Николом, да је сврсисходно изградити један мит о постојању једног аутентичног дукљанског краља са римском круном – и то пре Стефана Првовенчаног. Краљ је прихватио ту “стару легенду о краљевској дукљанској традицији”, задржавајући право и на српску цариградску круну. Чињеница да је отац Михајла “првог дукљанског краља” Стефан Војислав чукундеда Стефана Немање, није претерано узнемирила књаза Николу, али јесте податак да је Павле Ритер Витезовић у својој Croatia rediviva и Михајла и Бодина, сина му, назвао “horvatijanskim kraljevima”. Зечевић је у свом осврту на Хрватске краљеве тачно рекао да су измишљени – то је лако доказати. Исто важи и за римску круну дукљанског краља Михаље. Вукан Немањић, такође, исти сценарио Фрање Рачког и Аугустина Тајнера. Тобожња преписка браће Стефана и Вукана са Римом јесте измишљотина горе поменутог двојца, који су своје лажи интерполирали у последње издање Баронијусових анала (XVI в). Ни један српски љетопис, а има их више од 30, не зна за римску круну српских владара. Теодосије, најмлађи син Вукана Немањића (Троношки родослов) када се родио крштен је као Растислав, као и стриц му Свети Сава. Ко би боље и детаљније исписао биографију свога стрица, кога је пратио у стопу, него он, његов братанац. Теодосије, као и отац му Вукан, као и стриц Стефан Првовенчани, као и деда Стефан Немања – сахрањен је у Студеници, заједно са њима. Постоји тамо, преко пута Немањиног саркофага надгробна плоча од бијелог мермера са његовим именом и данас. Теодосије, братанац Светог Саве и Стефана Првовенчаног, не зна за римску круну свога стрица, не зна да је “Барска надбискупија спасила Хиландар од похаре Латина 1204., јер је Вукан њу основао”, не зна да је Вукан старији син Немањин, као што то не зна ни један српски родослов, поготово не Хиландарски и Студенички (у Подгоричком љетопису, такође, је написано да је Стефан најстарији син Немаљин), не зна да је Стефан, легитимни краљ, после сукоба са братом напустио своју престоницу Котор, не зна да су постојале “државе Рашка”, “држава Дукља” и “држава Босна”, јер за такве државе не зна ни Цариград. Теодосије ништа од овога не зна – а све смо то гледали у РТСовим “Немањићима…”. Зечевић о томе не говори. Чини се да он нема проблем са измишљеним краљевинама “Расијом”, “Диоклијом”, “Босниом”, као што с правом има са “средњевековном Хорвацијом”.
    РТСови “Немањићи…” су део великог пројекта Савета Европе о снимању серијала који би приказао заједничку средњевековну историју новонарода и нација и њихових новодржава инсталираних на српском етничком простору. Хронологија је јасна: на почетку је серијал “313” (историја хришћанске цркве, чију ће последњу епизоду зачинити Радивоје Радић споменувши у “најширем историјском контексту тог времена (VI в) “долазак Хорватијанаца на наше просторе”; следе “Хорватијански краљеви”; за њима “Немањићи…”; долазе нам “Диоклитијанци…” (можда са “Јованом Владимиром најпрвијим краљем” – како каже Амфилохије Радовић), које треба сместити прије Немањића; потом “Босанске краљеве” – како се у свим најстариијим Дубровачким хроникама и Аналима називају сви Немањићи, осим “императора Душана и Уроша”. Ето то је сврха и крајњи циљ “Немањића…”. Нихилизам снаге и сјаја епохе Немањића,, чији су преци по женској линији, преко поза “архонта Далмације” Стефана Војислава, “српског архонта” кнеза Властимира и кнеза Вишеслава повезани по вертикали са кнезом Древаном, који је своју војску Лужичких Срба довео у Далмацију 628. године на позив цара Ираклија. По мушкој линији Немањићи су преко Стефана Војислава и принца Крајине, сина травунијског кнеза Белоја, повезани са једном од најстаријих српских династија “директних потомака онаога кнеза који је Србе довео из Лужице…”, дакле Древана – како је написасно у “Управљању Царством” Константина Порфирогенита (X в). Зато грчки извори чукундеду Стефана Немање Стефана Војислава називају “Србин, Травуњанин, Диоклићанин”. Зато Дубровчани и Длматинци сви Срби, Заворовић, Туберон, Орбини, Лукаревић, за Немањиће тврде да су из Захумља, што понавља деспот Бранковић у Славеносрпским хроникама и Јован Рајић када каже да су из Захумских страна (Цетина-Неретва). Зато се у Дубровачком грбовнику за Немањиће каже да су са Неретве, јер Дубровчани, као и сви српски љетописци знају да су отац и брат Немањин Тихомир/Деса и Мирослав на Мљету градили Богородицу мљетску, у Дријеви цркву посвећену Светом Стефану, у Поповом пољу цркву Св. Петра и Павла где су сахрањени прадеда и отац Немањин, Радослав/Љубомир и Тихомир/Деса,, знају да је деда Немањин Бела Урош/Белкан/Велкан/Вукан сахрањен на Локруму. Али од свега овога ни речи у “Немањићима…”.
    Тамо, у праву је г. Зечевић, гледамо Немању са синовима не у Котору – главном граду Србије-Далмације (Хонијат, Кинам, Стефан Првовенчани) – већ у брвнари, негде у Расу. Немања јесте боравио у Расу, као жупан Рашки, али од 1166. године, као “велики жупан српски, Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклије и Раса (Теодосије 1794.) – он сједиште средњевјековне Србије-Далмације са Неретве и Пељешца (Благај, Љубушки, Столац, Стон) утврђује у својој новој престолници – Котору. У Котору, а не у Дежеви у Расу, 1173/5. године рођен је принц Растислав(Рашко) Немањић. Причу о селу Мишчићи у коме је тобоже рођен Свети Сава измислио је професор једне београдске основне школе, а ту измишљотину у “легенду локалне традиције у Дежеви” претворио је Владимир Ћоровић. Надам се да је из овог кратког прегледа историјских чињеница о којима нема ни ријечи ни у “Немањићима,,,” ни у текстовима Божидара Зечевића, али уз све остало што је Зечевић веома успјешно подвргао критици, могуће сагледати дубину намерне грешке направљене са РТСовим “Немањићима…”. Људима који стоје иза овог пројекта који прети ужасним последицама за будуће генерације Срба требало би судити. Тужиоци би морали бити Влада Србије, САНУ, Филозофски факултет-Катедра за историју Београдског универзитета и СПЦ.

    У почетку текста Зечевић хвали последњу епизоду

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *