Почетна / Интервју / Радован Бели Марковић – Књижество је последња душевна пећина и скривалиште

Радован Бели Марковић – Књижество је последња душевна пећина и скривалиште

Косово ће, може бити, отети и преименовати, али „тапија“ на Косово Србима остаје и њу нико не може да поништи! Бојим се да се такозвана „политичка коректност“ помало уобичајила у књижеству и да се већ отворено исмева позиционисање Косова у Небеској Србији, а добрим оком се не гледа ни на књижевну реч о поднебесном Косову…

У години личног и професионалног јубилеја (седамдесет година живота и пола века књижевног стварања) Радован Бели Марковић, један од најистакнутијих српских писаца данашњице, огласио се новим делом. Реч је о роману Плава капија, који је објавила издавачка кућа „Албатрос“. И у овом делу, као у претходним, радња је смештена у пишчев завичај, у село Ћелије, Лајковац и Бело Ваљево, док су протагонисти већ „стари“ књижевни јунаци из ранијих романа. Њима се у Плавој капији придружују ликови из дела Исидоре Секулић, Стевана Сремца, Томаса Мана, Милована Глишића…

Према речима Радивоја Микића, рецензента Плаве капије, Радован Бели Марковић „додатно релативизује границе између овог и оног света, прошлости и садашњости, па се природно мешају видљиво и невидљиво, историјско и свакодневно“. И својим најновијим романом наш саговорник је доказао високо књижевно мајсторство.

О новој књизи, књижевности, тајнама списатељског заната али и о догађајима актуелним на јавној и културној сцени разговарамо са Радованом Белим Марковићем, писцем за кога је „књижество последња душевна пећина, последње скривалиште, као у Андрићевој причи, за обрањеног грешника, коме нема ни лека ни века, чија сагрешења нису стала ни между корице петнаест књига, то јест: на готово четири хиљаде страница“.

Плава капија заправо је једна ’стара књига’, давно замишљена, уз знање да и у такозваном животу капија представља покретни део авлијске ограде пред готовом кућом, а кућа се може сазидати само ако имаш ’кућиште’ илити ’плац’, ископаш темељиште и наоколо прибереш потребно градиво, с тим што поређење писања романа са зидањем куће, и са ’слагањем’ капије не може до краја ’додржати воду’, пошто се за зидање куће унајмљује дунђерска тајфа, тако и за капију, уколико газди није с руке да слаже филарете и угађа багламе, дочим роман, какав год да био, сам писац мора да ’изгрбачи’, сам да му буде ’архитектон и протомраморник’, ризикујући да му се већ готово ’озданије’ на главу сруши, после чега и капија, каква год да била, губи смисао, остајући по ветру да се ’твориза’, уз велику ’публичну бруку’ и ’сокачке честе насртаје’… Одавно сам, наиме, заумио да у прозну ограду око мог света поставим Плаву капију, за шта ми је Творац дао махове и довољно поднебесних дана, али није моје да оцењујем: да ли сам ваљано површио посао који сам преда се узео…“, кaже у интервјуу за „Печат“ Радован Бели Марковић.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *