Почетна / Свет / КРАЈ СТАТУСА КВО?

КРАЈ СТАТУСА КВО?

ИЗРАЕЛ И ХРИШЋАНИ

Да ли одлука локалних власти у Јерусалиму о опорезивању хришћанских цркава представља крај споразума који овој вери у Светом граду даје посебан статус већ више од хиљаду година?

Палестина, укључујући и Јерусалим, била је 614. године део Византијског царства и у њој су једни поред других живели и хришћани и Јевреји. Персијско царство успело је 20. маја те године да град преотме од Византије. По уласку персијске војске у Јерусалим, уз дозволу освајача, локално јеврејско становништво масакрирало је више десетина хиљада хришћана. Многи од њих сахрањени су у једној јами тик испред градских зидина (најмање 4.518 људи). Недуго потом Византија је вратила град под своју власт да би га, само двадесетак година касније, поново изгубила. Овога пута освајачи су били арапски муслимани. Због страха од поновног покоља, те 638. године потписан је споразум између патријарха Софронија и калифа Омара ибн Хатаба познат као „Сулх ел Кудс“ (Јерусалимски мир) којим се јерусалимским хришћанима гарантује живот и специјалан статус у овом граду. Аутохтоно хришћанско становништво Јерусалима није било угрожено чак ни када је Саладин, после крвавих сукоба са крсташима, 1187. године освојио овај град. Могло би се чак рећи да су по Саладиновом уласку у Јерусалим хришћани добили већа права него за време крсташке власти. Коптима, на пример, за време крсташа је био забрањен улазак у град, јер су их сматрали јеретицима. „Сулх ел Кудс“ остао је на снази. Специјалан статус хришћанских цркава у Светом граду потврђен је и султанским ферманом из 1757, којим је додатно регулисан не само међусобни однос различитих хришћанских деноминација него и њихов суживот са исламом и јудаизмом, као и каснијим ферманима из 1852. и 1853, као и свеобухватним текстом који је, у време британске владавине над овим просторима, 1929. под називом „Status quo на светим местима“ припремио сер Лајонел Џорџ Арчер Каст. Термином status quo се и данас означава скуп споразума о положају хришћанских цркава у Светој земљи, како у њиховом међусобном односу, тако и у вези са земаљским властима и другим религијама. Симбол ове непроменљивости су и мердевине које већ више векова стоје наслоњене на један прозор Цркве Христовог гроба.
ОД ДАВНИХ ВРЕМЕНА Када се узме у обзир оваква историја и чињеница да су хришћанске светиње уживале специјалне привилегије и у време Саладина, и Османског царства и Британске империје, онда је јасно због чега се у саопштењу хришћанских лидера поводом одлуке јерусалимских власти да наметну таксе њиховим црквама истиче дуготрајност досадашњег стања. „Систематским и до сада невиђеним нападом на хришћане у Светој земљи крше се најосновнија ab antiquo (од давнина) и суверена права, газећи деликатну тканину односа хришћанске заједнице и локалних власти“, навели су челници три највеће хришћанске цркве у Јерусалиму, грчки православни патријарх Јерусалима Теофил, јерменски патријарх Нурхан и католички „чувар Свете земље“ Франческо Патон.

Протест испред Цркве Христовог гроба: Католички „чувар Свете земље“ Франческо Патон, грчки православни патријарх Јерусалима Теофил и јерменски патријарх Нурхан

Званично, јерусалимске власти су се одлучиле на наплату пореза хришћанским црквама, јер им је каса празна и јер од многих грађана не смеју да убирају никакав порез (трећину становништва чине ултраортодоксни Јевреји и палестински Арапи). Како пише дневник „Израел хајом“, локалне власти се позивају на правно мишљење стручњака за међународно право Габријела Халевија који сматра да се некретнине не могу с правног становишта сматрати „верским и молитвеним местима“ и не могу бити изузете од плаћања пореза. До ове одлуке, из историјских разлога које смо навели, све цркве у Израелу су биле ослобођене пореза, што је по Халевијевом мишљењу потпуно неосновано. Он, такође, сматра да се споразуми између државе Израел и цркава не могу примењивати на јерусалимску општину, која је законом обавезана на наплату пореза. „Тајмс ов Израел“ прецизира да су јерусалимске власти хришћанске цркве означиле као приоритетне за наплату пореза, да су им блокирале рачуне, и да је то само прва етапа и да додатне мере тек следе. Архиепископ Атала Хана из грчке јерусалимске патријаршије осудио је ову одлуку оцењујући да држава Израел нема права да се меша у црквена питања, те да ова одлука за циљ има да се из Јерусалима „протерају“ хришћанске црквене институције. Према његовим речима, Јерусалим је сада мета „велике завере“. „Цркве су се налазиле у Јерусалиму пре него што је Израел основан и оне су одувек изузете од плаћања пореза, посебно у време јорданске и британске владавине. Сада окупационе снаге (присуство израелских снага и власти у источном делу Јерусалима сматра се нелегалним, јер је последица освајања током Шестодневног рата из 1967) покушавају да промене ову стварност јер желе да своју контролу прошире на Јерусалим и да ослабе и маргинализују не само арапско и муслиманско присуство него и присуство хришћана у овом граду“, рекао је он указујући да је до ове одлуке дошло непосредно по најави САД да ће Јерусалим признати за престоницу Израела и у овај град преселити своју амбасаду из Тел Авива.

Да ова одлука није искључиво финансијске природе и да њен једини и главни циљ није пуњење општинске касе, него да би повод могао бити и намера да се град испразни од хришћана, како је рекао архиепископ Атала, указује и чињеница да Јерусалим највеће приходе остварује од туризма, односно од ходочашћа, и то хришћанског. Наиме, половина од 3,5 милиона туриста који су у прошлој години посетили Јерусалим су хришћани и приходи без којих би Јерусалим остао уколико њих не би било далеко надмашују добит од опорезивања цркава. А управо би престанак хришћанских ходочашћа могла бити прва последица овакве одлуке локалних власти, јер су, у знак протеста, хришћанска света места у граду била затворена све док премијер Бењамин Нетанијаху није објавио да до даљег суспендује одлуку градских власти.

Хришћанске цркве у Јерусалиму једногласно оцењују да се ради о „систематској и агресивној кампањи“ која има „за циљ слабљење хришћанског присуства у Јерусалиму“ и да се ради о ширем подухвату у оквиру којег је и предлог закона о црквеном земљишту о којем Кнесет тренутно расправља. Цркве су овај закон оцениле као „дискриминаторски и расистички акт који циља само имовину хришћанских заједница у Светој земљи“ и упозориле да би његовим усвајањем била омогућена експропријација црквеног земљишта. „Ово нас подсећа на све оне законе сличне природе који су били усвајани против Јевреја током мрачног периода у Европи“, наводе представници хришћанских цркава.

ПРОГОН ХРИШЋАНА Када се говори о прогону хришћана на Блиском истоку, одмах се, не без разлога, помисли на муслимане. Чињеница је да су се екстремистичке организације у Сирији и Ираку, попут Исламске државе или Нусра фронта, с посебним жаром окомиле на хришћане, убијале их, силовале, одводиле у ропство, палиле и рушиле светиње. Чињеница је и да су хришћани у Египту често жртве бруталних напада. Када се погледа, међутим, ко прогони хришћане, а ко их штити и(ли) толерише, види се да прогонитељи најчешће имају блиске директне или индиректне везе са Израелом, док се они који их штите готово листом сматрају непријатељима јеврејске државе. Примера ради, хришћани у Ираку под влашћу Садама Хусеина нису живели ни боље, ни горе од муслимана. Секуларизам и међуверска толерантност у овој земљи били су на толико високом нивоу да је други човек Хусеиновог режима, његов заменик и шеф дипломатије Тарик Азиз, био хришћанин, што је готово незамисливо у било којој другој муслиманској земљи. У Сирији је слично. Тамо хришћане прогоне побуњеници које подржавају САД, Саудијска Арабија и Израел, док их штити влада Башара Асада и они се масовно боре на његовој страни. Док су у Ирану хришћани признати као верска мањина (уз Јевреје и заратустријанце) и имају своје представнике у парламенту и слободу вероисповести, у Саудијској Арабији (израелском и америчком савезнику) забрањено је поседовати Библију или распеће.

