Branislav Ristivojević: Kad radikalne feministkinje marširaju

Poverenik za ravnopravnost hoće da ućutka poslednja izvorišta slobodnomislećeg stava u Srbiji (akademsku zajednicu) pokušavajući da uspostavi monopol na tržištu ideja u Srbiji

Razgovarao Vladimir Dimitrijević

Branislav Ristivojević je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Šef je Katedre za krivično pravo i kriminologiju, i prodekan. Nekad je bio i narodni poslanik, šef poslaničkog kluba DSS-a, predsednik dva skupštinska odbora (za zakonodavstvo i za pravosuđe i državnu upravu), savetnik predsednika vlade… U orvelovskoj Srbiji u kojoj živimo profesor Ristivojević će, zbog slobodno izraženog naučnog i stručnog stava, biti izveden na sud. O kakvom košmaru je reč?

Nedavno ste tuženi, pred Višim sudom u Novom Sadu, zbog svog prošlogodišnjeg teksta o Zakonu protiv nasilja u porodici. Iza tužbe stoji Brankica Janković, poverenica za zaštitu rodne ravnopravnosti. Šta je razlog za ovu, može se reći, hajku na slobodu mišljenja u Srbiji?

Ne znam ko stoji, ali mogu da pretpostavim šta stoji kada vidim koji su se još ljudi našli na udaru poverenika (Milan Brdar, Miša Đurković…). Cilj je, po svemu sudeći, akademska zajednica u Srbiji kao poslednji bastion slobode govora u našoj napaćenoj zemlji. Srbija nikad nije bila poznata u sferi negovanja ili razvijanja slobode govora. Prosto, nikad se nije u potpunosti razvila svest o tome kolika je važnost slobode govora za srpsko društvo. Zato su ovakvi progoni i mogući.

Iako je nastala još u antici, sloboda govora se konačno uobličila u anglosaksonskim društvima pre stotinak godina kao prenošenje koncepta slobodne tržišne utakmice u svet ideja. Po istoj logici po kojoj funkcionišu tržišta roba u materijalnom svetu, a to su slobodna konkurencija i eliminisanje monopola, trebalo bi da funkcioniše i zamišljeno tržište ideja u duhovnom svetu. Sloboda govora je u stvari mehanizam za ostvarivanje slobodne konkurencije i eliminisanje monopola na tržištu ideja. Svako ima slobodu da govori, odnosno da plasira „robu“ na tržištu ideja, a ljudi kao razumni konzumenti ideja će odbaciti loše, a prihvatiti dobre. Na isti način na koji bi na tržištu roba kupili dobru robu, a odbacili lošu. Ako bi se na tržištu roba stvorio monopol, odnosno ekskluzivno pravo na nuđenje roba ili njihov otkup, ono bi propalo jer ljudi ne bi bili zainteresovni da na njemu konkurišu ako prave, slobodne, tržišne konkurencije nema. E vidite, isto se dešava na tržištu ideja. Kada neko pokušava da na njemu stvori monopol, odnosno da uspostavi ekskluzivno pravo da plasira ideje, onda je takvo tržište monopolizovano, i propašće.

U ovom slučaju dešava se upravo to. Poverenik za ravnopravnost hoće da ućutka poslednja izvorišta slobodnomislećeg stava u Srbiji (akademsku zajednicu) pokušavajući da uspostavi monopol na tržištu ideja u Srbiji. Tako da sve ovo što se dešava nema veze sa Đurkovićem, Brdarom ili Ristivojevićem već sa uništavanjem Srbije kao slobodne države. Neprocenjiva je vrednost slobode govora za ostvarivanje svih drugih prava i sloboda za jedno društvo. Ako nemate slobodu govora, kako ćete se npr. žaliti da su vam neko pravo ili sloboda uskraćeni?

Pri svemu ovome poverenik verovatno i nema pojma šta radi. U pitanju je provincijski činovnik koji putem „projekata“ ili „grantova“ postaje srednjerangirani aparatčik građanskog društva. Oličenje birokratije i konformizma, bez prave slobode ili moći da donosi odluke, ona je verovatno samo još jedan objekat metastaziranog sistema ustoličavanja karijernih beneficijara stranih izvora finansiranja na važne državne funkcije. Takvi nam posle organizuju raznorazne „projekte“ usrećivanja srpskog društva. Sprovodeći odluke koje nije donela, bilo stranca na čijim je projektima, bilo naprednjaka koji su je tu postavili, od jedne državne institucije pravi servis, mehanizam ili sredstvo za ostvaravanje tuđih ideja u koje nema upliva. U praksi rada bezbednosnih službi postoji pojam koji se koristi da se nazove čovek koji ne zna da je iskorišćen ili zloupotrebljen za obaveštajni zadatak: agent-cepanica.
U svom tekstu „Godina 1947“ Miša Đurković kaže: „Gospodin Ristivojević i ja pripadamo generaciji koja se u mladosti borila protiv komunizma i verovala da ćemo živeti u društvu liberalne demokratije, gde su sloboda govora i naučnog stvaralaštva garantovana prava. Vaspitani smo da je patriotizam vrednost i da je naša obaveza da najbolje i najpoštenije radimo svoj naučni i javni posao… No, savremena društva, ponekad iz različitih razloga, bilo unutrašnjih ili spoljnih, skliznu u autoritarizam i ukinu slobodu govora i naučnog rada. Ako je srpsko društvo rešilo da ide u tom pravcu (možda je i to jedan od novih uslova za evropske integracije?), onda je red da nam se to na vreme objasni. Molim, dakle, ljude koji vode ovu državu da reše hoće li da prave liberalnu demokratiju u kojoj se poštuju ustavom garantovane slobode govora i naučnog rada, ili će ići u pravcu njihovog ukidanja koji svojim radom udarnički trasira gospođa poverenica.“ Da li ste mogli da slutite da će posle verbalnog delikta, koji je uveden radi zaštite „imena i dela Josipa Broza Tita“, u Srbiji, četrdesetak godina posle njegove smrti, biti uveden „LGBT verbalni delikt“?

Mogao sam da naslutim, ne samo ja nego i svaki pažljivi pratilac društvenih tokova ili čitalac Orvela. Njegov proročanski roman „1984“ nije postigao svetsku slavu zato što je opisivao sovjetsko društvo u hladnoratovsko doba već zato što je predvideo šta se može desiti zapadnim društvima i u kom pravcu bi mogla da se ona kreću ako se ne bude uvažavala sloboda govora. Ukidanje ili ograničavanje slobode govora kojem se zapadnoevropska društva još uvek opiru (istina – sa sve manje uspeha) jer imaju daleko stariju i zreliju demokratsku tradiciju i stabilnije institucije pravne države, lako se može plasirati u Srbiju ili neku drugu zemlju aspiranta na članstvo u to „evropsko“ društvo. U procesu približavanja „Zapadu“ naše nesposobne i korumpirane kvazielite pristaju da nam se plasira svako njihovo smeće koje ne prolazi visoke standarde kontrole kvaliteta na tom istom „rajskom“ mestu za život. Kao što nam prodaju svoje viškove zastarelih dizel-automobila koji zagađuju životnu sredinu ili drugo polovno smeće, prehrambene proizvode kojima je istekao rok trajanja ili meso koje nije više za ljudsku upotrebu, tako nam plasiraju i propale, neuspešne ili zastarele ideje kao što je ukidanje slobode govora. Njihovo institucionalizovanje u Srbiji je potrebno da bi se od Srbije napravila kolonija, jer se kolonije lakše eksploatišu od nezavisnih država. Ukidanje slobode govora je tu izuzetno važno. Moraju se utišati svi glasovi protivni tim tokovima, mora se isključiti svetlo u Srbiji, moraju da umuknu svi koji razmišljaju svojom glavom i koji bi mogli da ukažu na ova pogubna kretanja.

Najbolji dokaz da nas ne planiraju za ravnopravno članstvo u tom probranom društvu jeste upravo to, bilo prinudno bilo perfidno, nametanje nižih sanitarnih, higijenskih, tehničkih, obrazovnih, pravnih i svih drugih standarda i obrazaca funkcionisanja Srbiji od onih koji važe za njih. U pravu ste, oni nas podstiču da uvedemo verbalni delikt. Time nas vraćaju vremenski unazad, u istorijski preživljene ustanove i civilizacijski potrošene institucije. Da žele da nas prime, valjda bi nas uzvisili na njihov nivo i ravan kako bismo mogli da ravnopravno funkcionišemo kada jednog dana budemo među njima.

Okrenimo se zakonskom razaranju porodice u Srbiji kojim ste se bavili u nizu svojih naučnih radova. Ustvrdili ste da je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici nespojiv sa drugim našim zakonima, koji porodicu štite kao vrhovnu vrednost društva, i da je za to odgovorna ideologija radikalnog feminizma. Koliko je vaša teza dokaziva?

Lako. To sam dokazao u nekoliko stručnih, čisto naučnih radova na ovu temu gde sam se bavio genealogijom zakona. Iz te genalogije se može izvući zaključak da je zakon oživotvorenje drugog cilja pomenutog u „Nacionalnoj strategiji za sprečavanje i suzbijanje nasilja nad ženama u porodici i u partnerskim odnosima“ („uvođenje novih rešenja… kojima se… obezbeđuje delotvorna zaštita žrtava nasilja“). On je još jedan od rezulata rada NVO koje su, kako su pažljivi posmatrači već primetili, preuzele ključnu reč u zakonodavnom postupku u RS. U pitanju su, sasvim jasno, NVO koje se bore za ljudska prava žena, odnosno NVO feminističkog vrednosnog ustrojstva.

Bavili ste se problematičnim pojmovima „mogući učinilac nasilja“ i „procene rizika od nasilja u porodici“. Tvrdite da je reč o kvazikrivičnopravnim kategorijama, koje omogućuju policiji da procenjuje ko će u budućnosti počiniti zločin, kao u filmu „Minority Report“. Kuda nas to vodi?

Upravo tamo gde ste sugerisali, pozivajući se na analogiju sa filmom čiji je naziv kod nas preveden kao „Suvišni izveštaj“ – u društvo u kome nema elementarne slobode jer se ljudi hapse a da nisu bilo šta uradili, samo na osnovu procene da će u budućnosti tek nešto uraditi. U bilo kojoj normalnoj zemlji i sama ovako, na bazi krivičnih nauka, neosnovana i pogrešna ideja – da se može predvideti protivpravno ponašanje, što u sebi nosi odvratnu pretpostavku da će se ljudi lišavati slobode, isterivati iz svojih kuća i razdvajati od svojih porodica iako ništa nisu uradili – bila bi alarm da takva zemlja klizi u diktaturu i totalitarizam.

Globalisti sve više razaraju porodicu, a u poslednje vreme smo svedoci oduzimanja dece iz porodica pod vrlo čudnim obrazloženjima. Imamo li snage da se suprotstavimo logici neototalitarizma, maskiranoj u priču o ljudskim pravima?

Utisak mi je da je to pitanje upućeno pre celokupnoj srpskoj javnosti nego meni. Što mogu sam i svojim snagama, radim. Pišem, objavljujem, govorim, skrećem ljudima pažnju… Ali ne mogu, a i da mogu ne želim, nikoga da teram da usvoji moje stavove i ideje ili još gore, da po njima postupa protiv svoje volje. Za razliku od poverenika za ravnopravnost, koji se ponaša kao da nije poverenik nego ministar istine ili policajac misli iz Orvelovog romana, znam šta je sloboda govora i uvažavam je i kada se sa tuđim stavom ne saglašavam, stran mi je ili mi se ne sviđa.

Nikada neću odustati od borbe za preobražaj srpskog društva na načelima pravne države i vladavine zakona, njeno pretvaranje u zemlju jednakih i ravnopravnih mogućnosti za sve, utočište slabih, nejakih i progonjenih, tvrđavu ponosnih i slobodnih. Čak i kada me ona ne razume, ili odbacuje, kada me neko u njeno ime neosnovano kažnjava ili progoni, veličina i vrednost onoga što mogu da učinim za njeno opšte dobro prevazilazi moj napor, trud ili trošak. Na kraju krajeva, nisam se rodio u slobodnoj Srbiji zato što ju je neko poklonio našim predacima, nego zato što su oni za takvu Srbiju krvarili i plaćali da bi mogli da nam je slobodnu ostave u nasleđe. Najmanje što možemo da uradimo jeste da ispunimo svoju dužnost da se borimo da ostane slobodna kakva jeste, i takvu je predamo potomcima.