ДОСАДА У ЕПОХИ ДУОДРАМЕ

Минула позоришна година не остаје у дугом сећању

Већ дуже време по истеку сваке године, у својству позоришног хроничара, у прилици смо да пишемо текстове који нису ништа друго до Свакидашња јадиковка, да употребимо наслов познате Ујевићеве песме, који савршено одговара ситуацији у театарском животу наше престонице. Наиме, из године у годину све је мање и мање премијера на сценама свих београдских кућа, па је и све мање значајних уметничких сценских достигнућа

У нашим позориштима као да су заборавили на веће спектакле: на великим сценама махом се изводе комади са мало лица, тако да су на посебној цени дуодраме и монодраме. Зато драматурзи у већини престоничких театара трагају за таквим текстовима у светској и нашој драматургији, или пак домаћим писцима наручују драме са мало дејствујућих актера у којима се радња дешава само у једном амбијенту. Истини за вољу, судећи по актуелној ситуацији, не морају много трагати: потребно је да изнађу два или три таква текста и то може за читаву сезону бити довољно сваком београдском позоришту, без обзира што је најчешће број њихових стално запослених глумаца већи од двадесет, у појединим случајевима чак и више!
Протекле, 2017. године, сва је прилика, изведено је мање премијера него претходне, што значи да се понавља пракса започета још 2014, ако не и раније. Дакле, уопштено, позоришта на градском буџету – Југословенско драмско позориште, Београдско драмско позориште, Атеље 212, Позориште на Теразијама, Звездара театар и Битеф театар – због знатно умањених дотација прошле године извела су по само једну или две премијере. Свакако да је то врло мало, како кад је реч о уметничким потенцијалима њихових ансамбала, тако и када се узме у обзир занимање гледалаца нашег двомилионског града. Нисмо узели у обзир Народно позориште у Београду, јер сва три његова ансамбла – Драма, Опера и Балет – уживају дотацију Републике; нисмо се бавили ни позориштима за најмлађе – Позориште „Бошко Буха“ и Мало позориште „Душко Радовић“ и др. јер она негују специфичан репертоар. Истини за вољу, оба поменута театра имају тзв. вечерње сцене на којима приказују дела за одрасле негујући разнолик наш и страни класични и савремени репертоар са циљем да удовоље интересовању ширег круга потенцијалних гледалаца. Наравно, и тих вечерњих премијера у дечјим театрима готово да нема.
Не могу се заобићи представе што се припремају и изводе као појединачни пројекти које обично реализују глумци без сталног ангажмана на сценама у неколико установа културе у граду. Готово све општине у Београду имају такве центре и у већини њих повремено или редовно приказују представе ансамбли окупљени око једног наслова. Како има много незапослених глумаца, а биће их све више, будући да сваке године дипломира замашно много студената на неколико уметничких факултета, може се очекивати да ће бити и све више самосталних продукција. Та делатност се обавља, како нам се чини, прилично стихијски, пошто у општинским установама културе не брину много о формирању и систематском вођењу одређене репертоарске политике. Наиме, као што је случај и са дотираним позориштима у граду, сви играју све, редовно полазећи од претпоставке приликом избора комада да ће оно што су одабрали „сигурно ићи код публике“. Да ли је то увек тако – то само они знају.
У жижи нашег посматрања свакако су представе позоришта на буџету, без обзира што су дотације сведене углавном на средства којима је могуће редовно исплаћивати плате. Као што смо већ поменули, протекле године било је изузетно мало премијера, те су и врхунска остварења била малобројна . У таквој ситуацији можемо издвојити само три или четири представе, мада је и толико, можда, много! Жалосно, али истинито: београдски позоришни живот пао је на ниске гране. Текући репертоар прошле године, а тако ће, по свему судећи, бити и ове – углавном су чиниле све саме репризе.