Један од водећих светских стручњака за односе хришћанства и ислама Срђа Трифковић наводи да су на почетку исламских освајања све блискоисточне земље биле готово стопроцентно хришћанске, да су до доласка Османлија имале хришћанску већину, а да је Палестина у време британске владавине (1919–1947) званично била хришћанска земља, те да је деведесет одсто становника Витлејема било хришћанске вере. „Данас они (хришћани) нестају: у Витлејему сада има мање од десет посто хришћана“, наводи Трифковић. Два су могућа узрока за овако брз суноврат броја хришћана у овом граду. Први је талас палестинских избеглица са територија које је Израел окупирао током сукоба 1947–1948. године, а други је израелска окупација овог простора од 1967. до децембра 1995. године. Какав је однос израелских снага према хришћанима у овом граду најбоље говори инцидент који се догодио током израелске операције „одбрамбени штит“ на пролеће 2002. године. За време напада на Витлејем више десетина палестинских милитаната уточиште је потражило у Цркви Христовог рођења. Латински патријарх Јерусалима Мишел Саба рекао је тада да је „базилика уточиште за свакога, чак и за борце, под условом да положе оружје“, те да црква „има обавезу да заштити све, и Палестинце и Израелце“. Израелске снаге, с друге стране, нису директно нападале цркву, али су имале наређење да убију кога год виде у унутрашњости светиње. Снајперисти су убили седам Палестинаца и звонара цркве Самира Ибрахима Салмана који је погођен са више снајперских хитаца у груди. Католичка црква је израелску опсаду окарактерисала као „неописиви акт варварства“.

Занимљив је податак да је број хришћана на Западној обали после 1948, док је била под јорданском контролом, незнатно опао, углавном због економских проблема, што је у контрасту са територијама под контролом Израела одакле се после 1948. исељавају масовно. Само међу израелским Арапима 1950. године било је 21 одсто хришћана, а данас их је свега девет процената. Овај тренд убрзан је после Шестодневног рата 1967. године и израелског преузимања Западне обале и Појаса Газе. Данас у израелским границама од пре 1967. живи свега два посто хришћана, а у Јерусалиму их је тек неколико хиљада, док их је 1940. године било 45.000.

Нажалост, као што видимо, хришћанство је жртва прогона и у Израелу и јеврејски екстремисти се не разликују много од њихових исламских колега. Израелски дневник „Форвард“ пише да је током „2015. године дошло до ескалације антихришћанског екстремизма чији су аутори израелски Јевреји. Екстремистичка организација Лехава, која је организовала више антихришћанских акција, јасно каже: „Избацимо вампире (хришћане) из своје земље пре него што нам поново попију крв“ („Форвард“). На ово упозорава и извештај Стејт департмента о слободи вероисповести у свету из 2012. где се наводи да у Израелу и на окупираним територијама „иако закони и политике обезбеђују слободу вероисповести, а власт генерално поштује ту слободу“ однос Јевреја према хришћанима је негативан. Свештеник из Витлејема Митри Рахеб каже да израелска окупација погађа хришћане много горе него муслимански прогон, али да изазива далеко мање гнушање на Западу. У овом смислу Срђа Трифковић упозорава: „Када би се јеврејско или муслиманско становништво у Америци или Западној Европи смањивало овим темпом, то би изазвало бес њихове браће по вери широм света. Формирали би се државни фондови, тражили узроци и решења, снимани би били срцепарајући холивудски филмови. Угрожена мањина одмах би добила статус жртве. Али нестајање блискоисточних хришћана је невидљиво за западни свет. Очигледно је тешко бити ’постхришћанин’, а не бити ’антихришћанин’.“         

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *