Др Срђан Перишић – Ко контролише Балкан?

Разговарао Војислав Гавриловић 

Геополитика Запада српски етнички простор на Балкану види искључиво распарчан, неповезан и контролисан. Хрватска и Албанија су полуге којима се то остварује. Ко то не види у српској елити или је незналица или је злонамеран

Др Срђан Перишић је представник нове генерације српских геополитичара која настоји да у српској научној мисли афирмише специфични геополитички начин размишљања. Магистрирао је и докторирао на Факултету политичких наука, али је основне студије завршио на Војној академији, што на посебан начин употпуњује његове светоназоре када се подсетимо да Дугин констатује да војници баштине нарочит тип ,,просторног размишљања“, тј. да више од било које друге категорије становништва ,,свет посматрају као простор“. Перишић је доцент на предметима међународни односи, геополитика и спољна политика. Његово посебно поље интересовања су геополитика Русије и руско евроазијство, а своја истраживања на ту тему сумирао је у књизи „Нова геополитика Русије“.

[restrict]

Увод ,,Нове геополитике Русије“ подсећа да се свет последњих година артикулише на другачијим основама него што је то било после нестанка СССР-а. Какве су те основе? Да ли данас живимо у прижељкиваном мултиполаризму или у релативном униполаризму?

Сведоци смо постепеног израњања мултиполарног поретка. С једне стране, глобализација не успева да заврши унификацију човечанства по мери западне идеологије либерализма. Јављају се отпори свођењу човека на индивидуу која поседује само нагоне, ослобођена вредности и идентитета. С друге стране, у току је борба, и на теоријском и практичном нивоу, између реалиста и глобалиста. Реалисти се залажу за примат националног суверенитета у међународним односима. За њих изнад националног суверенитета не постоји ништа, не постоје никакве наднационалне организације. Глобалисти и либерали одбацују национални суверенитет, сматрајући га застарелим принципом регулисања међународних односа. Једноставно, они се залажу за формирање светске наднационалне владе. За њих су државе сувишне, односно треба их свести на слабе ентитете, а глобализација и америчка војна супремација су главне методологије постизања тог циља. Дакле, борба између глобалиста, који су за униполарни поредак, и реалиста који су за мултиполарни, даје могућност да се определимо за вишецентричност, што није постојало као могућност након нестанка Совјетског Савеза.

Многи су се надали да ће Доналд Трамп донети изолационистичко освежење америчкој спољној политици и срушити глобалистичку елиту са свог трона. Сада, након сталних Трампових претњи војним интервенцијама широм света, ове наде делују неосновано. Да ли су САД уопште способне за мирољубиви изолационизам након 1989?

Трамп води борбу са глобалистима. Он је такође реалиста. Противник је глобализације, и у њој види штету за америчке грађане. Међутим, у тој борби Трамп трпи поразе. Своја предизборна обећања не може да реализује, а кључне људе отпушта из свог окружења. Да би опстао као председник, он нажалост преузима политику глобалиста. То се види у претњама Северној Кореји, Ирану, Сирији. За то време, америчка подршка Ал Каиди не изостаје. Међутим, да ли ће Трамп, после оволико пораза, успети да се опорави, и није толико битно. Чињеница да је његовим избором за председника пробуђен део америчког друштва који се противи глобализацији, сама по себи говори. То до сада није било могуће. Америчко друштво је подељено, и готово на ивици сукоба, а неки сматрају да је близу грађанског рата. Појава Трампа јасно говори да су САД и Запад у кризи. Њихова моћ опада. Политичке елите Србије морају то коначно да схвате.

Када говоримо о прерасподели односа моћи у свету, посебну пажњу скрећу тенденције Немачке за помирење с Русијом. Постоји ли могућност да се Немачка, а с њом и читава ЕУ, постепено ослободи статуса америчког сателита и постане релативно самостални пол светског поретка? Шта би то значило за Србију?

Немачка јавност сматра да Русији треба укинути санкције, да Украјина спада у руску сферу утицаја. Истог становишта је и немачка индустријска елита. Нова немачка влада ће ићи у правцу отопљавања односа са Москвом. У последње време Берлин је о питању Северне Кореје и Ирана близак ставовима Москве и дистанцира се од Вашингтона. Међутим, отежавајућа околност је да је на тлу Немачке још увек стационирана америчка армија. То је веома тешко бреме које спутава Немачку да се независно одреди у својој спољној политици. Дакле, отопљавање односа са Москвом зависиће и од односа са Вашингтоном. С друге стране, ЕУ је у разним кризама, у полураспаду, и она нема снагу да направи тај искорак од атлантистичке геополитике. Исто тако, Европска унија, која је производ глобализма и атлантизма, још увек види НАТО као гарант свог постојања. Док се европске елите тога не ослободе, ЕУ неће постати засебан геополитички пол. Нажалост, и највећи део српске елите то не разуме.

Шта ће бити с Украјином у свему томе? Да ли су одустајање од војних решења и територијалног ширења Новорусије знаци попуштања Русије или се ипак ради о софистициранијој стратегији која би требало да донесе дугорочне резултате?

Русији је од стране САД, Украјина била одређена као замка. Запад се надао да ће Русија војно интервенисати. Да је то урадила, Русија би се нашла пред отпором целог света. Вероватно би и Кина била против Русије. Владимир Путин је то уочио и није дозволио такав сценарио. Наравно, то не значи да је Русија одустала од враћања Украјине под окриље руске геополитике. Москви је јасно да без Украјине Русија не може да изграђује своју позицију у свету. С тим у вези Кремљ се одлучио на дугорочнију стратегију. Таквој одлуци допринела је и ситуација у Украјини. У питању је украјинизација етничких Руса. Западни идентитет Украјине је наметан целој Украјини. То је нарочито прихватила елита. Украјинска елита има свој нацифашистички део, најзаступљенији на западу Украјине, и либерално-западњачки део, у Кијеву и централним регионима земље. Либерални део елите чине присталице ЕУ, и према Русији се односе као према туђој земљи. Идеологија коју нуди украјинизација за њих је гаранција прозападног правца. Управо је прозападна елита најопаснија, опаснија од украјинског нацифашизма као таквог, а заједно с њим чини идејну основу данашње украјинске русофобије. С тим у вези, дугорочна стратегија Русије је управо у помоћи Донбасу, у обнови његовог руског идентитета и у његовом економском опоравку. То ће осталом делу Украјине, дакле украјинизованим Русима, који сада живе веома бедно, представљати пут којим Украјина треба да иде.

Какву улогу у изградњи мултиполарног света игра Кина? Дугин у једном ранијем раду упозорава на опрез према овој земљи и описује је као ,,Француску истока“, алудирајући на њену подједнаку склоност и ка телурократском, и ка таласократском принципу. Ипак, делује да је данас осовина на релацији Москва–Пекинг стабилнија него икад пре.

Пре двадесет година постављало се питање који ће бити вектор кинеске геополитичке експанзије. Да ли ће то бити ка југу, тј. југозападу или према северу. Некима се чинило да ће тај вектор бити усмерен ка северу, ка богатим пространствима Сибира. Међутим, Пекинг је добро проценио да Русија иде ка свом опоравку, да не жели никакав конфликт са Кином већ сарадњу у борби против тероризма и сепаратизма на простору Централне Азије. Било би самоубилачки да се Кина одлучила на експанзију према Сибиру. То би Пекинг оставило без гаса и нафте, без енергије, док од САД не би добили никакву корист. И даље би Кина била стешњена у својим морима. Преко њих она може, уз сигуран прилив нафте и гаса из Русије, да остварује своју геополитичку експанзију, а то је економско повезивање са остатком света. Због тога Кина и покреће свој геополитички пројекат „Један појас – један пут“, као Нови пут свиле. Тај пројекат је компатибилан руској геополитици. С друге стране, Нови пут свиле афирмише модел развоја који предводи држава. Већином великих инфраструктурних пројеката управља држава, док је и већина зајмова гарантована од стране државе. Нови пут свиле je јасан пример реализма у међународним односима, а то је концепција развоја у којој везе међу државама имају предност у односу на корпорације и актере цивилног друштва.

Кина је недавно усвојила и нову војну доктрину према којој се тежиште ставља на развој поморских капацитета, у циљу лакше пројекције кинеске моћи. Да ли је то најава нових интервенционистичких времена или, напротив, најава обуздавања америчког интервенционизма пролиферацијом поморско-десантних капацитета?

Да би Кина успешно реализовала Нови пут свиле, неопходно је да има развијену морнарицу. Међутим, војни развој Кине није усмерен у интервенционистичком правцу, као што је то случај са САД. Наиме, Кина реализује своју геополитичку амбицију која је другачија од западне, америчке и у погледу односа према вредностима, и у погледу односа према другим државама и друштвима. Америчка глобализација подразумева наметање либералних вредности и норми, под које Запад ултимативно тражи од других земаља да подводе свој живот. Кинези не уносе у остали свет своје вредности и идеје. То је суштинска разлика која прави и разлику у употреби војних капацитета. Оружане снаге Кине, али и Русије, нису усмерене ка агресивном експанизму, већ ка његовом обуздавању.

Од уласка Доналда Трампа у Белу кућу осетно је јако убрзање регионалних НАТО интеграција, што намеће непријатан осећај опкољености Србије овом алијансом. Какве су геополитичке перспективе Србије у таквим околностима?

НАТО жели да пријемом Црне Горе, а у будућности и Македоније, Србију уплаши и стави пред свршен чин. Намера је да српска јавност, која је 80 одсто против чланства у НАТО-у, промени свој став. Ако пођемо од дефиниције политике да је она способност разликовања пријатеља од непријатеља, јасно ћемо закључити да се НАТО према Србији, и Србима, није показао као пријатељ. Напротив, учествовао је у комадању српског етничког простора. Међутим, када би Србија имала јасно изграђену геополитику, и на њој јасно дефинисане стратегије националне безбедности, спољне политике, и друге, НАТО никада не би могао да плаши Србију. С друге стране, међународни поредак није исти као пре 18 година, када су НАТО, САД и уопште Запад били на врхунцу своје моћи. То сада није случај. Моћ Запада опада, и економски и војно и вредносно, а снага других сила расте стварајући мултиполарност. У таквим околностима чињеница да је нека земља окружена НАТО чланицама нема пресудан значај. Дакле, задатак Србије је да формулише своју геополитику, у складу са својим геополитичким идентитетом, и у складу са чињеницом да свет постаје полицентричан, те да на основу тога дефинише своје спољнополитичко понашање.

Када имамо у виду да је Србија добила нове мигове, али и да се Хрватска опрема офанзивним наоружањем из САД и Немачке, а циљ модернизације своје авијације нескривено дефинише као ,,постизање регионалне доминације“, шта нас очекује у годинама пред нама?

У међународним односима сила је категорија која утичe на политику. С тим у вези, поред набавке наоружања, потребно је променити и организацију Војске Србије. Она не одговара савременим тенденцијама. Наиме, током такозване реформе војске од 2001. па све до 2012, већина борбених јединица је укинутa. Све је било спремано да војска изгуби функцију заштите Србије, да добије нову, и то помоћну функцију америчкој армији у њиховим интервенцијама по свету, као и у борбеним мисијама ЕУ. Дакле, садашњи изглед Војске Србије је прављен за чланство Србије у НАТО-у. То је чињеница. Данас се војска састоји од свега шест бригада које располажу симболичном борбеном техником. Te бригаде су састављене од различитих батаљона, међусобно веома удаљених. Војска је изгубила борбену компоненту. То је проблем. Исто тако, на западном правцу, од Суботице до Ужица, територија Србије је слабо заштићена. Такође, у Београду не постоји ниједна борбена јединица која би спречила евентуални десант агресора. Имајући у виду огроман пораст тензија на међународној сцени, употребу силе, јасно је да организација и модел Војске Србије, ни по броју војника, ни по карактеру својих формација, не одговара савременим захтевима. Промене су хитне. Исто тако, морамо схватити да ће Хрватска увек бити истурена у неком евентуалном сукобу са Србијом и Српском. Експоненти атлантизма на Балкану су Хрватска и Албанија. Геополитика Запада српски етнички простор на Балкану види искључиво распарчан, неповезан и контролисан. Хрватска и Албанија су полуге којима се то остварује. Ко то не види у српској елити или је незналица или је злонамеран.

Да ли сматрате да постоји известан помак у афирмацији геополитичке науке у Србији, неизбежне за исправно повлачење државних потеза или ми и даље лутамо у тзв. ,,геополитичкој шизофренији“?

Српска геополитичка наука има значајне ауторе. Нажалост, њихова научна сазнања не допиру до политичких елита. У томе је кључни проблем. Сваки научник геополитике зна да је она наука која властима даје сажетак онога шта треба имати у виду приликом доношења судбоносних одлука. Потребно је владати, водити своју државу и нацију у складу са геополитиком. Исто тако, чињеница је да не постоји ниједна нација у Европи која у себи садржи подједнако оба геополитичка идентитета, тј. коју су изграђивала оба простора, земља и море. Међутим, Србија се погрешно представља као двојни идентитет на који је утицао и Запад и Исток, тј. море и земља. С тим у вези, извлаче се научно ничим поткрепљени закључци да Србија треба да буде подједнако опредељена и ка Западу и ка Русији. Као облик сарадње, то је пожељна оријентација земље, али као геополитичка оријентација то је немогуће постићи. Наука показује да су геополитички полови међусобно искључиви. Зато, непознавање или неприхватање геополитике води ка страдању државе и народа. То нам 20. век јасно показује. Кроз цео 20. век ниједна српска елита, која је била у позицији да одлучује, није се геополитички понашала. Резултат тога је да су Срби једини народ у Европи који је изгубио све своје државе. Нестала је Краљевина Србија, у крви је нестала Краљевина Југославија са геноцидом над Србима, распала се социјалистичка Југославија са распарчавањем српског етничког простора, нестала је Савезна Република Југославија, фактички 1999, нестала је и ДЗ Србија и Црна Гора 2006. Све су нестале јер није било изграђене српске геополитике. И ево, сада имамо Републику Србију. Да ли она има јасно дефинисану геополитику?

Неколико пута сте споменули ,,геополитички идентитет“ Србије. Да ли бисте могли да појасните какав је он у ствари?

Срби, и други народи у Србији, по својој култури, традицији, простору на коме живе, припадају копненој, односно континенталној Европи. На том простору огледа се утицај номоса земље. Наиме, номос је уздизање простора који један народ насељава у „поље силе поретка“. Номос је конституишући чин друштвеног и политичког поретка. Дакле, основни темељ политичког поретка није закон, како неки правници узалудно настоје да докажу, већ простор. Закони су део поретка који је конституисан простором. Немачки правник Карл Шмит је, педесетих година 20. века, открио номос, ту трајну везу између простора и државе, простора и права. На Србију и српски простор утицај мора је непостојећи, тако да се номос мора није код нас конституисао. Такав простор је дао традиционални и конзервативни импулс у социјалној и културној сфери, као и колективне идентитете. С друге стране, на том простору Срби су се почели формирати као део византијске цивилизације. То су неспорне чињенице које се не могу одбацити. Сваки покушај представљања Срба и Србије као дела западне цивилизације је погрешан и штетан. Дакле, Србија има јасан континентални, копнени идентитет. То значи да српски геополитички идентитет представља основу за изградњу државне геополитичке амбиције и праксе, а тиме и разних нормативних стратегија безбедности, спољне политике, културне и економске политике.         

[/restrict]

 

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *