Sin dva čuvena oca

Priča o jednom (zakasnelom) „eksplozivnom“ otkriću u čijem središtu su se našla zvučna imena: Jedan od (trenutno) najpoznatijih nemačkih novinara Jakob Augštajn i njegovi još znamenitiji očevi, „zakonski“ Rudolf Augštajn, osnivač „Špigla“, najuticajnijeg nemačkog političkog magazina, označen kao „novinar veka“, i biološki Martin Valzer, uz Gintera Grasa i Hajnriha Bela, jedno od najčuvenijih imena nemačke književnosti posle rata

Njemu, sinu, bilo je u tom času (gotovo) četrdeset, a njegovom „novom“, u ovom slučaju biološkom, ocu, kad su se prvi put, pre deset godina, sreli u jednom minhenskom hotelu, (gotovo) osamdeset.
[restrict]

Vest o tom (zakasnelom) „otkriću“, koju je sin obelodanio 2009, odjeknula je na nemačkoj sceni, ne samo medijskoj i književnoj, kao velika senzacija. U mnoštvu sličnih priča ova je bila „eksplozivna“: javnost je saznala da je jedan od najpoznatijih (ovovremenih), veoma angažovanih (naglašeno levičarske orijentacije) nemačkih novinara sin dva čuvena oca!

Reč je o kolumnisti „Špigla“, izdavaču i glavnom uredniku (levičarskog) nedeljnika „Frajtag“ Jakobu Augštajnu (čije ime sam često spominjao u „Pečatu“) i njegovim još znamenitijim očevima: „zakonskom“ Rudolfu Augštajnu, nemačkom „novinaru veka“, osnivaču i vlasniku (sve do smrti 2002) najuticajnijeg nemačkog političkog magazina „Špigl“ i „biološkom“ Martinu Valzeru, jednom od, uz Gintera Grasa i Hajnriha Bela, najvećih nemačkih pisaca posle rata.

Neposredan povod za medijsko „vaskrsavanje“ ove priče, i u „Pečatu“, pogotovo u nemačkim medijima, jeste pojava, upravo ovih dana, neobične knjige, nastale iz dugih razgovora, i redovnih susreta minulih dvanaest meseci (opet u Minhenu) između sina (Jakoba) i njegovog biološkog oca (Martina) „Život, reč po reč“ (izdavačka kuća „Rovolt“) koja predstavlja njihovo svojevrsno, zakasnelo (stvarno, potpunije) upoznavanje i – Valzerovu (auto)biografiju.

KRAJ ZAVERE ĆUTANJA Jakob Augštajn je odrastao, i (drukčije akcentovano) odrastao, uz čuvenog novinara Rudolfa Augštajna (o čijem životopisu, sasvim kratko, nešto kasnije) u uverenju da je reč o njegovom „pravom“ ocu. I kad se počeo suočavati, kao već zreo čovek, sa (neprijatnim) „govorkanjima“, svesno i uporno je, jedno vreme, potiskivao njihovu (uznemirujuću) sumnjičavost: svima je, u familiji, i onima koji su naslućivali istinu, očigledno, stalo da se o tome ne govori, bilo je „odviše surovo“. Sve dok on sam nije, u jednom času, a bilo je to 2005, prekinuo zaveru ćutanja, uz upozorenje, i resku konstataciju: ovo što činimo je (posve) pogrešno.

Priznanje „stvarnosti“, i obelodanjivanje istine, uz „asistenciju“ njegove majke, novinara i poznatog prevodioca Marije Karlson (kad Rudolf Augštajn više nije bio među živima), došlo je Jakobu kao okrepljujući i oslobađajući čin. Čin koji mu je omogućio da u ovoj knjizi razgovora sa biološkim ocem, ispriča i sopstvenu životnu priču. Ne skrivajući ništa bitno. Uključujući i trenutke povređenosti i prigušenog stida, čega je, dakako, bilo. Ali bez (preterane) indiskrecije kad se radilo o intimnim, porodičnim stvarima. Čitaoci „Razgovora“ sa „voajerskim“ porivima biće razočarani, rekao je kolegi iz „Špigla“ Folkeru Vajdermanu koji je posetio „autore sagovornike“ , oca i sina, u domu Martina Valzera na Bodenskom jezeru.

ZAMENA ZA AUTOBIOGRAFIJU U razgovoru za Severnonemački radio (8. decembar) Augštajn je objasnio da knjiga nije (klasična) priča o odnosu oca i sina. Ona govori, prevashodno, o Valzerovom životu. A njegov život opisuje „dugi luk“ nemačke istorije, u kojoj je (aktivno) učestvovao i koju je svojim knjigama i angažovanjem obeležio.          

U suštini, knjiga je „zamena“ za autobiografiju velikog pisca koji je uporno odbijao da je (sam) piše. Uz objašnjenje da je sav njegov život, s autobiografskim detaljima i činjenicama, „pretočen“ u brojne romane. Ideju o nastanku ove neobične knjige i javnog predstavljanja odnosa otac sin Jakobu Augštajnu dao je urednik u izdavačkoj kući „Rovolt“ Aleksander Fest. Pozvao je Augštajna i pitao da li bi, kroz razgovor s Valzerom, „prošao“ kroz njegov život, ali i odnos oca i sina, što bi predstavljalo nadoknadu za izostalu autobiografiju.

Augštajnu se ta ideja dopala. Naslutio je šansu koju ona pruža. Tražio je vreme, da razmisli, pre konačnog odgovora. I – odluka je pala. Otac i sin su, godinu dana, vodili duge, iscrpne razgovora, koje je sin, Jakob, pretakao u tekst, dopunjujući ga (autobiografskim) detaljima, ovoga puta kao činjenicama, iz očevih, Valzerovih romana. U svemu onom što se njih, ili samog Valzera, neposredno nije ticalo, ali jeste vremena koje je (pro)živeo, Augštajn je nastupao kao radoznali (i zainteresovani) novinar koji intervjuiše velikog pisca. I kao obavešteni, kompetentni hroničar.

„PRELISTAVANJE“ JEDNOG DUGOG ŽIVOTA U tom „prelistavanju“ Valzerovog (dugog) života (načeo je desetu deceniju), stavljenom sada na uvid javnosti, Augštajn se, kaže, trudio pre da shvati ono što mu je u očevom životu bilo, i ostalo, neprihvatljivo, izbegavajući da ga za bilo šta optužuje. Na primer, kako se i zašto, gotovo još dečak, sa (samo) šesnaest godina, dobrovoljno prijavio da obuče uniformu i ode u rat koji se bližio kraju. Valzer tu činjenicu, za razliku od njegovog književnog sabrata Gintera Grasa, nije skrivao.

Sinu, očigledno, nije bilo (sasvim) prihvatljivo očevo objašnjenje: kad se otadžbina nalazi u nevolji, a Hitlerova Nemačka se već suočavala sa propašću, ti se identifikuješ s njom. I ako nećeš da budeš kukavica, borićeš se. Nije mu bilo sasvim prihvatljivo ni njegovo objašnjenje kako su Nemci iz ekonomskih razloga „postali Hitlerova žrtva“. Ilustrovao je tu tezu i jednim porodičnim detaljem: Valzerova majka postala je (već) 1932. godine član nacističke stranke, kako bi (navodno) sačuvala sopstveni restoran! Valzerova konstatacija: po Nemačku „nepravedni“ Versajski sporazum (posle poraza u Prvom svetskom ratu), nakon čega su usledili masovna nezaposlenosti i razarajuća inflacija: i što je situacija bivala lošija, Hitler je bivao sve moćniji…

Augštajnova namera, međutim, kaže, nije bila da „rastura“ velikog pisca (i oca) u dijalogu onoga koji je „kasnije rođen“ i onog koji je proživeo sve strahote i ponore nemačke istorije. I da o tome  sudi, i prosuđuje, iz današnje perspektive. Na osnovu naknadnih saznanja. I naknadne pameti.

„UBISTVO“ KRITIČARA ILI JEVREJINA U „knjizi razgovora“ nisu, dakako, izostale epizode iz Valzerovog života koje su izazivale kontroverze i oštra osporavanja, poput one s govorom povodom dodeljivanja velike nagrade udruženja nemačkih knjižara (1988). I povodom objavljivanja (provokativnog) romana „Smrt kritičara“ u kojem je „na nišan“ uzet najpoznatiji, neprikosnoveni, papski bespogovoran nemački književni kritičar, inače poljski Jevrejin, Marsel Rajh Ranicki. I u jednom i u drugom slučaju Martin Valzer je optužen za – antisemitizam.

Njegova konstatacija u onom čuvenom, i spornom govoru da se Aušvic (zloglasni nacistički logor i još zloglasniji simbol Holokausta) često „instrumentalizuje“ i koristi kao „moralna toljaga“, kako bi se na nekog izvršio pritisak i (taj) naterao na ćutanje, izazvala je burna reagovanja. Posebno oštra i ogorčena u jevrejskoj zajednici. Tadašnji predsednik ove zajednice Ignac Bubis nazvao je Valzera „duhovnim piromanom“.

Na sličnoj, ili preciznije istoj, vatri Valzer se „pekao“ i zbog romana „Smrt kritičara“ u kojem se lako prepoznavao, iako pod drugim imenom (Andre Erl Kenig), pomenuti Marsel Rajh Ranicki. Roman je, najverovatnije i zbog toga, doživeo neverovatan tiraž, nekoliko stotina hiljada prodatih primeraka.

U njegovoj „osveti“ Ranickom (ovaj kritičar „oštrog jezika“ nije previše cenio Valzerove romane, izostavio ga je iz spiska najboljih književnih dela na nemačkom jeziku), i literarnom „ubistvu kritičara“, mnogi su „pročitali“ „ubistvo (makar verbalno) – Jevrejina“.

Nije mnogo pomoglo što se Valzer energično branio od optužbi za antisemitizam. Te epizode će ga pratiti, kao bauk, kad god se potegne pitanje njegove biografije. To je, inače, jedna od (retkih) dodirnih tačaka sa sinom: i Jakoba Augštajna, ne samo u Izraelu, optužuju (nepravedno) za antisemitizam, samo zbog toga što je, povremeno, oštar kritičar sadašnjih izraelskih vlasti i njihovog (počesto pogromaškog) odnosa prema Palestincima.

DUBOKI KONZERVATIVAC I (ZAKLETI) LEVIČAR Otac i sin su, inače, sasvim različitih, i suprotstavljenih, političkih nazora. Nekada bliži levici, svojevremeno (ugledni) član čuvene književne „Grupe 47“, pristalica socijaldemokrata i, posebno, njihovog (čuvenog) lidera Vilija Branta, postao je u međuvremenu, kako to s godinama izgleda biva, ne samo po Čerčilu, duboko konzervativan.

Martin Valzer je, na primer, veliki poštovalac i pobornik Angele Merkel, prema kojoj je njegov sin naglašeno kritičan: za (levičara) Jakoba Augštajna ona je nepodnošljivi „cinik“ i „majka (famozne, desničarske) Alternative za Nemačku“. Mislio je, pri tome, na kancelarkinu migrantsku politiku („širom otvorenih vrata“), koja je izazvala dosta (političkih) varničenja i podstakla (opasne) ksenofobične izlive isključivosti i netolerancije.

Martin Valzer, sa devedeset i sin Jakob Augštajn, sa pedeset, prevazišli su već, primećuje spomenuti „Špiglov“ novinar Vajderman, klasični odnos oca i sina. „Ortački“ su stvorili ispovednu knjigu „Život, reč po reč“, kao plod dugih razgovora, koji su predstavljali (i) njihovo, makar zakasnelo, „stvarno upoznavanje“. I mogli su, istina ne uvek lako i bez ustezanja, da razgovaraju o svemu. Pa i o Jakobovoj majci.

Pričaj mi o mojoj majci, rekao je svom biološkom ocu. Kad su se, i kako upoznali. I čuo da je to bilo u jednom tirolskom dvorcu, prilikom predstavljanja nemačkog prevoda kultnog romana Vladimira Nabokova „Lolita“. Prevodilac: mlada dama (tada joj je bilo „dvadeset, možda dvadeset i jedna godina“, prisećao se Valzer) „zvala se Marija Karlson…“

JEDAN OD PET BRAKOVA RUDOLFA AUGŠTAJNA Marija Karlson bila je, inače, u vezi (posle smrti njenog prvog muža), s Rudolfom Augštajnom i pre nego što su ušli u kratki brak (svega dve godine, jedan od, inače, njegovih pet brakova!). Zadržaće prezime Augštajn i posle razvoda. Rudolf je prihvatio (njenog) sina Jakoba kao svog: Jakob je rođen, inače, godinu dana pre zvaničnog sklapanja njihovog braka, iz (kratke) veze njegove majke, kako će saznati mnogo kasnije, sa Marinom Valzerom.

Valzer je, inače, sve to vreme bio veliki prijatelj sa najboljim nemačkim novinarom druge polovine minulog veka. Na vest o smrti Rudolfa Auštajna napisao je dirljiv, naglašeno emotivan, nekrolog. A radilo se, zaista, o impresivnoj, ne samo novinarskoj biografiji. Iako je napravio samo kratak „izlet“ u (klasičnu) politiku (bio je poslanik u Bundestagu na listi liberala), ogroman uticaj Rudolfa Augštajna, bez premca, na javno mnjenje u Nemačkoj ostvarivan je prevashodno preko (njegovog) „Špigla“. Bez Rudolfa Augštajna Nemačka bi bila drukčija, konstatovao je dugogodišnji šef nemačke diplomatije Hans Ditrih Genšer, manje slobodna i otvorena.

MAČ I ZAŠTITNIK DEMOKRATIJE Posle rata, u kojem je aktivno, noseći uniformu Vermahta, učestvovao (bio je ranjen na Istočnom frontu), i kratkotrajnog zarobljavanja, radio je kao novinar u nedeljniku „Dize vohe“. Pokrenule su ga u Hanoveru britanske okupacione vlasti. Kad se ovaj nedeljnik ugasio, Augštajn je dobio od Britanaca licencu za pokretanje sopstvenog magazina. Prvi broj „Špigla“, koji će s vremenom postati najuticajniji i najtiražniji nemački magazin, pojavio se 4. januara 1947. u Hanoveru. Do seobe u Hamburg doći će 1952. godine. Augštajnov „Špigl“ biće „mač i zaštitnik demokratije“. Simbol istraživačkog, kritičkog novinarstva. Na njegovim stranicama pokrenute su najveće afere koje su potresale nemački politički život.

U središtu jedne od njih, koja je ostala upamćena kao „Afera ’Špigl’“, naći će se i sam Rudolf Augštajn, izdavač i glavni urednik magazina, zbog teksta o (lošem) stanju u Bundesveru i tajnim planovima i ambicijama Franca Jozefa Štrausa, tadašnjeg ministra odbrane u vladi Konrada Adenauera. Augštajn će odležati (ravno) 103 dana u zatvoru. Afera će se, međutim, vratiti kao bumerang Štrausu, po čijem nalogu je izvršena premetačina u redakciji „Špigla“ i hapšenje novinara. Na žestok pritisak javnosti, ministar je bio prinuđen da podnese ostavku, a „Špiglu“, koji će ostati godinama „trn u oku“ mnogih političara, i njegovom vlasniku, porašće osetno ugled i uticaj.

Ni Franc Jozef Štraus neće, istina, previše patiti zbog iznuđene ostavke. Vratiće se iz Bona u Minhen, odakle će opet krenuti njegova strelovita politička karijera: postaće „nekrunisani kralj Bavarske“, šef pokrajinske vlade i neprikosnoveni lider Hrišćansko socijalne unije (CSU) i jedan od „najrasnijih“ nemačkih političara posle rata… 
[/restrict]