Радован Бели Марковић – Књижество је последња душевна пећина и скривалиште

Косово ће, може бити, отети и преименовати, али „тапија“ на Косово Србима остаје и њу нико не може да поништи! Бојим се да се такозвана „политичка коректност“ помало уобичајила у књижеству и да се већ отворено исмева позиционисање Косова у Небеској Србији, а добрим оком се не гледа ни на књижевну реч о поднебесном Косову…

У години личног и професионалног јубилеја (седамдесет година живота и пола века књижевног стварања) Радован Бели Марковић, један од најистакнутијих српских писаца данашњице, огласио се новим делом. Реч је о роману Плава капија, који је објавила издавачка кућа „Албатрос“. И у овом делу, као у претходним, радња је смештена у пишчев завичај, у село Ћелије, Лајковац и Бело Ваљево, док су протагонисти већ „стари“ књижевни јунаци из ранијих романа. Њима се у Плавој капији придружују ликови из дела Исидоре Секулић, Стевана Сремца, Томаса Мана, Милована Глишића…

Према речима Радивоја Микића, рецензента Плаве капије, Радован Бели Марковић „додатно релативизује границе између овог и оног света, прошлости и садашњости, па се природно мешају видљиво и невидљиво, историјско и свакодневно“. И својим најновијим романом наш саговорник је доказао високо књижевно мајсторство.

О новој књизи, књижевности, тајнама списатељског заната али и о догађајима актуелним на јавној и културној сцени разговарамо са Радованом Белим Марковићем, писцем за кога је „књижество последња душевна пећина, последње скривалиште, као у Андрићевој причи, за обрањеног грешника, коме нема ни лека ни века, чија сагрешења нису стала ни между корице петнаест књига, то јест: на готово четири хиљаде страница“.

Плава капија заправо је једна ’стара књига’, давно замишљена, уз знање да и у такозваном животу капија представља покретни део авлијске ограде пред готовом кућом, а кућа се може сазидати само ако имаш ’кућиште’ илити ’плац’, ископаш темељиште и наоколо прибереш потребно градиво, с тим што поређење писања романа са зидањем куће, и са ’слагањем’ капије не може до краја ’додржати воду’, пошто се за зидање куће унајмљује дунђерска тајфа, тако и за капију, уколико газди није с руке да слаже филарете и угађа багламе, дочим роман, какав год да био, сам писац мора да ’изгрбачи’, сам да му буде ’архитектон и протомраморник’, ризикујући да му се већ готово ’озданије’ на главу сруши, после чега и капија, каква год да била, губи смисао, остајући по ветру да се ’твориза’, уз велику ’публичну бруку’ и ’сокачке честе насртаје’… Одавно сам, наиме, заумио да у прозну ограду око мог света поставим Плаву капију, за шта ми је Творац дао махове и довољно поднебесних дана, али није моје да оцењујем: да ли сам ваљано површио посао који сам преда се узео…“, кaже у интервјуу за „Печат“ Радован Бели Марковић.

[restrict]

Када се осврнете, данас, након пет деценија неуморног стварања, како видите свој књижевни пут и узрастање?

Почели смо са изградњом куће, „плетењем“ ограде и „слагањем“ капије… Прозну своју „грађевину“ започео сам, пре пола века, од оног што ми на видику и при руци бејаше, угледом на моје Шумадинце и Колубарце, разборите и питоме људе, који су „реалне“ куће своје на камену темељили, циглама зидали, малтером од креча који би сами „ужизали“ и „гасили“, додајући воду, песак и шљунак из Колубаре или из неке од њезиних притока, а од „дерва“ из сопствене шуме „кројећи јапију“,
не помишљајући при томе на карарски мермер и остали дунђерски „шмук“, непристали „арч“ из белог света, какав се новијим добом уобичајио по селима нашим, где му место није… По себи се разуме да су и цигле, од „родног блата“, сами модловали, „секли“ и „пекли“ ћерамиду и црепове, такође; „куповна“ бејаху смо прозорска стакла, у бољем стицају, почем су многи овај свет и кроза разапете говеђе мехуре гледали, док су, у недалеком Белом Ваљеву, клавир-штимери угађали „Петрофе“ и „Бергендорфе“, за лирско-меланхоличне Шопенове ноте, по кућама у којима се и „други доручак“, илити ужина, у креветима послуживаше, око поднева, кад су колубарски тежаци прихрањивали уморне волове, а сами доручак „прескакали“ и са вечером ручак састављали… Добри и честити земљаци моји, све племић до племића – чак и ако су, голом нуждом, по потлеушицама и земуницама веком живовали; са дечицом својом, и сточицом, колико им је Бог дао! Ето, књижевни мој пут „утабали“ су ми поменути и непоменути преци, безграмотни и књижевни, подједнако, са свих простора гдено се српски говори и на српском ћути – вековима, „јако и сада“, а и у векове, подај Господе… Елем, књижевно моје „плетеније“ од српског је предива, са шумадијско-колубарских преслица и канчела, премда не тврдим да је баш свака тог предива канура у луковини и коприви „пребојена“, доста је и „куповне“ фарбе утрошено, разуме се: у „споразуму“ са јунакињама и јунацима прича мојих и романа. Јубилеј сте поменули… Књижевни мој сапатник Милисав Савић ову реч је, на уштогљеном једном скупу, „испреметаних словес“ изговорио (читатељи ће се одмах домислити у каквом „штиму“), тако да је смеха било и поспрђивања, а и данас се памти и често спомиње овог класика величанствена „забуна“, која се, у пуној важности, може применити и у стицају јубиловања 70. годишњице рођења и пола века поднебесног послушања једног писца, Р. Б. Марковића, који је веровао – и још инатно верује – да изван књижества ни живота нема… А и минула лета „испразнила“ су свет који је речени писац познавао, тако да се тим више укрепљује и његова вера да је књижество последња душевна пећина, последње скривалиште, као у Андрићевој причи, за обрањеног грешника, коме нема ни лека ни века, чија сагрешења нису „стала“ ни „между корице“ петнаест књига, то јест: на готово четири хиљаде страница…

Како из угла савременог српског писца који одбројава пету деценију књижевног рада и живота изван „круга двојке“ видите позицију ствараоца који (упркос свим предностима престоничког живота) бира да живи у провинцији, далеко од медија, критичара, водећих издавача, кланова, али и доброг дела своје читалачке публике?

Двојка, трамвај о којем говорите, кружи око самог средишта Стојног Београда, као лептирица око лампе кружи, а у том зачараном кругу, у делићу пространства Господа нашег, староседелачком станишту, одвојеном иначе за Оперу и Позориште, „скућили“ су се, новијим добом, куси и репати, мутикаше и снобови, којима посетнице замењују дипломе, а ајфон сопствену памет… Они „решавају“ овог света важна питања, међу се расподељујући колајне и звања, туђе паре и туђу имовину, за коју се прави титулари, то јест наследници њихови, безизгледно повлаче по судовима… И питања српског књижества се, кажу, у „кругу Двојке“ решавају, што се за добро могаше примити једино у време Богдана Поповића и Јована Скерлића, дочим је тако штогод, овим добом, сумњива ствар – сваком руком, па и као теоретично могућство, поготово у светлу емпиричног сазнања о наглом коћењу политичког и књижевног „шуцкора“, чији нам предводници „соле памет“ и раде о глави; било као рентијери тобожњег родољубља, било као добро позиционисани и још боље плаћени мрзитељи Србије и свега што је српско… Али „круг двојке“ никакве везе с тим нема… „Круг двојке“, у души исправног човека, описан је око простора старинске лепоте српске престонице, Стојног Београда, гдено се сажижују сва сијања земље Србије… Не знам, иначе, ни један једини разлог који би ми кратио да, прибогу, Дубровачку или Солунску улицу не доживљујем као „своје“ улице, којима сам се, у животу и у сну, радо „шпацирао“, главом јемствујући да никада ни примисли у мени не бејаше о могућству сопственог „атресовања“ у поменутим улицама, ни уопште у престоници (пошто бих од некаквог страначког вуцигаће искамчио „тридесет квадрата“!), што не би ни приличило шумадијско-колубарском коленовићу, с правом прече погибије за праг куће коју нема, на чијем се душевном поседу „саставља“ и увире Колубара – најславнија српска река!

Словите за једног од врлих чувара српског језика, о чему сведочи свака од четири хиљаде страница које сте за пола века рада исписали. Ваш језик, па и стил писања је, међутим, посве аутентичан и може се рећи оставља јединствен печат у нашој националној књижевности.

Језик је једино градиво књижества, што је самообјашњива чињеница, а „употреба“ језика сваког писца „одваја“ од других писаца, као лични печат, што подједнако важи и када је у питању „материјално градиво“ за друге људске послове… Јарећа кожа, наиме, „иде“ на гусле, уз које се воздижу јунаци, а богме и за добоше којима се најављиваху тих јунака погубљења, уколико би „пали у душманске руке“… Истина је, волим „старе“ речи, о чему сам и вама некоћ говорио, и настојим, колико год могу, да у мојој наративи „старе“ речи прозвуче као „нове“, али сам познао, кроз све ове године, жалосну истину: да се више од половине света који сам познавао, и својим сматрао, одавно находи у речницима мање познатих речи и израза… Не знам шта би Роми Вук „од народа сељачкога“ данас могао да чује и забележи, али поуздано знам да би по множини српских села опустеле куће затекао и замандаљене капије, с унутарње стране и коцем подупрте, а у достини још настањених кућа – „опустеле“ и „душевно закључане“ људе, који немају шта да му кажу… 

На којим књигама сте стасавали и узрастали као писац?

Српско књижество је моје училиште (набрајање „уџбеничких“ књига одвело би нас преко разумног „обима“ овог разговора), а и са стране сам „паљетковао“ да бих утолио глад и утажио жеђ похлепног читатеља – какав сам удиљ био и навек остао…

Како оцењујете стање у српској књижевности данас?

Не осећам се позваним да оцењујем стање у српском књижеству данас, ја само тврдо верујем да ће српско књижество свако, па и садашње „стање“ надвисити, надзиђујући кулу-небесницу најбољим књигама меште циглама… Да, кулу-небесницу, с дубоким темељима и верандама с којих се на оба света може гледати, о чему је још велики Дучић певао…

Недавно је у медијима било оштрих и полемичких разговора о Нацрту националне стратегије за културу. Да ли сте пратили ове дискусије?

Србија и не би Србија била уколико би без своје културе остала, што сваки словесан човек, ако је иоле Србин или грађанин Србије, с „Нацртом“ и без „Нацрта“, мора узети на знање, како не би одмагао ако не може да помогне!

Све чешћи су и све жешћи напади сада већ за дипломатским столовима и насртаји на коначно отимање Косова и Метохије. Зашто је у књижевности дошло до помањкања националних тема, међу којима је и косметска голгота?

Косово ће, може бити, отети и преименовати, али „тапија“ на Косово Србима остаје и њу нико не може да поништи! Бојим се да се такозвана „политичка коректност“ помало уобичајила у књижеству и да се већ отворено исмева позиционисање Косова у Небеској Србији, а добрим оком се не гледа ни на књижевну реч о поднебесном Косову…               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *