СИ ЂИНПИНГ И ДЕВЕТ ПОЛИТИЧКИХ ПАУНИЦА

Демократија са кинеским карактеристикама

За „Печат“ из Пекинга Бранко М. Жујовић

У матичном делу Кине делује девет партија, па у Пекингу радије говоре о систему вишепартијске сарадње и политичких консултација под вођством КП Кине, него о класичном једнопартијском систему какав постоји у поједностављеној визури Запада. Кинеске демократске странке представљају више од декоративне системске икебане, а мање од западњачког поимања страначког живота

Дежурни ђаво Далеког истока протеклих година постао је Пјонгјанг. У Северну Кореју упрте су најубојитије медијске и бојеве главе Запада, који јој, парадоксално, војно и политички прилази директно са истока. Стаљинове бркове у том делу света, премда видно ћосав, понео је Ким Џонг Ун. Његова земља, можда највећи геополитички стереотип XXI века, наследила је у медијима од Кине имиџ комунистичке џамахирије, склоне бучним маршевима са разгласа, препознатљивим парадама, совјетским униформама, нуклеарним испадима и наводним претњама.

Захваљујући политици отварања према свету, започетој пре четрдесет година, Пекинг се у међувремену измигољио из челичног, примарног пропагандног стиска Запада. Учинио је то попут гипке мачке која, како је рекао отац кинеских реформи Денг Сјаопинг, без обзира на боју ефикасно лови мишеве.

Иако Кина кроз медијске извештаје још провејава као примитивна једнопартијска деспотија, социјализам са кинеским карактеристикама, који широко уважава модерно тржиште, нове технологије и приватну пословну иницијативу, стекао је право грађанства на међународној сцени, чак и када га цинично називају капитализмом са кинеским особинама. О Пекингу се, вољно или не, на свакој тачки планете данас говори са уважавањем и дужним поштовањем.

То дужно поштовање, уз порив онога што називамо општом културом, наводи нас да се са неким детаљима кинеског политичког система упознамо ближе и да га разумемо у његовом дубљем, цивилизацијском контексту. Кинески политички систем је, наиме, знатно шири појам од појаве лидера какав је Си Ђинпинг, заседања Свекинеског народног конгреса, саопштења премијера Ли Кећијанга или текућег петогодишњег плана о којем с времена на време чујемо понешто.

КП и осам демократских патуљака Виц каже да се кинески туриста у Лондону данас најпре поклони гробу Карла Маркса, а потом оде у Бонд стрит, у шопинг, где потроши неколико хиљада фунти на крпице. И заиста, Кинези просто луде за скупим помодним брендовима. Урбана омладина модерне Кине масовно посећује „Кентаки фрајд чикен“ и „Мекдоналдс“, цевчи кока-колу и одсутно чепрка по најновијем ајфону. Па ипак, наведене чињенице представљају тек дрво од ког се не види кинеска шума.

Иста та помодна Кина млађе и средње генерације, стасала по градовима током последњих двадесетак година, упркос стеченом благостању, задржала је у приватности, као друштвене императиве, неке сасвим конзервативне вредности: припадност породици, неговање породичних вредности, брак и ревносну бригу о старим сродницима… Те вредности нису видљиве из бутика Бонд стрита, али јесу ако се модерном кинеском друштву приближимо довољно близу, не да бисмо му се подсмевали већ да бисмо га већим делом разумели.

Модерна Кина, наиме, како то примећује Жак Жерне, можда највећи живи синолог, представља само најновију епизоду једне веома дуге историјске еволуције. Тако је и са њеним политичким системом о којем, попут већине западњака, гајимо углавном поједностављено мишљење, баш као о бесловесном туристичком шопингу у Лондону.

Као што је кинеску револуцију Суна Јатсена с почетка XX века немогуће посматрати као класичну буржоаску револуцију, тако и политички систем данашње Кине није у потпуности видљив кроз црно-белу политичку диоптрију, заосталу у Европи након завршетка Хладног рата.

