Почетна / Култура / Пропала промена свести

Пропала промена свести

ПОВОДОМ ЗАВРШЕТКА СЕРИЈЕ „НЕМАЊИЋИ“

Зашто је аутор тек на самом крају серије преузео грађу која му се нудила од почетка? Да ли му се пробудила савест?

Хвала Богу, завршени су Немањићи. Српски гледаоци могу да одахну. Последњи, тринаести наставак серије прилично је одударао од претходних. Он је носио назив Зора, како је требало да се зове прва епизода: Немањина тековина је тек на крају, на једвите јаде, почела да се открива. У њој се први пут донекле прихвата смисао мисије првих Немањића, нарочито духовног родитеља српског народа Светог Саве, али је он још веома далеко од представе „вожда српског народа“, коју исповеда Доментијан. Изненада и без нарочитог оправдања, Михић напушта свој курс десакрализације и демитологизације, омаловажавања и неретко исмевања наше средњовековне прошлости и уводи неке елементе националног становишта, његовог духа и домета; посеже одједном и за националним митовима; уважава светосавље; врши извесну „солемнизацију“ свог наратива. Касно. Потрошено је психолошко и реално време серије. Зашто је аутор тек на самом крају преузео грађу која му се нудила од почетка? Да ли му се пробудила савест? Или је одлучио да бар делимично удовољи критикама очигледног неуспеха концепције његових Немањића – није јасно, а више није ни важно. Серија је рекла шта је имала.

Важно је да није успела главна програмска стратегија, коју су на самом почетку одредили наручиоци овог посла. Она се, како смо видели већ у првим епизодама, састојала у намери промене свести српског народа и колективног сећања на изворе његове духовности, веру, традицију и моралне вредности. Био је то задатак дефинисан у духу „меке“ колонизаторске матрице која се прво појавила у тзв. окупационој српској књижевности и драмском списатељству и која гласи: „треба пресећи све везе народа са сопственом прошлошћу, убити његово колективно сећање, исмејати његов осећај за историју како би се, лоботомизован, могао лакше подвргнути колонијалној манипулацији“ (Слободан Антонић). Што ова стратегија није уродила плодом, него је, напротив, изазвала жестоке реакције српске јавности, заслужна је дилетантска реализација ове серије, пустоловина у нас још невиђена и неопевана, толико прожета неодговорношћу и промашајима свих врста да се изметнула у одлучну негацију себе саме. Мучно је сада опет претурати по овом стоваришту; али обећали смо то још на почетку, прихватајући да се суд може донети тек по стицању једног целовитог утиска.

Ево га.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Један коментар

  1. др МИЛАН ЛЕКИЋ

    Прва два текста г. Б. Зечевића о РТС серијалу „Немањићи…“ заслужила су су врло добру оцену за покушај критичког сагледавања једног пројекта који – имајући у виду своју сврху – прети опасним последицама. За највишу оцену врло добре анализе „Немањића…“ недостаје критика најопаснијег дела сценарија – историографског контекста. Б. Зечевић као да је сагласан са изјавама редитеља и сценаристе „пропалог пројекта“ и уметничког директора РТСа (Брадића) да „серија нема претензије да буде део РТСовог школског програма из историје…“ – што је апсолутна неистина. Напротив – а то је и најважнији циљ ове серије: РТСови „Немањићи…“ требало би да за век векова зацементирају фалсификоване делове српске средњевековне историје интерполиране у школске програме почев од Берлинског конгреса, а посебно после 1902. године. У текстовима Б. Зечевића потпуно је изостала идентификација тих историјских фалсификата, а бескрупулозност аутора сценарија и коаутора-редактора-цензора-историчара-саветника Љубе Максмовића, Мирјане Душанић и Марка Поповића – која је сваки од тих интерполираних фалсификата „вешто“ кадрирала и трагикомично смештала у хроно-анахрону матрицу догађаја – није била предмет критичког осврта. Зашто, мени то није познато. Да ли је све у серији историјски тачно по мишљењу и знању аутора, ја то не могу знати. Али суштина опасности која вреба из ове серије је управо погрешна интерпретација историјских догађаја за живота Стефана Немање и то, ни мање ни више, кроз речи и перо самог Првовенчаног, тачније наратора, још тачније Ћетковића, док пише Житије свога оца. То је највећа подвала Србима коју им је потурио РТС и поменуто троје историчара. У најстаријем сачуваном тексту Житија Светог Симеона од Стефана Првовенчаног (XIII в.), који се чува у Париској Националној библиотеци – нема податка да је Стефан Немања крштен у латинској цркви – а у прве три епизоде „Немањића…“ то смо чули четири пута? Прихватам да Зечевићу ово није познато, јер се то крије од 1902., тако што се у школским и факултетским програмима користи рукопис истог житија али који је 1851 објавио П.Ј. Шафарик са лажном интерполацијом о тобожњем латинском крштењу Стефана Немање. Коме веровати? Стефану Првовенчаном или Фрањи Пејачевићу и његовој редакцији Бранковићевог љетописа (1794), Шафарику (1851), И. Руварцу и његовим следбеницима из XiX и XX века, закључно са историчарима-консултантима серије. Дакле Немања није био католик, а у серији је то „чињеница“. У серији се каже да је крштен у Дукљи јер тамо није било православне цркве. Каква лаж. Читава Далмација у то време (XII) била је јурисдикцијска територија Сплитске архиепископије Цариградске патријаршије. Главни град „теме“ Далмације је Задар, одакле управља византијски стратег преко великог жупана српског. У XII веку у Задру и Сплиту постојала је по једна мала католичка црква које је Римска црква добила од Цариградске. Римска црква је после Тридентског сабора (XVI в.) домишљајући постојање католичке административне мреже у том периоду, исту убацила у „Анале католичке цркве“ Баронијуса (XVI-XVII в). Ти Анали ће потом још два пута бити допуњавани у XVIII веку. У XIX веку, последње допуне, али и што је за нас важно, допуне књига из XII и XIII века извршиће Ф. Рачки (отац тзв. „хрватске критичке историографиије“) и његов велики пријатељ Аугустин Тајнер, управник Тајног архива Ватиканске библиотеке. Оно што Баронијус није знао у XXVI и XVII веку, сазнали су Рачки и Тајнер у XIX: за тобожња писма о намерама да пређу у католичанство и захтевима за рим-круном Михајла Војислављевића, Вукана и Стефана Првовенчаног. Нису сазнали, него их измислили. Како – објаснио сам у свом коментару на текст у Печату бр. 507.
    Зечевић, међутим, није уважио мишљење из тог коментара засновано на критици извора – да ниједан срспски владар није био крунисан римском круном – те и у овом тексту, у његовом уводу где хвали последњу епизоду која ће се репризирати два дана касније и то испадне као препорука за гледање, спомиње Доментијана. А Ко је Доментијан?. Нико не зна, али он је једини „домаћи“ аутор који говори о двоструком крунисању Стефана Првовенчаног – прво римском 1217. а потом цариградском 1221. Први пут Доментијана као „хиландарског игумана“ – само то, спомиње у свом „Шестодневу…“ Калајдович (1824.) и то у једној фусноти ттог црквеног дела. Потом отац европске критичке историографије Леополд Ранке у својој „Историји Срба…“ на странама 9 и 10 пише да је „Стефан Првовенчани руком свога брата Саве крунисан цариградском круном по источном обреду“. Ранке зна све изворе који о том догађају говоре. Зна и за Мураторија који је измислио „римску-круну“ првог српског краља у својој „Збирци италијанских извора за средњи век“ (1729.) – али игнорише тај податак јер зна и биографију Мураторија и време и догађаје који су подстакли машту италијанског језуите. И то је Зечевићу објашњено у Печату бр. 507., али он сада спомиње Доментијана. Доментијаново Житије Св. Симеона и Св. Саве – у коме се спомиње римска круна Стефана Немањића – објавио је Ђуро Даничић 1865. године. Даничић вели да је то Бечки рукопис млађе редакције. Један трећи рукопис „Доментијана“, Хиљфердингов, видео је Ватрослав Јагић, а објавио Љуба Стојановић и у њему стоји да је „Свети Сава ишао у Рим где га је римски папа посветио за патријарха свих Срба читаве Далмације и околних земаља…“. Ово су дакле други и трећи текст Доментијана. А који је први? То је Житије Светога Саве од Теодосија, које је Ђ. даничић објавио 1860. године, али под Доментијановим именом?. Збуњен је био и Даничић, како и не би, али и Ранке. Једино није био збуњен Иларион Руварац. Он је поверовао том Доментијану из Беча, а није оном Хиљфердинговом, једино му је замерио што је Светом Сави првом архиепископу српском доделио улогу онога који ће свога брата први пут крунисати римском круном, а други пут цариградском. Итд… Поставља се питање хоће ли СПЦ обиљежити 2021 и то „друго“ крунисање Стефана Првовенчаног. Не знамо, али је сигурно да ће Срби у данашњој Србији те године највероватније гледати репризу РТСових „Немањића…“.
    Фрањо Рачки измислио је и „римску-круну“ Михајла Војислављевића. Урадио је то тако што је тенденциозно погрешно превео једно писмо (које су саставили он лично и поменути Аугустин Тајнер и сместили у Анале Баронијуса) којим, тобоже, „Mihalja, princeps sclavorum…“ тражи од Рима да реши сукоб надлежности барске и дубровачке архиепископије на територији данашње Далмације, Босне, Дубровника, Диоклије, сев. Албаније и Раса. Превару Рачког је открио Константин Јиречек у својој „Историји Срба“. али Монтегријанцима она није одговарала. Фратар Милобар убедио је у Гласнику земаљског музеја у Сарајеву, пред крај XIX века, српску критичку историографију прво, а потом је то урадио Штросмајер са књазом Николом, да је сврсисходно изградити један мит о постојању једног аутентичног дукљанског краља са римском круном – и то пре Стефана Првовенчаног. Краљ је прихватио ту „стару легенду о краљевској дукљанској традицији“, задржавајући право и на српску цариградску круну. Чињеница да је отац Михајла „првог дукљанског краља“ Стефан Војислав чукундеда Стефана Немање, није претерано узнемирила књаза Николу, али јесте податак да је Павле Ритер Витезовић у својој Croatia rediviva и Михајла и Бодина, сина му, назвао „horvatijanskim kraljevima“. Зечевић је у свом осврту на Хрватске краљеве тачно рекао да су измишљени – то је лако доказати. Исто важи и за римску круну дукљанског краља Михаље. Вукан Немањић, такође, исти сценарио Фрање Рачког и Аугустина Тајнера. Тобожња преписка браће Стефана и Вукана са Римом јесте измишљотина горе поменутог двојца, који су своје лажи интерполирали у последње издање Баронијусових анала (XVI в). Ни један српски љетопис, а има их више од 30, не зна за римску круну српских владара. Теодосије, најмлађи син Вукана Немањића (Троношки родослов) када се родио крштен је као Растислав, као и стриц му Свети Сава. Ко би боље и детаљније исписао биографију свога стрица, кога је пратио у стопу, него он, његов братанац. Теодосије, као и отац му Вукан, као и стриц Стефан Првовенчани, као и деда Стефан Немања – сахрањен је у Студеници, заједно са њима. Постоји тамо, преко пута Немањиног саркофага надгробна плоча од бијелог мермера са његовим именом и данас. Теодосије, братанац Светог Саве и Стефана Првовенчаног, не зна за римску круну свога стрица, не зна да је „Барска надбискупија спасила Хиландар од похаре Латина 1204., јер је Вукан њу основао“, не зна да је Вукан старији син Немањин, као што то не зна ни један српски родослов, поготово не Хиландарски и Студенички (у Подгоричком љетопису, такође, је написано да је Стефан најстарији син Немаљин), не зна да је Стефан, легитимни краљ, после сукоба са братом напустио своју престоницу Котор, не зна да су постојале „државе Рашка“, „држава Дукља“ и „држава Босна“, јер за такве државе не зна ни Цариград. Теодосије ништа од овога не зна – а све смо то гледали у РТСовим „Немањићима…“. Зечевић о томе не говори. Чини се да он нема проблем са измишљеним краљевинама „Расијом“, „Диоклијом“, „Босниом“, као што с правом има са „средњевековном Хорвацијом“.
    РТСови „Немањићи…“ су део великог пројекта Савета Европе о снимању серијала који би приказао заједничку средњевековну историју новонарода и нација и њихових новодржава инсталираних на српском етничком простору. Хронологија је јасна: на почетку је серијал „313“ (историја хришћанске цркве, чију ће последњу епизоду зачинити Радивоје Радић споменувши у „најширем историјском контексту тог времена (VI в) „долазак Хорватијанаца на наше просторе“; следе „Хорватијански краљеви“; за њима „Немањићи…“; долазе нам „Диоклитијанци…“ (можда са „Јованом Владимиром најпрвијим краљем“ – како каже Амфилохије Радовић), које треба сместити прије Немањића; потом „Босанске краљеве“ – како се у свим најстариијим Дубровачким хроникама и Аналима називају сви Немањићи, осим „императора Душана и Уроша“. Ето то је сврха и крајњи циљ „Немањића…“. Нихилизам снаге и сјаја епохе Немањића,, чији су преци по женској линији, преко поза „архонта Далмације“ Стефана Војислава, „српског архонта“ кнеза Властимира и кнеза Вишеслава повезани по вертикали са кнезом Древаном, који је своју војску Лужичких Срба довео у Далмацију 628. године на позив цара Ираклија. По мушкој линији Немањићи су преко Стефана Војислава и принца Крајине, сина травунијског кнеза Белоја, повезани са једном од најстаријих српских династија „директних потомака онаога кнеза који је Србе довео из Лужице…“, дакле Древана – како је написасно у „Управљању Царством“ Константина Порфирогенита (X в). Зато грчки извори чукундеду Стефана Немање Стефана Војислава називају „Србин, Травуњанин, Диоклићанин“. Зато Дубровчани и Длматинци сви Срби, Заворовић, Туберон, Орбини, Лукаревић, за Немањиће тврде да су из Захумља, што понавља деспот Бранковић у Славеносрпским хроникама и Јован Рајић када каже да су из Захумских страна (Цетина-Неретва). Зато се у Дубровачком грбовнику за Немањиће каже да су са Неретве, јер Дубровчани, као и сви српски љетописци знају да су отац и брат Немањин Тихомир/Деса и Мирослав на Мљету градили Богородицу мљетску, у Дријеви цркву посвећену Светом Стефану, у Поповом пољу цркву Св. Петра и Павла где су сахрањени прадеда и отац Немањин, Радослав/Љубомир и Тихомир/Деса,, знају да је деда Немањин Бела Урош/Белкан/Велкан/Вукан сахрањен на Локруму. Али од свега овога ни речи у „Немањићима…“.
    Тамо, у праву је г. Зечевић, гледамо Немању са синовима не у Котору – главном граду Србије-Далмације (Хонијат, Кинам, Стефан Првовенчани) – већ у брвнари, негде у Расу. Немања јесте боравио у Расу, као жупан Рашки, али од 1166. године, као „велики жупан српски, Далмације, Босне, Захумља, Травуније, Диоклије и Раса (Теодосије 1794.) – он сједиште средњевјековне Србије-Далмације са Неретве и Пељешца (Благај, Љубушки, Столац, Стон) утврђује у својој новој престолници – Котору. У Котору, а не у Дежеви у Расу, 1173/5. године рођен је принц Растислав(Рашко) Немањић. Причу о селу Мишчићи у коме је тобоже рођен Свети Сава измислио је професор једне београдске основне школе, а ту измишљотину у „легенду локалне традиције у Дежеви“ претворио је Владимир Ћоровић. Надам се да је из овог кратког прегледа историјских чињеница о којима нема ни ријечи ни у „Немањићима,,,“ ни у текстовима Божидара Зечевића, али уз све остало што је Зечевић веома успјешно подвргао критици, могуће сагледати дубину намерне грешке направљене са РТСовим „Немањићима…“. Људима који стоје иза овог пројекта који прети ужасним последицама за будуће генерације Срба требало би судити. Тужиоци би морали бити Влада Србије, САНУ, Филозофски факултет-Катедра за историју Београдског универзитета и СПЦ.

    У почетку текста Зечевић хвали последњу епизоду




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *