РАТ ГЛОБАЛНИХ ПЛЕМЕНА

ЈАБУКА РАЗДОРА СВЕТСКЕ ЕЛИТЕ

Наслови у различитим часописима и на порталима попут „Америчка елита покренула механизам разарања САД“, „Светска елита у клинчу“, „Поделе у светској елити“ показују да се нешто догађа међу њима. Да је „догорело до ноката“ говори чињеница да се сукобом глобалних елита бавио и Савет директора ММФ-а, чак је о томе објавио и студију где се посебно бави евентуалном улогом Русије у свему

Елита каква се развила на Западу до сада није постојала на Земљи и својеврсни је не само социолошки феномен. Она је велико цивилизацијско достигнуће Запада, без обзира на њене очигледне моралне дефекте, верује познати руски професор Андреј Фурсов. Ову елиту не карактерише само њена стручност него и могућности да у свом деловању користи комбинацију финансија, медија и различитих социјалних технологија, што јој даје моћ непознату у досадашњој историји човечанства, којом остварује постављене циљеве.

Два су главна механизма раздора савремене глобалне (углавном прозападне) елите.

Први узрок је жеља дела елите да уведе нову економију, док власници капитала то одбијају. Поменута студија ММФ-а указује на чињеницу да постоје три гране у савременој (про)западној елити, подељене по послу и начину зараде новца, те да је прва она „која прави новац из ваздуха“ и којој вероватно (до данас се поуздано не зна) припадају Америчке федералне резерве. Други део елите је потчињен првој и налази се у корпорацијама, а назива се и транснационална елита великих корпорација. Припадници ове елите ем раде у корпорацијама, ем из њих често прелазе на послове у важне светске институције попут ММФ-а, Светске банке, институције Европске уније итд. Трећи део светске елите је настао почетком 80-их година прошлог века и углавном се концентрисао око водећих светских универзитета у САД, Јапану, Великој Британији, Француској и другим државама. Управо универзитетска елита је предложила нову економију на бази комерцијализације интелектуалног власништва, иако је она у свом почетку била повезана са војним комплексом (посебно тајним службама).

[restrict]

УЛОГА ФИНАНСИЈСКЕ ОЛИГАРХИЈЕ Но сукоб ове три гране некада јединствене елите изазвала је прва (финансијска). Наиме, већина експерата и истраживачких агенција са Запада сматра да је јединствена шанса САД, Јапана и ЕУ да изађу из кризе у прихватању нове економије, тј. стављања улога на ову економију. Најубедљивија у оваквим тврдњама је консалтинг фирма „Мекинзи“, која конкретним бројкама доказују тезе. Почетком 2017. утицајне агенције попут „Ем-Ти-Ај“ и РАНД корпорације, затим професора Токијског универзитета и Европског центра за оцену технологија објавили су заједничку студију „Технолошки развој до 2025. године“ у којој су предложили примену NBIC и NIBER (neyrosaens, information technology, bio-technology, energy revolution, production). Нова производна револуција базира се на роботехници, тродимензионалној штампи и композиционим материјалима. У студији је закључено да постоје 24 важне технологије за будућност, а њихови власници могу покренути нову технолошку револуцију и организовати нову економију за човечанство. Према студији од те 24 нове технологије САД имају 21, Јапанци 17, ЕУ 14, Израел 9, Јужна Кореја 8, Кина 7 и Русија 4.

Сукоб је избио јер финансијска елита, као и део корпоративне (ова је заправо додатно подељена) не прихватају нову економију, сматрајући да ће остати без капитала, а тиме и моћи. Постојећи финансијски систем Запада постоји у скоро неизмењеном облику три века и нова економија њему, према њиховом мишљењу, није потребна. Другим речима, власници капитала примениће сва средства да не дозволе губљење доминантне позиције у наднационалној елити, укључујући и уништавање конкурентске елите и њихове нове економије.

Зато се сада одвија борба глобалне (западне) елите практично у свим сферама (технологије, економије, политике и културе). Често је и невидљива, али је савршено приметна познаваоцима и припадницима елите.

Други аспект сукоба глобалне елите је више идеолошко-идејни и вредносни. Наиме, није тајна да већина становника не прихвата Нови светски поредак, односно глобализацију која укида националне државе, језике, културу, социјална права итд. У том смислу појавила се „глобална националистичка интернационала“, која се бори управо против планова глобалне елите, чија је персонификација породица Рокфелер. Интернационала је успела да поколеба део глобалне елите, која сад прелази у њихове редове. Тежња да се очува традиција, социокултурне и етноконфесионалне особености народа, а такође и државног суверенитета (који се показао благотворним за обичног човека у односу на бездушне глобалне институције) породила је отпор унификацији и вештачком „размазивању граница“ и замени националне државе, социјално оријентисане, за глобалистичку идеологију без гаранције социјалних и других права становништва.

 

КИНЕСКИ ФАКТОР У оквиру антиглобализацијског фронта, важан елемент је појава кинеске елите. Заправо западна глобалистичка елита данас добија достојну конкуренцију у лику кинеске елите, при чему се западна елита први пут сукобљава са незападном елитом глобалног нивоа (кинеским национализмом), са сасвим другачијом политичком културом и механизмима деловања. Савремена кинеска елита, јасно је, нема европско лице, при чему има у редовима западне веома бројне сународнике и присталице, који кинеској елити предају знања и идеје западне елите, чиме јој изузетно помажу, иако први све који „прелете“ називају „издајницима“. Ради се о људима, пре свега, из реда Јевреја и присталица јудаизма, као и стручњака из Азије који мењају табор. Сви они су углавном повезани са финансијским капиталом. Управо, поред националиста, Кинези значајно доприносе расколу у западној елити. Предност кинеске елите је њена традиција и „неразумљивост“ западним колегама, ништа мања од јеврејске, а и уз то овладала је и савременим технологијама, неопходним за рад и припадност елити. Слаба страна кинеске елите је то што има тек 20-годишње искуство глобалних политичких игара.

Глобализација, као и општи друштвени и политички развој човечанства, избацила је на арену историје нови субјект међународних односа – светску класу управљача политичара. Њу представљају директори великих транснационалних корпорација, бивши и садашњи председници и премијери држава и министри, припадници цивилних и војних безбедносних служби, утицајни представници експертске заједнице (науке, образовања и медија), културне сфере (продукују формирање масовне културе, осећања пријатности живота у актуелном западном друштву, обрасце понашања и систем вредности који је повољан за остварење циљева светске елите у сфери глобалне политике, финансија, економије и војних задатака). При томе кључни „играчи“ ове заједнице из реда бивших и актуелних шефова држава, најчешће држава Запада и „капитена“ бизниса, имају обавезе транснационалног карактера, које све чешће не одговарају актуелним тежњама народа држава из којих потичу, као ни националним интересима ових још увек каквих-таквих држава.

Сам појам елита потиче од француске речи elite и значи најбољи, одабрани или изабрани. Од XVI века реч „елита“ се почиње употребљавати за означавање одређене категорије људи који у хијерархијској социјалној структури друштва имају привилеговани положај. Елита ове глобалне управљајуће класе је концентрисана у различитим друштвима и „клубовима“, који су, опет, организовани од државно-корпоративних „менаџера“ што обично сами себи дају име „припадници светске владе“. Међутим, ова синтагма у потпуности не одражава садржај феномена. Наиме, ова појава је инструмент формирања државне елите и контроле процеса предлагања, усвајања и операционализације, било да се ради о унутрашњим или спољнополитичким питањима.

Нова глобална класа власника и директора у глобализованом систему не преузима обавезе на себе (што је невероватан архаизам) у систему власти. Ова глобална класа не зависи ни од једне државе, нема бираче и пореске обвезнике. Због свог положаја који је изнад „традиционалног света“ она са непријатељством гледа не само на економске и политички слабије народе и државе, које руши ради освајања, него тако посматра и традиционалну културу (њега интересује само територија и ресурси на њој), а посебно мрзи идентитет народа. Но и народ са идентитетом све више изражава нетрпељивост према овој глобализованој класи управљача. Нетрпељивост је, дакле, узајамна.

Неколико година уназад међу политиколозима и новинарима појавио се још један термин који ближе одређује значење ове глобалне елите – „глобална племена“ (global tribes), којим су покушали да именују припаднике заједница које воде планетарну борбу за власт, власништво над информацијама и природним и другим ресурсима. При томе „гравитациони центар“ смешта се, у зависности од доминације одређене „групе утицаја“ у конкретни „историјски период“. На пример, догађаји из 2011, када су организовани нереди у Лондону, а које је организовао бивши директор ММФ-а Доминик Строс Кан, незадовољан политиком Британије или агресија на СР Југославију (читај Србију) ради одвајања Косова и Метохије од Србије, светска елита је водила ради стварања нарко-терористичке енклаве у Европи, што илуструје укупну међусобну борбу поменутих елита (за власт, финансије, информације и природне ресурсе). У том контексту војна операција у Либији, кључни догађај 2011. године, допринела је демаскирању глобалне управљачке (про)западне елите, али и њеном унутрашњем престројавању и подели.

ЛОВ У МУТНОМ Део ове елите је оптужио САД да спроводи политику „контролисаног хаоса“, ради стварања нове глобалне структуре великог и нестабилног Блиског истока због „лова рибе у мутној води“. Осим очигледног задатка који је имала светска елита, приступа и контроле либијске нафте, показало се да постоји још значајнији мотив – нова прерасподела светских финансијских токова (преко контроле новца) између најважнијих светских „племена“. При томе, глобални играчи који, како сматра руски историчар Андреј Фурсов, не чине државе већ постојани кластери (групе, ројеви) и мрежне структуре покушали су да Кину искључе из поделе богатстава и контроле новца. Зато греше сви они у анализи спољне политике САД када анализирају (само) политику државе, али не и делатност транснационалних корпорација и финансијско-медијских структура, пре свега Федералног резервног система. Одлика ове етапе владања је прелазак са управљања у интересу држава-нација ка управљању у интересима глобалних мрежних („племенских“) структура. Због тога се појавила „принципијелно нова форма тајне спољне политике, која се суштински разликује од тајне политике прошлих времена. Сада су субјекти међународне политике интегрисани кластери (ројеви) транснационалних компанија, тајних служби, финансијских, религиозних, медијских и научних структура различитих држава.

Но заједно са овим треба рећи и да се јавио стални антагонизам који је прерастао у сукоб национaлне бирократије и глобалне управљајуће класе (при чему ово важи и у САД, као стубу овог система). Заједничка „тачка ослонца“ западног механизма глобалног управљања (упоредо са јавности познатим и непознатим удружењима) су амерички Савет за спољне послове и британски Краљевски институт за међународне односе. Они су имали најважнију улогу у осмишљавању и развоју трансатлантских веза. После Другог светског рата ови „трустови мозгова“ преобратили су се у поуздани ослонац државних органа, при чему је дошло до мешања функција. На пример, преко Савета за спољне послове, који се кадровски умножио на 663 експерта, деловао је лобиста и идеолог паневропског покрета Ричард Куденхов-Колерги, који је позивао САД да у Западној Европи одмах после рата направе федеративну државу. Године 1946. његови напори су уродили плодом и Савет је укључио пројекат јединствене Европе у списак препорука министарству спољних послова САД. Савет је учествовао и у развоју доктрине глобализма, те је на тим основама 60-их и 70-их година прошлог века почео рад на консолидацији механизама контроле над светским развојем. Стратегија глобализма предвиђала је да развој конкретне државе мора бити (неприметно) потчињен глобалној управљачкој елити и од ње постављеним циљевима.

Још нешто је важно. Од почетка 50-их година прошлог века велики утицај у политици САД има Дејвид Рокфелер, који је 1949. године и преузео Савет за спољне послове, а касније постао почасни председник савета директора. Амерички банкар је стекао велику политичку славу не само на политичком и финансијском пољу већ и активним учешћем у стварању идеологије интернационализма и њеном ширењу са обе стране океана.

Место разраде и ширења програмских одлука западне „елите“ било је у чувеним Тавистокском институту, затим Стенфордском (истраживачком) и Институту за друштвене односе, који су имали широку базу других истраживачких организација у сфери социјалног инжењеринга, примењеној социјалној психијатрији, фондовима, невладином сектору итд.

У овом периоду све је грађено на ставу Дејвида Рокфелера да се овде ради о борби припадника рационалне и ирационалне мисли. Први дају предност глобализму, а други национализму. Према његовом мишљењу наднационални суверенитет интелектуалне елите и банкара је напреднији него национално самоопредељење, које је практиковано претходних векова. Овај став Рокфелера је изазвао отпор, и кроз формирање антиглобалистичког покрета, и много важнијег друштвеног феномена.

Овај отпор глобализму у актуелном периоду живота планете именује се „глобалним буђењем“ (global awakening) и представља прву етапу адекватне реакције на формирани антинародни систем наднационалних механизама управљања светом. Поред тога, отпор је поколебао део глобалне управљачке елите, што се одражава на њено јединство, али и на акциону способност.

ПРОБЛЕМ НАДНАЦИОНАЛНЕ ЕЛИТЕ Наднационалну елиту у различитим деловима света, па и у западном, почели су да доживљавају и као отуђени део друштва, и као претњу за безбедност људи. На пример, Константин Соколов на научној конференцији у организацији Парламента Савеза Белорусије и Русије на тему „Актуелни проблеми изградње и развоја савезне државе“ навео је како наднационална елита угрожава светско становништво сталним изазивањем криза, ратова, „обојених револуција“, којима иста та елита преузима национална богатства, смањује број становника нападнуте државе (сиромашењем, укидањем права, уништавањем медицинског система, система образовања, деиндустријализацијом и расељавањем, мобилисањем омладине да ратује у приватним војним компанијама за њихов рачун, при чему обично гину на неком ратишту). Другим речима, системски се изазива социјални хаос и изнутра подрива државотворност. Без заштите државе сва богатства постају лак плен наднационалних елита. Зато је овој елити главни непријатељ држава и нација.

Ова елита се појавила у Венецији, када су у XVI веку Османлије пресекле пут Венецијанцима на Исток. Тада се међу богатима овог града појавила идеја преузимања неке од европских држава, која би постала Нова Венеција. Но није било јединства коју државу да преузму. Прва идеја је била да то буде Ватикан, па Холандија. Али није им успело. Због тога су донели одлуку да то буде Енглеска. И од тада (говоримо о XVI веку) почиње преузимање од стране Венецијанаца енглеске елите – од горе ка доле, при чему су спровели све уз помоћ страховитог терора и насиља. Венецијанци су имали невероватну обавештајну службу која се простирала на сва поља, а посебно економско и политичко. Све то су „пресадили“ на енглеско стабло. Три институције, у то време, имале су одлучујућу улогу у стварању савремене Европе, источноиндијских компанија, Британске империје и наднационалне елите коју су они створили.

Од средине XVIII века у историји настаје преломно време. Наиме, историја више није стихијска већ добија пројектни карактер. Појавило се масовно друштво којим је много лакше манипулисати него заједницама. За манипулацију су довољне финансије. И управо у ово време стартује развој финансијског капитала. Пре свега то схватају Ротшилди, а потом и други. Прво информативно оружје била је „Просветитељска енциклопедија“ која је ширила револуцију што је „извођаче“ слала на гиљотину. Французи су то прихватили, а од времена Француске револуције историја добија пројектни карактер.

Но овде се међу европским племством појављују тајне структуре као покушај парирања Ротшилдима, који су имали родовско-хазарско-јеврејски клановски систем, чврст и непробојан за остале конкуренте. И Римокатоличка црква ово схвата па формира своје тајно друштво језуита, које се „отело контроли“. Сукоб ових „тајних“ друштава довео је до тога да су илуминати морали да се селе у САД, где и сада делују као ложа „Лобања и кости“ на челу са Бушовима.

Читав XIX век је борба да се финансијски капитал уздигне на власт. Власници капитала су финансирали ратове и индустријализацију како би повећали своју моћ и ставили под контролу што више држава. У правој фази финансијска и аристократска линија се нису сагласиле око правца деловања, јер је велики део племства био против планова власника новца. Ипак, срећа је послужила ове друге. Наиме, 1901. године умире краљица Викторија, велики противник склапања бракова између аристократа и власника новца. Али после њене смрти европска аристократија се окупила на сабору, где је донела одлуку да се дозволи „мешање“ са „власницима новца“, тј. ступање у брак. Од тог трена започиње нова етапа формирања северноатлантске елите која се испреплетала преко рођачких и пословних веза. Тако се почела формирати и англоамеричка елита.

Година 1949. посебно је важна за даљи развој наднационалне елите, јер је започет „Програм Леоте“ од стране енглеске тајне службе МИ-6 и ЦИА борбе са СССР-ом. Он је садржавао пре свега инструкције и ресурсе за борбу у сфери идеја, медија и информација, културе и психологије. Према западним изворима овај програм је био кључни за сламање СССР-а, који је у Малти 2-3. децембра 1989. године капитулирао пред САД, односно Бушем Старијим. Свим противницима СССР овим путем је саветовано да прекину оружану борбу, а да омладина почне да подржава власт, учи и продире у партију и друге организације и институције, како би постали функционери. Када освоје власт, онда треба деловати на разбијању државе. Овај програм се и даље примењује, на различите државе и народе, а да национална елита уопште не схвата с ким има посла. На тај начин гради „дубоку државу“ која постаје видљива када поведе политику супротну интересима глобалне западне елите.

Правила политичке борбе се такође мењају. Време маса је завршено и улог се ставља на елиту, како је то запазио Кристофер Леш у књизи „Устанак елита и издаја демократије“. У овим условима масе се примитивизују – до варварства, што је опасно, јер се могу вратити на сцену и борба може почети изнова. Управо у XXI веку може победити она елита која буде користила варварску масу као социјално оружје у борби. Но да би се све ово разумело и очувала безбедност властите заједнице морају се стећи нова знања о друштву, свету и човеку. Неопходно је, другим речима, прибављање принципијелно новог знања.               

[/restrict]