Ples sa vukovima

Niko nema pravo da ćuti i da bude slep pred činjenicom da se neprijatelj presvukao u prijatelja i da žrtva ponovo postaje žrtva

Od kada je Jugoslavija legla na samrtnu postelju posle nekoliko inkarnacija, od Kraljevine SHS do potonje SRJ, pitanja zašto smo toliko ginuli, u ime čega smo bili ostrašćeni, gde se nalaze uzroci neverovatnih patnji, te u ime kojih ideala su položene sve te žrtve od Dunava do Jadrana i od Panonskog do Egejskog mora, intrigirala su i umne, i manje umne ljude. Mnogi su požurili da odgovore na njih lakonski prihvatajući sadistički nastrojenu propagandu, neki čak favorizujući sporna imena zapadne istoriografije poput Kristofera Klarka, koji je u svojim Mesečarima doslovno zapisao: „Srbi su svojom istorijom predestinirani na to da terorišu okolne narode i izazivaju svetske krize.“
U želji da se saglase sa zapovestima neoliberalizma i geopolitičkim interesima velikih sila i domaći radenici, nevladini aktivisti i drugosrbijanci bespogovorno su sledili ovu školu mišljenja gledajući na istoriju Srbije iz perspektive jedne Srebrenice. Pronalazeći zločinačku tradiciju kod naroda koji je najviše stradao u 20. veku, predlagali su da zlim vođama, mračnoj prošlosti i krvavoj mitologiji pretpostavimo novu, realnu, pragmatičnu i konzumerističku Srbiju budućnosti. Onu koja neće slaviti svoje poraze, kao što je kosovski, i onakvu kakvu valjda Zapad na kome nema tih opakih nacionalista, oduvek živi.

Malo ko od umnijih ljudi u Srbiji, samo nekolicina izdvojenih pojedinaca, pokazala je da razume složene istorijske, geopolitičke okolnosti koje su odlučivale i odlučuju sudbinu našeg naroda, ali i hrabrost da to javno iznesu. Promena paradigme gledanja na našu istoriju atak je na kolektivnu samospoznaju i presecanje nacionalnog kontinuiteta i vertikale, upozorili su. Iza ove histerije ipak stoji jedna konstanta: zemlja neposlušnog naroda, prevelikog i prejakog, mora da se pacifikuje i kolonizuje. Tačka. Tu je odgonetka stradalničke istorije srpskog naroda. Upravo ovi retki dubokoumni ljudi na stranicama Pečata, a u susret događajima koji će se odigrati, upozoravali su da će obuzdavanje srpskog činioca u jednom od ključnih regiona sveta ovaj put pripasti albanskom faktoru kao pouzdanom eksponentu SAD, te da je taj plan deo strategije EU (one zbog koje smo potpisali i SSP, dokument koji nas u svom članu 15 obavezuje da zaključimo ugovor sa tzv. Republikom Kosovo o dobrosusedskim odnosima). I dok sa samita i susreta lidera Zapadnog Balkana (Si-En-Enov termin) stižu tonovi puni entuzijazma kada je reč o budućnosti regiona, ispod radara javnosti teče realizacija opakog plana: na jedinstvenom tržištu rada, kapitala i robe koje nudi EU, ili izvesnije jedan njen prsten, ideja „Velike Albanije“ se može realizovati i bez promena sadašnjih balkanskih granica, kao rezultata NATO agresije – tek referendumskim ujedinjenjem Albanije i Kosova i prisajedinjenjem većeg dela Makedonije. U te svrhe treba da posluži i autoput Drač–Tirana–Priština–Niš, ne da bi, kao što reče Zorana Mihajlović, povezao 100.000 građana Topličkog okruga sa Koridorom 10, Srbe s Kosova s Nišom, a Srbe sa Albancima već da bi kao integrativna kičma „Velike Albanije“ omogućio Albancima da se privredno i demografski domognu moravsko-vardarske doline odakle bi strateški ušančeni mogli da saseku vektor kineskog Novog puta svile. Takođe, ako se rusko prisustvo na Balkanu meri činjenicom da zemlje ovog dela Balkana nisu ušle u NATO, onda bi albanski faktor, sudeći po izjavama albanskih političara koji stalno upozoravaju na „opasnost da druga sila preuzme kontrolu nad poluostrvom“, mogao da utiče na promenu takvog stanja. Time bi srpska pripadnost pravoslavnoj civilizaciji izgubila geopolitički značaj.

Ako je u drugoj polovini 19. veka i u prve dve decenije 20. veka rešenje srpskog nacionalnog pitanja bilo ključ za rešenje balkanskog pitanja, da li se danas rešenje albanskog pitanja od strane Zapada uzima kao osnova za trajno rešenje problema Zapadnog Balkana?

Konačno, ukoliko bi se ovakav scenario i ostvario, ne bi li se prihvatanjem integracija Srbija odrekla svih rezultata ostvarenih u borbi za oslobođenje i ujedinjenje srpstva? Očito da bi, u ime mirnog Balkana i po meri atlantističkog Zapada.

Bar neće više biti rata, reći će lakoverni, brižno zagledani u budućnost svoje dece. Oni koji su zaboravili da se Srbija i 1914. rukovodila sličnim argumentima kada se, potpisujući Nišku deklaraciju, opredelila za jugoslovenski, a ne srpski cilj. Posledice su poznate: nasuprot Srbiji koja je bivala sve manja, Hrvatska je ostvarila svoj vekovni san o ujedinjenju Hrvatske, Slavonije i Dalmacije.

Zato o nadolazećim danima ne treba ćutati. Jer može li posle svih stranica napisanih u Pečatu neko nešto da ospori našim istoričarima i analitičarima, retkim pojedincima koji su ne samo razumeli već se i odvažili da upozore javnost na ono što se sprema? Može. Dno uvek zamera vrhu. Zato ga često marginalizuju i gađaju svim i svačim. Ali vreme i gravitacija čine svoje.