[restrict]

У ВРХУ – ПИРАНДЕЛО И ТОЛСТОЈ Као најбоље сценско остварење на првом месту издвајамо премијеру Југословенског драмског позоришта Тако је (ако вам се тако чини) Луиђија Пирандела – у преводу Југане Стојановић и режији, адаптацији, сценографији и са избором музике Јагоша Марковића. Редитељ је веома инвентивно водио представу третирајући окупљене госте у дому саветника Агација као специфичну акциону групу у оквиру које се испољавају углавном различита мишљења и ставови о питањима који се покрећу у разговору. Читав ансамбл савршено је обављао своје сценске задатке. Предраг Ејдус у улози резонера Ламберта Лаудизија спонтано и ненаметљиво је сагледавао и исказивао ставове писца о томе шта значи истина у животу и које су могућности њеног виђења и разумевања. Бриљантну креацију остварила је Јелисавета Саблић као бојажљива и психички посустала Госпођа Фрола: била је изванредно сугестивна и убедљива у приказу превазилажења изнемоглости и мобилисању напора не би ли сакупила довољно смелости и снаге да искаже своје мишљење. Марко Јанкетић, као Господин Понца, истрајавао је са младалачким еланом и енергијом у трагању за истином, док је Невена Ристић деликатно тумачила Госпођу Понца. Бранислав Лечић у улози Саветника Агација приказао је оригиналну пиранделовску фигуру и био је ауторитативни водитељ игре читаве групе ангажоване у откривању истине. Јасмина Аврамовић као Госпођа Амалија Агаци била је неуморна и веома духовита у налажењу карактеристичних покрета и поза у праћењу и проматрању свега што се дешавало међу окупљенима у салону, као и у надгледању како се понаша син Дино, кога је у нијансама и умешно тумачио Лазар Ђукић. И остали глумци – посебно Весна Станковић и Ненад Јездић (Госпођа и Господин Серели), потом Рада Ђуричин (Госпођа Чини) и Ирфан Менсур (Градоначелник) – ангажовано су представљали личности сицилијанског поднебља.
На другом месту нашег избора је Царство мрака Лава Толстоја, у преводу Јована Максимовића и режији Игора Вука Торбице приказано на Сцени „Раша Плаовић“ Народног позоришта у Београду. Треба рећи да је ово био први Толстојев комад изведен на нашој сцени у режији Чича Илије Станојевића давне 1904. године, као и да је друга поставка била у Народном позоришту 1928. у режији Јурија Ракитина. Ово треће постављање у нас Царства мрака одликује се веома уједначеном игром свих чланова ансамбла у којем су доминирали Олга Одановић као Матрјона, Хана Селимовић као Анисја и Љубомир Бандовић у улози Петра. Треба указати и на децентне глумачке наступе свих осталих извођача од којих су се нарочито истицали Анастасиа Мандић (Кума), Небојша Љубишић (Аћим), Иван Ђорђевић (Никита) и Никола Вујовић (Митрић).

СЈАЈНИ „ФАНТОМ” Као трећу међу најбољим представама прошле године издвајамо премијеру Фантома из опере Ендрјуа Лојда Вебера приказану у Позоришту на Теразијама, у режији Југа Радивојевића. Извођење овога мјузикла протекло је у знаку тежње да се говорне сцене изједначе с певачким, не би ли се гледаоцима учиниле привлачним доследним стилом глуме веома блиским бурлескној комици. У остварењу те намере редитељ је потпуно успео. Интерпретатори певачких улога – нарочито Марта Хаџиманов (Кристин) и Снежана Савичић Секулић (Карлота) – били су на завидном нивоу. Слободан Стефановић као Фантом имао је, особито у ставу и мимици, одговарајући трагично обојени изглед несрећне манијакалне особе. Плесне сцене у кореографији Константина Костјукова биле су живописне и ефектне. Под сигурним музичким вођством Весне Шоуц Тричковић лепо је прозвучао овај савремени мјузикл над мјузиклима.
Додајмо на крају да међу најбоље представе на београдским сценама прошле године нисмо издвојили ниједну начињену на основу неког домаћег драмског текста, класичног или савременог – свеједно. Разлог је првенствено мало таквих комада изведених 2017. на репертоарима београдских театара које дотира град.

[/restrict]