Почетна / Друштво / Плес са вуковима

Плес са вуковима

Нико нема право да ћути и да буде слеп пред чињеницом да се непријатељ пресвукао у пријатеља и да жртва поново постаје жртва

Oд када је Југославија легла на самртну постељу после неколико инкарнација, од Краљевине СХС до потоње СРЈ, питања зашто смо толико гинули, у име чега смо били острашћени, где се налазе узроци невероватних патњи, те у име којих идеала су положене све те жртве од Дунава до Јадрана и од Панонског до Егејског мора, интригирала су и умне, и мање умне људе. Многи су пожурили да одговоре на њих лаконски прихватајући садистички настројену пропаганду, неки чак фаворизујући спорна имена западне историографије попут Кристофера Кларка, који је у својим Месечарима дословно записао: „Срби су својом историјом предестинирани на то да тероришу околне народе и изазивају светске кризе.“
У жељи да се сагласе са заповестима неолиберализма и геополитичким интересима великих сила и домаћи раденици, невладини активисти и другосрбијанци беспоговорно су следили ову школу мишљења гледајући на историју Србије из перспективе једне Сребренице. Проналазећи злочиначку традицију код народа који је највише страдао у 20. веку, предлагали су да злим вођама, мрачној прошлости и крвавој митологији претпоставимо нову, реалну, прагматичну и конзумеристичку Србију будућности. Ону која неће славити своје поразе, као што је косовски, и онакву какву ваљда Запад на коме нема тих опаких националиста, одувек живи.

Мало ко од умнијих људи у Србији, само неколицина издвојених појединаца, показала је да разуме сложене историјске, геополитичке околности које су одлучивале и одлучују судбину нашег народа, али и храброст да то јавно изнесу. Промена парадигме гледања на нашу историју атак је на колективну самоспознају и пресецање националног континуитета и вертикале, упозорили су. Иза ове хистерије ипак стоји једна константа: земља непослушног народа, превеликог и прејаког, мора да се пацификује и колонизује. Тачка. Ту је одгонетка страдалничке историје српског народа. Управо ови ретки дубокоумни људи на страницама Печата, а у сусрет догађајима који ће се одиграти, упозоравали су да ће обуздавање српског чиниоца у једном од кључних региона света овај пут припасти албанском фактору као поузданом експоненту САД, те да је тај план део стратегије ЕУ (оне због које смо потписали и ССП, документ који нас у свом члану 15 обавезује да закључимо уговор са тзв. Републиком Косово о добросуседским односима). И док са самита и сусрета лидера Западног Балкана (Си-Ен-Енов термин) стижу тонови пуни ентузијазма када је реч о будућности региона, испод радара јавности тече реализација опаког плана: на јединственом тржишту рада, капитала и робе које нуди ЕУ, или извесније један њен прстен, идеја „Велике Албаније“ се може реализовати и без промена садашњих балканских граница, као резултата НАТО агресије – тек референдумским уједињењем Албаније и Косова и присаједињењем већег дела Македоније. У те сврхе треба да послужи и аутопут Драч–Тирана–Приштина–Ниш, не да би, као што рече Зорана Михајловић, повезао 100.000 грађана Топличког округа са Коридором 10, Србе с Косова с Нишом, а Србе са Албанцима већ да би као интегративна кичма „Велике Албаније“ омогућио Албанцима да се привредно и демографски домогну моравско-вардарске долине одакле би стратешки ушанчени могли да сасеку вектор кинеског Новог пута свиле. Такође, ако се руско присуство на Балкану мери чињеницом да земље овог дела Балкана нису ушле у НАТО, онда би албански фактор, судећи по изјавама албанских политичара који стално упозоравају на „опасност да друга сила преузме контролу над полуострвом“, могао да утиче на промену таквог стања. Тиме би српска припадност православној цивилизацији изгубила геополитички значај.

Ако је у другој половини 19. века и у прве две деценије 20. века решење српског националног питања било кључ за решење балканског питања, да ли се данас решење албанског питања од стране Запада узима као основа за трајно решење проблема Западног Балкана?

Коначно, уколико би се овакав сценарио и остварио, не би ли се прихватањем интеграција Србија одрекла свих резултата остварених у борби за ослобођење и уједињење српства? Очито да би, у име мирног Балкана и по мери атлантистичког Запада.

Бар неће више бити рата, рећи ће лаковерни, брижно загледани у будућност своје деце. Они који су заборавили да се Србија и 1914. руководила сличним аргументима када се, потписујући Нишку декларацију, определила за југословенски, а не српски циљ. Последице су познате: насупрот Србији која је бивала све мања, Хрватска је остварила свој вековни сан о уједињењу Хрватске, Славоније и Далмације.

Зато о надолазећим данима не треба ћутати. Јер може ли после свих страница написаних у Печату неко нешто да оспори нашим историчарима и аналитичарима, ретким појединцима који су не само разумели већ се и одважили да упозоре јавност на оно што се спрема? Може. Дно увек замера врху. Зато га често маргинализују и гађају свим и свачим. Али време и гравитација чине своје.         

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *