RAT GLOBALNIH PLEMENA

JABUKA RAZDORA SVETSKE ELITE

Naslovi u različitim časopisima i na portalima poput „Američka elita pokrenula mehanizam razaranja SAD“, „Svetska elita u klinču“, „Podele u svetskoj eliti“ pokazuju da se nešto događa među njima. Da je „dogorelo do nokata“ govori činjenica da se sukobom globalnih elita bavio i Savet direktora MMF-a, čak je o tome objavio i studiju gde se posebno bavi eventualnom ulogom Rusije u svemu

Elita kakva se razvila na Zapadu do sada nije postojala na Zemlji i svojevrsni je ne samo sociološki fenomen. Ona je veliko civilizacijsko dostignuće Zapada, bez obzira na njene očigledne moralne defekte, veruje poznati ruski profesor Andrej Fursov. Ovu elitu ne karakteriše samo njena stručnost nego i mogućnosti da u svom delovanju koristi kombinaciju finansija, medija i različitih socijalnih tehnologija, što joj daje moć nepoznatu u dosadašnjoj istoriji čovečanstva, kojom ostvaruje postavljene ciljeve.

Dva su glavna mehanizma razdora savremene globalne (uglavnom prozapadne) elite.

Prvi uzrok je želja dela elite da uvede novu ekonomiju, dok vlasnici kapitala to odbijaju. Pomenuta studija MMF-a ukazuje na činjenicu da postoje tri grane u savremenoj (pro)zapadnoj eliti, podeljene po poslu i načinu zarade novca, te da je prva ona „koja pravi novac iz vazduha“ i kojoj verovatno (do danas se pouzdano ne zna) pripadaju Američke federalne rezerve. Drugi deo elite je potčinjen prvoj i nalazi se u korporacijama, a naziva se i transnacionalna elita velikih korporacija. Pripadnici ove elite em rade u korporacijama, em iz njih često prelaze na poslove u važne svetske institucije poput MMF-a, Svetske banke, institucije Evropske unije itd. Treći deo svetske elite je nastao početkom 80-ih godina prošlog veka i uglavnom se koncentrisao oko vodećih svetskih univerziteta u SAD, Japanu, Velikoj Britaniji, Francuskoj i drugim državama. Upravo univerzitetska elita je predložila novu ekonomiju na bazi komercijalizacije intelektualnog vlasništva, iako je ona u svom početku bila povezana sa vojnim kompleksom (posebno tajnim službama).

[restrict]

ULOGA FINANSIJSKE OLIGARHIJE No sukob ove tri grane nekada jedinstvene elite izazvala je prva (finansijska). Naime, većina eksperata i istraživačkih agencija sa Zapada smatra da je jedinstvena šansa SAD, Japana i EU da izađu iz krize u prihvatanju nove ekonomije, tj. stavljanja uloga na ovu ekonomiju. Najubedljivija u ovakvim tvrdnjama je konsalting firma „Mekinzi“, koja konkretnim brojkama dokazuju teze. Početkom 2017. uticajne agencije poput „Em-Ti-Aj“ i RAND korporacije, zatim profesora Tokijskog univerziteta i Evropskog centra za ocenu tehnologija objavili su zajedničku studiju „Tehnološki razvoj do 2025. godine“ u kojoj su predložili primenu NBIC i NIBER (neyrosaens, information technology, bio-technology, energy revolution, production). Nova proizvodna revolucija bazira se na robotehnici, trodimenzionalnoj štampi i kompozicionim materijalima. U studiji je zaključeno da postoje 24 važne tehnologije za budućnost, a njihovi vlasnici mogu pokrenuti novu tehnološku revoluciju i organizovati novu ekonomiju za čovečanstvo. Prema studiji od te 24 nove tehnologije SAD imaju 21, Japanci 17, EU 14, Izrael 9, Južna Koreja 8, Kina 7 i Rusija 4.

Sukob je izbio jer finansijska elita, kao i deo korporativne (ova je zapravo dodatno podeljena) ne prihvataju novu ekonomiju, smatrajući da će ostati bez kapitala, a time i moći. Postojeći finansijski sistem Zapada postoji u skoro neizmenjenom obliku tri veka i nova ekonomija njemu, prema njihovom mišljenju, nije potrebna. Drugim rečima, vlasnici kapitala primeniće sva sredstva da ne dozvole gubljenje dominantne pozicije u nadnacionalnoj eliti, uključujući i uništavanje konkurentske elite i njihove nove ekonomije.

Zato se sada odvija borba globalne (zapadne) elite praktično u svim sferama (tehnologije, ekonomije, politike i kulture). Često je i nevidljiva, ali je savršeno primetna poznavaocima i pripadnicima elite.

Drugi aspekt sukoba globalne elite je više ideološko-idejni i vrednosni. Naime, nije tajna da većina stanovnika ne prihvata Novi svetski poredak, odnosno globalizaciju koja ukida nacionalne države, jezike, kulturu, socijalna prava itd. U tom smislu pojavila se „globalna nacionalistička internacionala“, koja se bori upravo protiv planova globalne elite, čija je personifikacija porodica Rokfeler. Internacionala je uspela da pokoleba deo globalne elite, koja sad prelazi u njihove redove. Težnja da se očuva tradicija, sociokulturne i etnokonfesionalne osobenosti naroda, a takođe i državnog suvereniteta (koji se pokazao blagotvornim za običnog čoveka u odnosu na bezdušne globalne institucije) porodila je otpor unifikaciji i veštačkom „razmazivanju granica“ i zameni nacionalne države, socijalno orijentisane, za globalističku ideologiju bez garancije socijalnih i drugih prava stanovništva.

 

KINESKI FAKTOR U okviru antiglobalizacijskog fronta, važan element je pojava kineske elite. Zapravo zapadna globalistička elita danas dobija dostojnu konkurenciju u liku kineske elite, pri čemu se zapadna elita prvi put sukobljava sa nezapadnom elitom globalnog nivoa (kineskim nacionalizmom), sa sasvim drugačijom političkom kulturom i mehanizmima delovanja. Savremena kineska elita, jasno je, nema evropsko lice, pri čemu ima u redovima zapadne veoma brojne sunarodnike i pristalice, koji kineskoj eliti predaju znanja i ideje zapadne elite, čime joj izuzetno pomažu, iako prvi sve koji „prelete“ nazivaju „izdajnicima“. Radi se o ljudima, pre svega, iz reda Jevreja i pristalica judaizma, kao i stručnjaka iz Azije koji menjaju tabor. Svi oni su uglavnom povezani sa finansijskim kapitalom. Upravo, pored nacionalista, Kinezi značajno doprinose raskolu u zapadnoj eliti. Prednost kineske elite je njena tradicija i „nerazumljivost“ zapadnim kolegama, ništa manja od jevrejske, a i uz to ovladala je i savremenim tehnologijama, neophodnim za rad i pripadnost eliti. Slaba strana kineske elite je to što ima tek 20-godišnje iskustvo globalnih političkih igara.

Globalizacija, kao i opšti društveni i politički razvoj čovečanstva, izbacila je na arenu istorije novi subjekt međunarodnih odnosa – svetsku klasu upravljača političara. Nju predstavljaju direktori velikih transnacionalnih korporacija, bivši i sadašnji predsednici i premijeri država i ministri, pripadnici civilnih i vojnih bezbednosnih službi, uticajni predstavnici ekspertske zajednice (nauke, obrazovanja i medija), kulturne sfere (produkuju formiranje masovne kulture, osećanja prijatnosti života u aktuelnom zapadnom društvu, obrasce ponašanja i sistem vrednosti koji je povoljan za ostvarenje ciljeva svetske elite u sferi globalne politike, finansija, ekonomije i vojnih zadataka). Pri tome ključni „igrači“ ove zajednice iz reda bivših i aktuelnih šefova država, najčešće država Zapada i „kapitena“ biznisa, imaju obaveze transnacionalnog karaktera, koje sve češće ne odgovaraju aktuelnim težnjama naroda država iz kojih potiču, kao ni nacionalnim interesima ovih još uvek kakvih-takvih država.

Sam pojam elita potiče od francuske reči elite i znači najbolji, odabrani ili izabrani. Od XVI veka reč „elita“ se počinje upotrebljavati za označavanje određene kategorije ljudi koji u hijerarhijskoj socijalnoj strukturi društva imaju privilegovani položaj. Elita ove globalne upravljajuće klase je koncentrisana u različitim društvima i „klubovima“, koji su, opet, organizovani od državno-korporativnih „menadžera“ što obično sami sebi daju ime „pripadnici svetske vlade“. Međutim, ova sintagma u potpunosti ne odražava sadržaj fenomena. Naime, ova pojava je instrument formiranja državne elite i kontrole procesa predlaganja, usvajanja i operacionalizacije, bilo da se radi o unutrašnjim ili spoljnopolitičkim pitanjima.

Nova globalna klasa vlasnika i direktora u globalizovanom sistemu ne preuzima obaveze na sebe (što je neverovatan arhaizam) u sistemu vlasti. Ova globalna klasa ne zavisi ni od jedne države, nema birače i poreske obveznike. Zbog svog položaja koji je iznad „tradicionalnog sveta“ ona sa neprijateljstvom gleda ne samo na ekonomske i politički slabije narode i države, koje ruši radi osvajanja, nego tako posmatra i tradicionalnu kulturu (njega interesuje samo teritorija i resursi na njoj), a posebno mrzi identitet naroda. No i narod sa identitetom sve više izražava netrpeljivost prema ovoj globalizovanoj klasi upravljača. Netrpeljivost je, dakle, uzajamna.

Nekoliko godina unazad među politikolozima i novinarima pojavio se još jedan termin koji bliže određuje značenje ove globalne elite – „globalna plemena“ (global tribes), kojim su pokušali da imenuju pripadnike zajednica koje vode planetarnu borbu za vlast, vlasništvo nad informacijama i prirodnim i drugim resursima. Pri tome „gravitacioni centar“ smešta se, u zavisnosti od dominacije određene „grupe uticaja“ u konkretni „istorijski period“. Na primer, događaji iz 2011, kada su organizovani neredi u Londonu, a koje je organizovao bivši direktor MMF-a Dominik Stros Kan, nezadovoljan politikom Britanije ili agresija na SR Jugoslaviju (čitaj Srbiju) radi odvajanja Kosova i Metohije od Srbije, svetska elita je vodila radi stvaranja narko-terorističke enklave u Evropi, što ilustruje ukupnu međusobnu borbu pomenutih elita (za vlast, finansije, informacije i prirodne resurse). U tom kontekstu vojna operacija u Libiji, ključni događaj 2011. godine, doprinela je demaskiranju globalne upravljačke (pro)zapadne elite, ali i njenom unutrašnjem prestrojavanju i podeli.

LOV U MUTNOM Deo ove elite je optužio SAD da sprovodi politiku „kontrolisanog haosa“, radi stvaranja nove globalne strukture velikog i nestabilnog Bliskog istoka zbog „lova ribe u mutnoj vodi“. Osim očiglednog zadatka koji je imala svetska elita, pristupa i kontrole libijske nafte, pokazalo se da postoji još značajniji motiv – nova preraspodela svetskih finansijskih tokova (preko kontrole novca) između najvažnijih svetskih „plemena“. Pri tome, globalni igrači koji, kako smatra ruski istoričar Andrej Fursov, ne čine države već postojani klasteri (grupe, rojevi) i mrežne strukture pokušali su da Kinu isključe iz podele bogatstava i kontrole novca. Zato greše svi oni u analizi spoljne politike SAD kada analiziraju (samo) politiku države, ali ne i delatnost transnacionalnih korporacija i finansijsko-medijskih struktura, pre svega Federalnog rezervnog sistema. Odlika ove etape vladanja je prelazak sa upravljanja u interesu država-nacija ka upravljanju u interesima globalnih mrežnih („plemenskih“) struktura. Zbog toga se pojavila „principijelno nova forma tajne spoljne politike, koja se suštinski razlikuje od tajne politike prošlih vremena. Sada su subjekti međunarodne politike integrisani klasteri (rojevi) transnacionalnih kompanija, tajnih službi, finansijskih, religioznih, medijskih i naučnih struktura različitih država.

No zajedno sa ovim treba reći i da se javio stalni antagonizam koji je prerastao u sukob nacionalne birokratije i globalne upravljajuće klase (pri čemu ovo važi i u SAD, kao stubu ovog sistema). Zajednička „tačka oslonca“ zapadnog mehanizma globalnog upravljanja (uporedo sa javnosti poznatim i nepoznatim udruženjima) su američki Savet za spoljne poslove i britanski Kraljevski institut za međunarodne odnose. Oni su imali najvažniju ulogu u osmišljavanju i razvoju transatlantskih veza. Posle Drugog svetskog rata ovi „trustovi mozgova“ preobratili su se u pouzdani oslonac državnih organa, pri čemu je došlo do mešanja funkcija. Na primer, preko Saveta za spoljne poslove, koji se kadrovski umnožio na 663 eksperta, delovao je lobista i ideolog panevropskog pokreta Ričard Kudenhov-Kolergi, koji je pozivao SAD da u Zapadnoj Evropi odmah posle rata naprave federativnu državu. Godine 1946. njegovi napori su urodili plodom i Savet je uključio projekat jedinstvene Evrope u spisak preporuka ministarstvu spoljnih poslova SAD. Savet je učestvovao i u razvoju doktrine globalizma, te je na tim osnovama 60-ih i 70-ih godina prošlog veka počeo rad na konsolidaciji mehanizama kontrole nad svetskim razvojem. Strategija globalizma predviđala je da razvoj konkretne države mora biti (neprimetno) potčinjen globalnoj upravljačkoj eliti i od nje postavljenim ciljevima.

Još nešto je važno. Od početka 50-ih godina prošlog veka veliki uticaj u politici SAD ima Dejvid Rokfeler, koji je 1949. godine i preuzeo Savet za spoljne poslove, a kasnije postao počasni predsednik saveta direktora. Američki bankar je stekao veliku političku slavu ne samo na političkom i finansijskom polju već i aktivnim učešćem u stvaranju ideologije internacionalizma i njenom širenju sa obe strane okeana.

Mesto razrade i širenja programskih odluka zapadne „elite“ bilo je u čuvenim Tavistokskom institutu, zatim Stenfordskom (istraživačkom) i Institutu za društvene odnose, koji su imali široku bazu drugih istraživačkih organizacija u sferi socijalnog inženjeringa, primenjenoj socijalnoj psihijatriji, fondovima, nevladinom sektoru itd.

U ovom periodu sve je građeno na stavu Dejvida Rokfelera da se ovde radi o borbi pripadnika racionalne i iracionalne misli. Prvi daju prednost globalizmu, a drugi nacionalizmu. Prema njegovom mišljenju nadnacionalni suverenitet intelektualne elite i bankara je napredniji nego nacionalno samoopredeljenje, koje je praktikovano prethodnih vekova. Ovaj stav Rokfelera je izazvao otpor, i kroz formiranje antiglobalističkog pokreta, i mnogo važnijeg društvenog fenomena.

Ovaj otpor globalizmu u aktuelnom periodu života planete imenuje se „globalnim buđenjem“ (global awakening) i predstavlja prvu etapu adekvatne reakcije na formirani antinarodni sistem nadnacionalnih mehanizama upravljanja svetom. Pored toga, otpor je pokolebao deo globalne upravljačke elite, što se odražava na njeno jedinstvo, ali i na akcionu sposobnost.

PROBLEM NADNACIONALNE ELITE Nadnacionalnu elitu u različitim delovima sveta, pa i u zapadnom, počeli su da doživljavaju i kao otuđeni deo društva, i kao pretnju za bezbednost ljudi. Na primer, Konstantin Sokolov na naučnoj konferenciji u organizaciji Parlamenta Saveza Belorusije i Rusije na temu „Aktuelni problemi izgradnje i razvoja savezne države“ naveo je kako nadnacionalna elita ugrožava svetsko stanovništvo stalnim izazivanjem kriza, ratova, „obojenih revolucija“, kojima ista ta elita preuzima nacionalna bogatstva, smanjuje broj stanovnika napadnute države (siromašenjem, ukidanjem prava, uništavanjem medicinskog sistema, sistema obrazovanja, deindustrijalizacijom i raseljavanjem, mobilisanjem omladine da ratuje u privatnim vojnim kompanijama za njihov račun, pri čemu obično ginu na nekom ratištu). Drugim rečima, sistemski se izaziva socijalni haos i iznutra podriva državotvornost. Bez zaštite države sva bogatstva postaju lak plen nadnacionalnih elita. Zato je ovoj eliti glavni neprijatelj država i nacija.

Ova elita se pojavila u Veneciji, kada su u XVI veku Osmanlije presekle put Venecijancima na Istok. Tada se među bogatima ovog grada pojavila ideja preuzimanja neke od evropskih država, koja bi postala Nova Venecija. No nije bilo jedinstva koju državu da preuzmu. Prva ideja je bila da to bude Vatikan, pa Holandija. Ali nije im uspelo. Zbog toga su doneli odluku da to bude Engleska. I od tada (govorimo o XVI veku) počinje preuzimanje od strane Venecijanaca engleske elite – od gore ka dole, pri čemu su sproveli sve uz pomoć strahovitog terora i nasilja. Venecijanci su imali neverovatnu obaveštajnu službu koja se prostirala na sva polja, a posebno ekonomsko i političko. Sve to su „presadili“ na englesko stablo. Tri institucije, u to vreme, imale su odlučujuću ulogu u stvaranju savremene Evrope, istočnoindijskih kompanija, Britanske imperije i nadnacionalne elite koju su oni stvorili.

Od sredine XVIII veka u istoriji nastaje prelomno vreme. Naime, istorija više nije stihijska već dobija projektni karakter. Pojavilo se masovno društvo kojim je mnogo lakše manipulisati nego zajednicama. Za manipulaciju su dovoljne finansije. I upravo u ovo vreme startuje razvoj finansijskog kapitala. Pre svega to shvataju Rotšildi, a potom i drugi. Prvo informativno oružje bila je „Prosvetiteljska enciklopedija“ koja je širila revoluciju što je „izvođače“ slala na giljotinu. Francuzi su to prihvatili, a od vremena Francuske revolucije istorija dobija projektni karakter.

No ovde se među evropskim plemstvom pojavljuju tajne strukture kao pokušaj pariranja Rotšildima, koji su imali rodovsko-hazarsko-jevrejski klanovski sistem, čvrst i neprobojan za ostale konkurente. I Rimokatolička crkva ovo shvata pa formira svoje tajno društvo jezuita, koje se „otelo kontroli“. Sukob ovih „tajnih“ društava doveo je do toga da su iluminati morali da se sele u SAD, gde i sada deluju kao loža „Lobanja i kosti“ na čelu sa Bušovima.

Čitav XIX vek je borba da se finansijski kapital uzdigne na vlast. Vlasnici kapitala su finansirali ratove i industrijalizaciju kako bi povećali svoju moć i stavili pod kontrolu što više država. U pravoj fazi finansijska i aristokratska linija se nisu saglasile oko pravca delovanja, jer je veliki deo plemstva bio protiv planova vlasnika novca. Ipak, sreća je poslužila ove druge. Naime, 1901. godine umire kraljica Viktorija, veliki protivnik sklapanja brakova između aristokrata i vlasnika novca. Ali posle njene smrti evropska aristokratija se okupila na saboru, gde je donela odluku da se dozvoli „mešanje“ sa „vlasnicima novca“, tj. stupanje u brak. Od tog trena započinje nova etapa formiranja severnoatlantske elite koja se isprepletala preko rođačkih i poslovnih veza. Tako se počela formirati i angloamerička elita.

Godina 1949. posebno je važna za dalji razvoj nadnacionalne elite, jer je započet „Program Leote“ od strane engleske tajne službe MI-6 i CIA borbe sa SSSR-om. On je sadržavao pre svega instrukcije i resurse za borbu u sferi ideja, medija i informacija, kulture i psihologije. Prema zapadnim izvorima ovaj program je bio ključni za slamanje SSSR-a, koji je u Malti 2-3. decembra 1989. godine kapitulirao pred SAD, odnosno Bušem Starijim. Svim protivnicima SSSR ovim putem je savetovano da prekinu oružanu borbu, a da omladina počne da podržava vlast, uči i prodire u partiju i druge organizacije i institucije, kako bi postali funkcioneri. Kada osvoje vlast, onda treba delovati na razbijanju države. Ovaj program se i dalje primenjuje, na različite države i narode, a da nacionalna elita uopšte ne shvata s kim ima posla. Na taj način gradi „duboku državu“ koja postaje vidljiva kada povede politiku suprotnu interesima globalne zapadne elite.

Pravila političke borbe se takođe menjaju. Vreme masa je završeno i ulog se stavlja na elitu, kako je to zapazio Kristofer Leš u knjizi „Ustanak elita i izdaja demokratije“. U ovim uslovima mase se primitivizuju – do varvarstva, što je opasno, jer se mogu vratiti na scenu i borba može početi iznova. Upravo u XXI veku može pobediti ona elita koja bude koristila varvarsku masu kao socijalno oružje u borbi. No da bi se sve ovo razumelo i očuvala bezbednost vlastite zajednice moraju se steći nova znanja o društvu, svetu i čoveku. Neophodno je, drugim rečima, pribavljanje principijelno novog znanja.               

[/restrict]