Почетна / Култура / ДОСАДА У ЕПОХИ ДУОДРАМЕ

ДОСАДА У ЕПОХИ ДУОДРАМЕ

Минула позоришна година не остаје у дугом сећању

Већ дуже време по истеку сваке године, у својству позоришног хроничара, у прилици смо да пишемо текстове који нису ништа друго до Свакидашња јадиковка, да употребимо наслов познате Ујевићеве песме, који савршено одговара ситуацији у театарском животу наше престонице. Наиме, из године у годину све је мање и мање премијера на сценама свих београдских кућа, па је и све мање значајних уметничких сценских достигнућа

У нашим позориштима као да су заборавили на веће спектакле: на великим сценама махом се изводе комади са мало лица, тако да су на посебној цени дуодраме и монодраме. Зато драматурзи у већини престоничких театара трагају за таквим текстовима у светској и нашој драматургији, или пак домаћим писцима наручују драме са мало дејствујућих актера у којима се радња дешава само у једном амбијенту. Истини за вољу, судећи по актуелној ситуацији, не морају много трагати: потребно је да изнађу два или три таква текста и то може за читаву сезону бити довољно сваком београдском позоришту, без обзира што је најчешће број њихових стално запослених глумаца већи од двадесет, у појединим случајевима чак и више!
Протекле, 2017. године, сва је прилика, изведено је мање премијера него претходне, што значи да се понавља пракса започета још 2014, ако не и раније. Дакле, уопштено, позоришта на градском буџету – Југословенско драмско позориште, Београдско драмско позориште, Атеље 212, Позориште на Теразијама, Звездара театар и Битеф театар – због знатно умањених дотација прошле године извела су по само једну или две премијере. Свакако да је то врло мало, како кад је реч о уметничким потенцијалима њихових ансамбала, тако и када се узме у обзир занимање гледалаца нашег двомилионског града. Нисмо узели у обзир Народно позориште у Београду, јер сва три његова ансамбла – Драма, Опера и Балет – уживају дотацију Републике; нисмо се бавили ни позориштима за најмлађе – Позориште „Бошко Буха“ и Мало позориште „Душко Радовић“ и др. јер она негују специфичан репертоар. Истини за вољу, оба поменута театра имају тзв. вечерње сцене на којима приказују дела за одрасле негујући разнолик наш и страни класични и савремени репертоар са циљем да удовоље интересовању ширег круга потенцијалних гледалаца. Наравно, и тих вечерњих премијера у дечјим театрима готово да нема.
Не могу се заобићи представе што се припремају и изводе као појединачни пројекти које обично реализују глумци без сталног ангажмана на сценама у неколико установа културе у граду. Готово све општине у Београду имају такве центре и у већини њих повремено или редовно приказују представе ансамбли окупљени око једног наслова. Како има много незапослених глумаца, а биће их све више, будући да сваке године дипломира замашно много студената на неколико уметничких факултета, може се очекивати да ће бити и све више самосталних продукција. Та делатност се обавља, како нам се чини, прилично стихијски, пошто у општинским установама културе не брину много о формирању и систематском вођењу одређене репертоарске политике. Наиме, као што је случај и са дотираним позориштима у граду, сви играју све, редовно полазећи од претпоставке приликом избора комада да ће оно што су одабрали „сигурно ићи код публике“. Да ли је то увек тако – то само они знају.
У жижи нашег посматрања свакако су представе позоришта на буџету, без обзира што су дотације сведене углавном на средства којима је могуће редовно исплаћивати плате. Као што смо већ поменули, протекле године било је изузетно мало премијера, те су и врхунска остварења била малобројна . У таквој ситуацији можемо издвојити само три или четири представе, мада је и толико, можда, много! Жалосно, али истинито: београдски позоришни живот пао је на ниске гране. Текући репертоар прошле године, а тако ће, по свему судећи, бити и ове – углавном су чиниле све саме репризе.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *