Њено плаво величанство у царству ведрине

Поводом изложбе руског уметника у београдској Блок галерији

Сликар Анатолиј Ивакин тумачи српски миље на себи својствен, руски начин, толико другачији од хладног западњачког

Анатолиј Ивакин (1950) је руски сликар који се трајно настанио у Београду. Изложба у Блок галерији на Новом Београду обележила је његов успешан излазак пред београдску публику. У последње две године имао је три самосталне изложбе у добрим галеријама – Руском дому, Галерији Дома војске и Блок галерији. Реч је о сликару чији је колорит хармонизован, тонови су налик пастелним, њено величанство плава боја, боја неба и тајне, уздигнута је у високе сфере, у царство ведрине. Све код њега одише радошћу, пуноћом и животом. На слици се види поверење у људе и оптимизам који нестају са уморних лица грађана великих некрополиса, градова-монструма што прождиру планету. Љубав и љупкост нестају и из уметности постдемократског света, из сирове и сиве постмодерне дистопије. Зато Анатолиј Ивакин враћа точак историје уназад, ка здравом, целовитом и исцељујућем – тамо где су се срели реализам и импресионизам, традиција и неискварени, рани модернизам. Стога слику решава не драмом светло-тамног, напето и болно, барокно, већ у горњем кључу, у светлим регистрима тоналитета. На слику уноси полутонове, подсликава прелазе помоћу сивкастих нијанси, уједначујући боју и композицију. Уочава се да потиче из велике и дуге сликарске традиције, школе јасних и доследних правила, али света Русија, међутим, није само у сликарској техници и широком, панорамском призору бескрајне земље и племените природе.

[restrict]

Ивакин тумачи српски миље на себи својствен, руски начин, толико другачији од хладног западњачког. Оно што везује његове призоре из Житорађе, које назива „Корени“, ведуте Скадарлије, слике српског села дражесног пејзажа или Калемегдана са типично руским представама зиме, реке, манастира и цркава са златним крововима, нису реалистички, стварносни сликарски начин представљања већ унутрашња топлина и интима. У томе је духовно средиште оваквих остварења. Ликовне подстицаје проналази у отаџбини исто као и у новој средини, поставши један од неколицине руских сликара који живе у Србији не само физички већ и духовно. Види је нашим очима, можда и полетније од нас самих, са много осећајности и ведрине који не прелазе у англосаксонску мелодраматичност или романску театралност. Његове слике су светлосне, он истиче дневну светлост у први план, можда и у симболичком смислу. Можемо на тим платнима упоредити небо над Београдом и Србијом са оним изнад Русије, оба се на слици спајају у једно. Ивакинов поглед на свет подразумева људскост, уважавање сваког човека, бригу за поједино дрво и целу природу, по чему су Руси хришћани и онда када су атеисти.

Анатолиј Ивакин је дошао у Србију као поштовалац нашег народа, а открио је сликара у себи и своју руску душу. Зато се утишајмо када стајемо пред његова камерна дела, форматом саображена посматрачу и допустимо да нас она прва ослове.               

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *