Почетна / Интервју / Бранислав Ристивојевић: Кад радикалне феминисткиње марширају

Бранислав Ристивојевић: Кад радикалне феминисткиње марширају

Повереник за равноправност хоће да ућутка последња изворишта слободномислећег става у Србији (академску заједницу) покушавајући да успостави монопол на тржишту идеја у Србији

Разговарао Владимир Димитријевић

Бранислав Ристивојевић је редовни професор Правног факултета Универзитета у Новом Саду. Шеф је Катедре за кривично право и криминологију, и продекан. Некад је био и народни посланик, шеф посланичког клуба ДСС-а, председник два скупштинска одбора (за законодавство и за правосуђе и државну управу), саветник председника владе… У орвеловској Србији у којој живимо професор Ристивојевић ће, због слободно израженог научног и стручног става, бити изведен на суд. О каквом кошмару је реч?

Недавно сте тужени, пред Вишим судом у Новом Саду, због свог прошлогодишњег текста о Закону против насиља у породици. Иза тужбе стоји Бранкица Јанковић, повереница за заштиту родне равноправности. Шта је разлог за ову, може се рећи, хајку на слободу мишљења у Србији?

Не знам ко стоји, али могу да претпоставим шта стоји када видим који су се још људи нашли на удару повереника (Милан Брдар, Миша Ђурковић…). Циљ је, по свему судећи, академска заједница у Србији као последњи бастион слободе говора у нашој напаћеној земљи. Србија никад није била позната у сфери неговања или развијања слободе говора. Просто, никад се није у потпуности развила свест о томе колика је важност слободе говора за српско друштво. Зато су овакви прогони и могући.

Иако је настала још у антици, слобода говора се коначно уобличила у англосаксонским друштвима пре стотинак година као преношење концепта слободне тржишне утакмице у свет идеја. По истој логици по којој функционишу тржишта роба у материјалном свету, а то су слободна конкуренција и елиминисање монопола, требало би да функционише и замишљено тржиште идеја у духовном свету. Слобода говора је у ствари механизам за остваривање слободне конкуренције и елиминисање монопола на тржишту идеја. Свако има слободу да говори, односно да пласира „робу“ на тржишту идеја, а људи као разумни конзументи идеја ће одбацити лоше, а прихватити добре. На исти начин на који би на тржишту роба купили добру робу, а одбацили лошу. Ако би се на тржишту роба створио монопол, односно ексклузивно право на нуђење роба или њихов откуп, оно би пропало јер људи не би били заинтересовни да на њему конкуришу ако праве, слободне, тржишне конкуренције нема. Е видите, исто се дешава на тржишту идеја. Када неко покушава да на њему створи монопол, односно да успостави ексклузивно право да пласира идеје, онда је такво тржиште монополизовано, и пропашће.

У овом случају дешава се управо то. Повереник за равноправност хоће да ућутка последња изворишта слободномислећег става у Србији (академску заједницу) покушавајући да успостави монопол на тржишту идеја у Србији. Тако да све ово што се дешава нема везе са Ђурковићем, Брдаром или Ристивојевићем већ са уништавањем Србије као слободне државе. Непроцењива је вредност слободе говора за остваривање свих других права и слобода за једно друштво. Ако немате слободу говора, како ћете се нпр. жалити да су вам неко право или слобода ускраћени?

При свему овоме повереник вероватно и нема појма шта ради. У питању је провинцијски чиновник који путем „пројеката“ или „грантова“ постаје средњерангирани апаратчик грађанског друштва. Оличење бирократије и конформизма, без праве слободе или моћи да доноси одлуке, она је вероватно само још један објекат метастазираног система устоличавања каријерних бенефицијара страних извора финансирања на важне државне функције. Такви нам после организују разноразне „пројекте“ усрећивања српског друштва. Спроводећи одлуке које није донела, било странца на чијим је пројектима, било напредњака који су је ту поставили, од једне државне институције прави сервис, механизам или средство за остваравање туђих идеја у које нема уплива. У пракси рада безбедносних служби постоји појам који се користи да се назове човек који не зна да је искоришћен или злоупотребљен за обавештајни задатак: агент-цепаница.
У свом тексту „Година 1947“ Миша Ђурковић каже: „Господин Ристивојевић и ја припадамо генерацији која се у младости борила против комунизма и веровала да ћемо живети у друштву либералне демократије, где су слобода говора и научног стваралаштва гарантована права. Васпитани смо да је патриотизам вредност и да је наша обавеза да најбоље и најпоштеније радимо свој научни и јавни посао… Но, савремена друштва, понекад из различитих разлога, било унутрашњих или спољних, склизну у ауторитаризам и укину слободу говора и научног рада. Ако је српско друштво решило да иде у том правцу (можда је и то један од нових услова за европске интеграције?), онда је ред да нам се то на време објасни. Молим, дакле, људе који воде ову државу да реше хоће ли да праве либералну демократију у којој се поштују уставом гарантоване слободе говора и научног рада, или ће ићи у правцу њиховог укидања који својим радом ударнички трасира госпођа повереница.“ Да ли сте могли да слутите да ће после вербалног деликта, који је уведен ради заштите „имена и дела Јосипа Броза Тита“, у Србији, четрдесетак година после његове смрти, бити уведен „ЛГБТ вербални деликт“?

Могао сам да наслутим, не само ја него и сваки пажљиви пратилац друштвених токова или читалац Орвела. Његов пророчански роман „1984“ није постигао светску славу зато што је описивао совјетско друштво у хладноратовско доба већ зато што је предвидео шта се може десити западним друштвима и у ком правцу би могла да се она крећу ако се не буде уважавала слобода говора. Укидање или ограничавање слободе говора којем се западноевропска друштва још увек опиру (истина – са све мање успеха) јер имају далеко старију и зрелију демократску традицију и стабилније институције правне државе, лако се може пласирати у Србију или неку другу земљу аспиранта на чланство у то „европско“ друштво. У процесу приближавања „Западу“ наше неспособне и корумпиране квазиелите пристају да нам се пласира свако њихово смеће које не пролази високе стандарде контроле квалитета на том истом „рајском“ месту за живот. Као што нам продају своје вишкове застарелих дизел-аутомобила који загађују животну средину или друго половно смеће, прехрамбене производе којима је истекао рок трајања или месо које није више за људску употребу, тако нам пласирају и пропале, неуспешне или застареле идеје као што је укидање слободе говора. Њихово институционализовање у Србији је потребно да би се од Србије направила колонија, јер се колоније лакше експлоатишу од независних држава. Укидање слободе говора је ту изузетно важно. Морају се утишати сви гласови противни тим токовима, мора се искључити светло у Србији, морају да умукну сви који размишљају својом главом и који би могли да укажу на ова погубна кретања.

Најбољи доказ да нас не планирају за равноправно чланство у том пробраном друштву јесте управо то, било принудно било перфидно, наметање нижих санитарних, хигијенских, техничких, образовних, правних и свих других стандарда и образаца функционисања Србији од оних који важе за њих. У праву сте, они нас подстичу да уведемо вербални деликт. Тиме нас враћају временски уназад, у историјски преживљене установе и цивилизацијски потрошене институције. Да желе да нас приме, ваљда би нас узвисили на њихов ниво и раван како бисмо могли да равноправно функционишемо када једног дана будемо међу њима.

Окренимо се законском разарању породице у Србији којим сте се бавили у низу својих научних радова. Устврдили сте да је Закон о спречавању насиља у породици неспојив са другим нашим законима, који породицу штите као врховну вредност друштва, и да је за то одговорна идеологија радикалног феминизма. Колико је ваша теза доказива?

Лако. То сам доказао у неколико стручних, чисто научних радова на ову тему где сам се бавио генеалогијом закона. Из те геналогије се може извући закључак да је закон оживотворење другог циља поменутог у „Националној стратегији за спречавање и сузбијање насиља над женама у породици и у партнерским односима“ („увођење нових решења… којима се… обезбеђује делотворна заштита жртава насиља“). Он је још један од резулата рада НВО које су, како су пажљиви посматрачи већ приметили, преузеле кључну реч у законодавном поступку у РС. У питању су, сасвим јасно, НВО које се боре за људска права жена, односно НВО феминистичког вредносног устројства.

Бавили сте се проблематичним појмовима „могући учинилац насиља“ и „процене ризика од насиља у породици“. Тврдите да је реч о квазикривичноправним категоријама, које омогућују полицији да процењује ко ће у будућности починити злочин, као у филму „Minority Report“. Куда нас то води?

Управо тамо где сте сугерисали, позивајући се на аналогију са филмом чији је назив код нас преведен као „Сувишни извештај“ – у друштво у коме нема елементарне слободе јер се људи хапсе а да нису било шта урадили, само на основу процене да ће у будућности тек нешто урадити. У било којој нормалној земљи и сама овако, на бази кривичних наука, неоснована и погрешна идеја – да се може предвидети противправно понашање, што у себи носи одвратну претпоставку да ће се људи лишавати слободе, истеривати из својих кућа и раздвајати од својих породица иако ништа нису урадили – била би аларм да таква земља клизи у диктатуру и тоталитаризам.

Глобалисти све више разарају породицу, а у последње време смо сведоци одузимања деце из породица под врло чудним образложењима. Имамо ли снаге да се супротставимо логици неототалитаризма, маскираној у причу о људским правима?

Утисак ми је да је то питање упућено пре целокупној српској јавности него мени. Што могу сам и својим снагама, радим. Пишем, објављујем, говорим, скрећем људима пажњу… Али не могу, а и да могу не желим, никога да терам да усвоји моје ставове и идеје или још горе, да по њима поступа против своје воље. За разлику од повереника за равноправност, који се понаша као да није повереник него министар истине или полицајац мисли из Орвеловог романа, знам шта је слобода говора и уважавам је и када се са туђим ставом не саглашавам, стран ми је или ми се не свиђа.

Никада нећу одустати од борбе за преображај српског друштва на начелима правне државе и владавине закона, њено претварање у земљу једнаких и равноправних могућности за све, уточиште слабих, нејаких и прогоњених, тврђаву поносних и слободних. Чак и када ме она не разуме, или одбацује, када ме неко у њено име неосновано кажњава или прогони, величина и вредност онога што могу да учиним за њено опште добро превазилази мој напор, труд или трошак. На крају крајева, нисам се родио у слободној Србији зато што ју је неко поклонио нашим предацима, него зато што су они за такву Србију крварили и плаћали да би могли да нам је слободну оставе у наслеђе. Најмање што можемо да урадимо јесте да испунимо своју дужност да се боримо да остане слободна каква јесте, и такву је предамо потомцима.        

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

error: Садржај је заштићен !!