Дубоко укорењен, сложен политички и изборни систем Кине у стварности се простире далеко преко пропагандног губера о класичној једнопартијској држави. Тај систем, различит од династичког социјализма у Северној Кореји, непознаница нам је чак и када данас, у ери интернета, одбројавамо године до устоличења Кине као нове суперсиле. Зато је оправдано запитати се ко и шта данас чини мање уочљив спектар кинеског политичког система?

То су демократске странке. Поред свима добро знане КП Кине, у политичком систему те земље данас учествује још осам партија које себе држе за демократске. Кинески устав управо их тако и препознаје. То су: Револуционарни комитет Куоминтанга, Кинеска сељачка и радничка демократска странка, Тајвански демократски савез, Кинеска демократска лига, Кинеска демократска национална асоцијација, Кинеска асоцијација за унапређење демократије, Партија „Џигунг“ и Удружење трећег септембра.

Питање кинеског вишестраначја немогуће је посматрати ван контекста формуле „једна земља – два система“. Тако у специјалном аутономном региону Хонгконг има седамдесетак политичких организација или група, међу којима су најважније Демократска алијанса за побољшање и напредак Хонгконга, Демократска партија и Пословна и професионална алијанса за Хонгконг.

У Макау делује тридесетак политичких организација.

Острво Тајван је традиционално упориште партије Куоминтанг, а поред ње делује још најмање десетак странака, међу којима се по утицају истиче Демократска напредна партија.

Механизам учешћа и сарадње Посматрано са српског становишта и нажалост искуства, у матичном делу Кине је незамисливо да странка прикупи потребну подршку у иностранству, сазове конференцију за новинаре и објави да подржава независност Тајвана, Тибета или Синђанга.

Професор Јин Боу објашњава да кинеске демократске странке нису опозиционе у класичном смислу, већ заједно са КП Кине учествују у државним пословима, саветовањима о принципима државне политике и избору највишег руководства земље. Оне учествују у остварењу договорене државне политике и у примени закона и прописа. За кинеске прилике релативно мале по броју чланова, али постојеће и делујуће, демократске странке представљају више од декоративне системске икебане, а мање од западњачког поимања страначког живота и то их препоручује свакој поштовања достојној анализи.

Оне учествују у органима власти Свекинеског народног конгреса, у његовом Сталном комитету и локалним народним конгресима са мандатом од пет година. Имају независан статус и свака ужива уговорене политичке слободе, право на организациону независност и равноправност пред законом и друга права одређена уставом.

Свекинеска народна саветодавна конференција представља најважнију организацију међустраначке сарадње у кинеском политичком систему. Чине је представници КП Кине и уједињеног фронта који окупља некомунистичке представнике, од представника демократских странака, до ванпартијских појединаца и људи из специјалних аутономних региона Хонгконг и Макао, као и Кинеза из расејања. Главне функције Свекинеске народне саветодавне конференције су политичке консулатације, демократски надзор и учешће у управљању државним пословима.

У Србији би, извесно са чуђењем, била примљена вест из маја прошле године у којој чланови  Револуционарног комитета Куоминтанга врло активно учествују у пројектима провинцијалне владе у Гуејџоу који за циљ имају смањење сиромаштва и то још од 1980. године, нарочито у пасивним планинским крајевима где потпомажу пројекте одрживог развоја. Са наше тачке гледишта, политика ако није висока, напросто није политика.

Уз демократске странке, модерна Кина је успела да у политички живот укључи стотине милиона сељака, што је био снажан импулс унутрашњој демократизацији кинеског друштва. Основни облици власти у кинеским селима су сеоски комитети. На директним изборима за сеоске комитете учествује више од 80 одсто кинеских сељака. Ретко која земља на Западу може да се похвали толиким процентом одзива бирача, независно од стандарда који се постављају.

Избори за сеоске комитете су директни и обављају се у два дела. У првом се предлажу кандидати, а у другом се бирају чланови. Резултати избора објављују се одмах.

Природа у којој обитавамо Кинези кажу да је човек као природа у којој обитава. Они свој политички систем не држе за заостао него за особено свој. Задојени доступним, претежно интерпретативним медијским садржајима и властитим предубеђењима о Кини, лако можемо тамошњем политичком систему пресудити као лицемерном, а да при томе, са становишта азијског погледа на свет, он то никако није.

Кина, наиме, како нас Жак Жерне подучава, није обичан додатак западном свету, нити њену цивилизацијску галаксију можемо прецизно измерити европским стандардима. Она није изгубила специфичности које дугује својој историји, већим делом развијаној независно од историје Европе. Традицијом коју поседује, представом о себи и свом месту међу народима, Кина се не може ставити у исти кош са светом који се неким чудом униформисао.

Жерне закључује да је демократија у Кини постигла брз и алармантан напредак, након уклањања система ухођења и потказивања и давања предности владавини закона над идеолошком индоктринацијом.

Ти кораци, посматрани са западног пола Евроазије, могу нам се учинити симболичним, па и смешним, али их вреди што објективније мерити и непрекидно посматрати зато што су све креативнији и убрзанији.

Кинеске демократске партије, које делују у матичном делу земље, нису смешне, ни безначајне. Оне су само другачије, баш као и систем у којем су настале и који их баштини.

Иако кинески политички систем некоме може да изгледа као једно од усамљених комунистичких острва, он је тек врх вишемиленијумског брега који плута историјом, а који називамо кинеском цивилизацијом. То из основа мења диоптрију којом тамошње прилике треба да посматрамо.              

КИНЕСКЕ ДЕМОКРАТСКЕ ПАРТИЈЕ

Револуционарни комитет Куоминтанга, друга по значају политичка организација у НР Кини, постоји од  првог јануара 1948. године. Покренули су га истакнути чланови партије Куоминтанг, коју је 1912. основао Сун Јатсен. Револуционарни комитет Куоминтанга има око 127.930 чланова (сматрају се следбеницима Суна Јатсена) и залаже се за јединство Кине и изградњу социјализма са кинеским карактеристикама. Председник је Ван Есјанг. Истоимена партија, Куоминтанг – странка кинеских националиста, данас делује на острву Тајван, где је 1949. успоставила власт и у власти се одржала до данас.

Кинеска сељачка и радничка демократска странка основана је августа 1930. године. Окупља бројне интелектуалце, нарочито из научних кругова, медицине, технологије, културе и просвете. Према доступним информацијама има око 145.000 чланова. Председник је Чен Џу.

Тајвански демократски савез формирали су новембра 1947. године Тајванци настањени у матичном делу Кине. Председник тајванског демократског савеза је Су Хуеј.

Кинеска демократска лига основана је марта 1941. као Кинески савез политичких колектива. Три године касније ова политичка организација је реорганизована и од тада носи данашњи назив. Кинеска демократска лига окупља многе интелектуалце. Има 282.000 чланова, председник је Динг Џунгли.

Кинеска демократска национална асоцијација основана је децембра 1945. године. Окупља национално оријентисане трговце и предузетнике, али и интелектуалце повезане с њима. Има око 170.000 чланова. Председник је Хао Мингђин.

Кинеска асоцијација за унапређење демократије основана је такође децембра 1945. године, и такође окупља многобројне интелектуалце, нарочито из просветних кругова, издаваштва, науке и технологије. Има око 157.000 чланова. Председник је Цај Дафенг.

Партија „Џигунг“ основана је октобра 1925. године. Окупља претежно Кинезе из расејања који су се вратили у отаџбину и чланове њихових породица. Има око 50.000 чланова.

Удружење трећег септембра формирано је маја 1946. године. Међу око 167.000 чланова налазе се многи интелектуалци, претежно из области науке и технологије.

КИНЕСКИ НАПРЕДЊАЦИ

Кина је у дугој и сложеној страначкој историји имала и своју Напредну странку која је деловала од 29. маја 1913. до 1916. године. Председник странке био је Ли Јуенхунг.

Корени кратковечне Напредне странке у Кини налазили су се у учењу и политичком деловању Канга Јувеја (1858–1927) и групе интелектуалаца које је око себе окупио са идејом да се Кина уставно реформише, по угледу на Јапан, мирећи у себи савремено и традиционално.

Канг Јувеј је први Кинез који је боравио у Београду, пре тачно 110 година.

НЕСПОРАН РАСТ УТИЦАЈА ЈАВНОСТИ

О степену утицаја јавности на кинески политички систем може се расправљати. Ипак, неспорно је да утицај јавности у Кини непрекидно расте. Примера ради, приликом усвајања Закона о здравој храни, пре десет година, јавност је поднела 11.327 примедаба и предлога, што је у претходним деценијама било скоро незамисливо. Са метеорским развојем интернета и мобилних уређаја у Кини, утицај јавности на свакодневна животна дешавања посредством тамошњих друштвених мрежа, као што су „Вејбо“ или „Вичет“, такође непрекидно расте.

МАНДАТИ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

У жижи интересовања светске јавности протеклих дана се нашао предлог Централног комитета КП Кине да председнички и потпредседнички мандати више не буду ограничени на два мандата

Предлог Централног комитета КП Кине да председнички и потпредседнички мандати више не буду ограничени на два мандата од по пет година, већ да у потпуности буду изједначени са мандатима Свекинеског народног конгреса, недавно је привукао највећу пажњу међу свим предложеним амандманима на устав НР Кине.

Ма колико укидање мандатских ограничења било непопуларно, а у Европи јесте непопуларно, вреди се подсетити да неки европски и светски лидери демократске провенијенције владају или су владали уз огромна овлашћења дуже од десет година. Ангела Меркел на власти је већ 12 година. Бењамин Нетанијаху и Виктор Орбан, са прекидима, такође 12. Маргарет Тачер владала је више од 11 година. Ови примери у очима Европљана неће учинити прихватљивијим предложене промене кинеског устава, али доприносе објективнијем сагледавању тамошње политичке сцене и овдашњих политичких дешавања.

Када су предлози промена кинеског устава у питању, раније је било најављено, а сада је и објављено, да ће бити предложено да ставови председника Си Ђинпинга о социјализму са кинеским карактеристикама буду укључени у устав, упоредо са научним прегледом тог развоја. Овај предлог објашњава се чињеницом да је Кина далеко одмакла са развојем, реформом и напретком друштва уопште, те да највиши правни акт земље треба ускладити са новонасталом реланошћу.

Најављена је уставна подршка консолидацији и даљем јачању, у тексту поменутог, јединственог фронта који чине демократске странке, народне организације и појединци што се залажу за уједињење земље.

У надлежности Државног савета, односно кинеске владе, наћи ће се старање о еколошком напретку земље.

Кинеским градовима, са подређеним дистриктима, биће омогућено да усвајају законе, што до сада није био случај. Локални закони и прописи ступиће на снагу након што их одобре стални комитети провинцијалних народних конгреса.

Надзорни органи НР Кине у будућности би, према поменутом предлогу, требало да буду изједначени са органима државне управе (администрације), судске власти и тужилаштва. Поменуте органе именују искључиво народни конгреси којима одговарају за свој рад.

Важећи кинески устав донет је 4. децембра 1982. године. Амандмани на највиши правни акт Кине усвајани су 1988, 1993, 1999. и 2004. године. Последњим изменама, 2004. године, гарантована је приватна имовина и начињен је нови корак у развоју људских права. Разлог ових уставних промена била је новостасала средња класа или имућно друштво, како је у Кини називају.

Кина 2021. обележава стоту годишњицу владавине КП која је посрнулу земљу, измучену експлоатацијом, ратовима, немирима и природним катастрофама, извела на пут мира и растућег благостања. Кинески сан, који промовише Си Ђинпинг, те године треба да постане јава, а Кина, условно речено, средњеразвијена земља без сиромаштва као једног од главних проблема.

Промене тамошњег устава зато треба посматрати у ширем контексту тог јубилеја и онога што ће постати нови циљеви земље, а што ће, без имало сумње, имати велики утицај на цео свет. Миран развој, управо одржање мира и подстицање развоја, већ четири деценије у Кини има предност у односу на све остало. То је шума иза дрвета, истакнутог у први план, које данас називамо очигледном концентрацијом моћи у рукама Си Ђинпинга, невиђеном још од доба Мао Цедунга.