Син два чувена оца

Прича о једном (закаснелом) „експлозивном“ открићу у чијем средишту су се нашла звучна имена: Један од (тренутно) најпознатијих немачких новинара Јакоб Аугштајн и његови још знаменитији очеви, „законски“ Рудолф Аугштајн, оснивач „Шпигла“, најутицајнијег немачког политичког магазина, означен као „новинар века“, и биолошки Мартин Валзер, уз Гинтера Граса и Хајнриха Бела, једно од најчувенијих имена немачке књижевности после рата

Њему, сину, било је у том часу (готово) четрдесет, а његовом „новом“, у овом случају биолошком, оцу, кад су се први пут, пре десет година, срели у једном минхенском хотелу, (готово) осамдесет.
[restrict]

Вест о том (закаснелом) „открићу“, коју је син обелоданио 2009, одјекнула је на немачкој сцени, не само медијској и књижевној, као велика сензација. У мноштву сличних прича ова је била „експлозивна“: јавност је сазнала да је један од најпознатијих (ововремених), веома ангажованих (наглашено левичарске оријентације) немачких новинара син два чувена оца!

Реч је о колумнисти „Шпигла“, издавачу и главном уреднику (левичарског) недељника „Фрајтаг“ Јакобу Аугштајну (чије име сам често спомињао у „Печату“) и његовим још знаменитијим очевима: „законском“ Рудолфу Аугштајну, немачком „новинару века“, оснивачу и власнику (све до смрти 2002) најутицајнијег немачког политичког магазина „Шпигл“ и „биолошком“ Мартину Валзеру, једном од, уз Гинтера Граса и Хајнриха Бела, највећих немачких писаца после рата.

Непосредан повод за медијско „васкрсавање“ ове приче, и у „Печату“, поготово у немачким медијима, јесте појава, управо ових дана, необичне књиге, настале из дугих разговора, и редовних сусрета минулих дванаест месеци (опет у Минхену) између сина (Јакоба) и његовог биолошког оца (Мартина) „Живот, реч по реч“ (издавачка кућа „Роволт“) која представља њихово својеврсно, закаснело (стварно, потпуније) упознавање и – Валзерову (ауто)биографију.

КРАЈ ЗАВЕРЕ ЋУТАЊА Јакоб Аугштајн је одрастао, и (друкчије акцентовано) одрастао, уз чувеног новинара Рудолфа Аугштајна (о чијем животопису, сасвим кратко, нешто касније) у уверењу да је реч о његовом „правом“ оцу. И кад се почео суочавати, као већ зрео човек, са (непријатним) „говоркањима“, свесно и упорно је, једно време, потискивао њихову (узнемирујућу) сумњичавост: свима је, у фамилији, и онима који су наслућивали истину, очигледно, стало да се о томе не говори, било је „одвише сурово“. Све док он сам није, у једном часу, а било је то 2005, прекинуо заверу ћутања, уз упозорење, и реску констатацију: ово што чинимо је (посве) погрешно.

Признање „стварности“, и обелодањивање истине, уз „асистенцију“ његове мајке, новинара и познатог преводиоца Марије Карлсон (кад Рудолф Аугштајн више није био међу живима), дошло је Јакобу као окрепљујући и ослобађајући чин. Чин који му је омогућио да у овој књизи разговора са биолошким оцем, исприча и сопствену животну причу. Не скривајући ништа битно. Укључујући и тренутке повређености и пригушеног стида, чега је, дакако, било. Али без (претеране) индискреције кад се радило о интимним, породичним стварима. Читаоци „Разговора“ са „воајерским“ поривима биће разочарани, рекао је колеги из „Шпигла“ Фолкеру Вајдерману који је посетио „ауторе саговорнике“ , оца и сина, у дому Мартина Валзера на Боденском језеру.

ЗАМЕНА ЗА АУТОБИОГРАФИЈУ У разговору за Севернонемачки радио (8. децембар) Аугштајн је објаснио да књига није (класична) прича о односу оца и сина. Она говори, превасходно, о Валзеровом животу. А његов живот описује „дуги лук“ немачке историје, у којој је (активно) учествовао и коју је својим књигама и ангажовањем обележио.          

У суштини, књига је „замена“ за аутобиографију великог писца који је упорно одбијао да је (сам) пише. Уз објашњење да је сав његов живот, с аутобиографским детаљима и чињеницама, „преточен“ у бројне романе. Идеју о настанку ове необичне књиге и јавног представљања односа отац син Јакобу Аугштајну дао је уредник у издавачкој кући „Роволт“ Александер Фест. Позвао је Аугштајна и питао да ли би, кроз разговор с Валзером, „прошао“ кроз његов живот, али и однос оца и сина, што би представљало надокнаду за изосталу аутобиографију.

Аугштајну се та идеја допала. Наслутио је шансу коју она пружа. Тражио је време, да размисли, пре коначног одговора. И – одлука је пала. Отац и син су, годину дана, водили дуге, исцрпне разговора, које је син, Јакоб, претакао у текст, допуњујући га (аутобиографским) детаљима, овога пута као чињеницама, из очевих, Валзерових романа. У свему оном што се њих, или самог Валзера, непосредно није тицало, али јесте времена које је (про)живео, Аугштајн је наступао као радознали (и заинтересовани) новинар који интервјуише великог писца. И као обавештени, компетентни хроничар.

„ПРЕЛИСТАВАЊЕ“ ЈЕДНОГ ДУГОГ ЖИВОТА У том „прелиставању“ Валзеровог (дугог) живота (начео је десету деценију), стављеном сада на увид јавности, Аугштајн се, каже, трудио пре да схвати оно што му је у очевом животу било, и остало, неприхватљиво, избегавајући да га за било шта оптужује. На пример, како се и зашто, готово још дечак, са (само) шеснаест година, добровољно пријавио да обуче униформу и оде у рат који се ближио крају. Валзер ту чињеницу, за разлику од његовог књижевног сабрата Гинтера Граса, није скривао.

Сину, очигледно, није било (сасвим) прихватљиво очево објашњење: кад се отаџбина налази у невољи, а Хитлерова Немачка се већ суочавала са пропашћу, ти се идентификујеш с њом. И ако нећеш да будеш кукавица, борићеш се. Није му било сасвим прихватљиво ни његово објашњење како су Немци из економских разлога „постали Хитлерова жртва“. Илустровао је ту тезу и једним породичним детаљем: Валзерова мајка постала је (већ) 1932. године члан нацистичке странке, како би (наводно) сачувала сопствени ресторан! Валзерова констатација: по Немачку „неправедни“ Версајски споразум (после пораза у Првом светском рату), након чега су уследили масовна незапослености и разарајућа инфлација: и што је ситуација бивала лошија, Хитлер је бивао све моћнији…

Аугштајнова намера, међутим, каже, није била да „растура“ великог писца (и оца) у дијалогу онога који је „касније рођен“ и оног који је проживео све страхоте и поноре немачке историје. И да о томе  суди, и просуђује, из данашње перспективе. На основу накнадних сазнања. И накнадне памети.

„УБИСТВО“ КРИТИЧАРА ИЛИ ЈЕВРЕЈИНА У „књизи разговора“ нису, дакако, изостале епизоде из Валзеровог живота које су изазивале контроверзе и оштра оспоравања, попут оне с говором поводом додељивања велике награде удружења немачких књижара (1988). И поводом објављивања (провокативног) романа „Смрт критичара“ у којем је „на нишан“ узет најпознатији, неприкосновени, папски беспоговоран немачки књижевни критичар, иначе пољски Јеврејин, Марсел Рајх Раницки. И у једном и у другом случају Мартин Валзер је оптужен за – антисемитизам.

Његова констатација у оном чувеном, и спорном говору да се Аушвиц (злогласни нацистички логор и још злогласнији симбол Холокауста) често „инструментализује“ и користи као „морална тољага“, како би се на неког извршио притисак и (тај) натерао на ћутање, изазвала је бурна реаговања. Посебно оштра и огорчена у јеврејској заједници. Тадашњи председник ове заједнице Игнац Бубис назвао је Валзера „духовним пироманом“.

На сличној, или прецизније истој, ватри Валзер се „пекао“ и због романа „Смрт критичара“ у којем се лако препознавао, иако под другим именом (Андре Ерл Кениг), поменути Марсел Рајх Раницки. Роман је, највероватније и због тога, доживео невероватан тираж, неколико стотина хиљада продатих примерака.

У његовој „освети“ Раницком (овај критичар „оштрог језика“ није превише ценио Валзерове романе, изоставио га је из списка најбољих књижевних дела на немачком језику), и литерарном „убиству критичара“, многи су „прочитали“ „убиство (макар вербално) – Јеврејина“.

Није много помогло што се Валзер енергично бранио од оптужби за антисемитизам. Те епизоде ће га пратити, као баук, кад год се потегне питање његове биографије. То је, иначе, једна од (ретких) додирних тачака са сином: и Јакоба Аугштајна, не само у Израелу, оптужују (неправедно) за антисемитизам, само због тога што је, повремено, оштар критичар садашњих израелских власти и њиховог (почесто погромашког) односа према Палестинцима.

ДУБОКИ КОНЗЕРВАТИВАЦ И (ЗАКЛЕТИ) ЛЕВИЧАР Отац и син су, иначе, сасвим различитих, и супротстављених, политичких назора. Некада ближи левици, својевремено (угледни) члан чувене књижевне „Групе 47“, присталица социјалдемократа и, посебно, њиховог (чувеног) лидера Вилија Бранта, постао је у међувремену, како то с годинама изгледа бива, не само по Черчилу, дубоко конзервативан.

Мартин Валзер је, на пример, велики поштовалац и поборник Ангеле Меркел, према којој је његов син наглашено критичан: за (левичара) Јакоба Аугштајна она је неподношљиви „циник“ и „мајка (фамозне, десничарске) Алтернативе за Немачку“. Мислио је, при томе, на канцеларкину мигрантску политику („широм отворених врата“), која је изазвала доста (политичких) варничења и подстакла (опасне) ксенофобичне изливе искључивости и нетолеранције.

Мартин Валзер, са деведесет и син Јакоб Аугштајн, са педесет, превазишли су већ, примећује споменути „Шпиглов“ новинар Вајдерман, класични однос оца и сина. „Ортачки“ су створили исповедну књигу „Живот, реч по реч“, као плод дугих разговора, који су представљали (и) њихово, макар закаснело, „стварно упознавање“. И могли су, истина не увек лако и без устезања, да разговарају о свему. Па и о Јакобовој мајци.

Причај ми о мојој мајци, рекао је свом биолошком оцу. Кад су се, и како упознали. И чуо да је то било у једном тиролском дворцу, приликом представљања немачког превода култног романа Владимира Набокова „Лолита“. Преводилац: млада дама (тада јој је било „двадесет, можда двадесет и једна година“, присећао се Валзер) „звала се Марија Карлсон…“

ЈЕДАН ОД ПЕТ БРАКОВА РУДОЛФА АУГШТАЈНА Марија Карлсон била је, иначе, у вези (после смрти њеног првог мужа), с Рудолфом Аугштајном и пре него што су ушли у кратки брак (свега две године, један од, иначе, његових пет бракова!). Задржаће презиме Аугштајн и после развода. Рудолф је прихватио (њеног) сина Јакоба као свог: Јакоб је рођен, иначе, годину дана пре званичног склапања њиховог брака, из (кратке) везе његове мајке, како ће сазнати много касније, са Марином Валзером.

Валзер је, иначе, све то време био велики пријатељ са најбољим немачким новинаром друге половине минулог века. На вест о смрти Рудолфа Ауштајна написао је дирљив, наглашено емотиван, некролог. А радило се, заиста, о импресивној, не само новинарској биографији. Иако је направио само кратак „излет“ у (класичну) политику (био је посланик у Бундестагу на листи либерала), огроман утицај Рудолфа Аугштајна, без премца, на јавно мњење у Немачкој оствариван је превасходно преко (његовог) „Шпигла“. Без Рудолфа Аугштајна Немачка би била друкчија, констатовао је дугогодишњи шеф немачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер, мање слободна и отворена.

МАЧ И ЗАШТИТНИК ДЕМОКРАТИЈЕ После рата, у којем је активно, носећи униформу Вермахта, учествовао (био је рањен на Источном фронту), и краткотрајног заробљавања, радио је као новинар у недељнику „Дизе вохе“. Покренуле су га у Хановеру британске окупационе власти. Кад се овај недељник угасио, Аугштајн је добио од Британаца лиценцу за покретање сопственог магазина. Први број „Шпигла“, који ће с временом постати најутицајнији и најтиражнији немачки магазин, појавио се 4. јануара 1947. у Хановеру. До сеобе у Хамбург доћи ће 1952. године. Аугштајнов „Шпигл“ биће „мач и заштитник демократије“. Симбол истраживачког, критичког новинарства. На његовим страницама покренуте су највеће афере које су потресале немачки политички живот.

У средишту једне од њих, која је остала упамћена као „Афера ’Шпигл’“, наћи ће се и сам Рудолф Аугштајн, издавач и главни уредник магазина, због текста о (лошем) стању у Бундесверу и тајним плановима и амбицијама Франца Јозефа Штрауса, тадашњег министра одбране у влади Конрада Аденауера. Аугштајн ће одлежати (равно) 103 дана у затвору. Афера ће се, међутим, вратити као бумеранг Штраусу, по чијем налогу је извршена преметачина у редакцији „Шпигла“ и хапшење новинара. На жесток притисак јавности, министар је био принуђен да поднесе оставку, а „Шпиглу“, који ће остати годинама „трн у оку“ многих политичара, и његовом власнику, порашће осетно углед и утицај.

Ни Франц Јозеф Штраус неће, истина, превише патити због изнуђене оставке. Вратиће се из Бона у Минхен, одакле ће опет кренути његова стреловита политичка каријера: постаће „некрунисани краљ Баварске“, шеф покрајинске владе и неприкосновени лидер Хришћанско социјалне уније (ЦСУ) и један од „најраснијих“ немачких политичара после рата… 
[/restrict]