БЕМУС 049

БЕОГРАДСКЕ МУЗИЧКЕ СВЕЧАНОСТИ 2017

Очекујући раскошно обележавање пола века постојања следеће године, овогодишње Београдске музичке свечаности (БЕМУС) су у скромним оквирима, диктираним економским условима, покушале да презентују различите садржаје. Програм је прилагођен обичној публици, нема савремене музике по сваку цену, а појављује се и барок, чак два пута

Одржавањем БЕМУС-а од 11 до 20. октобра коначно је испуњена пређашња молба да се фестивал смести у мање временске оквире, те да има мање концерата, али ударних. Quod erat demonstrandum. И коначно, после много врдања око, некима, контроверзног датума ослобађања Београда у Другом светском рату, БЕМУС се завршава онако како је и планиран пре пола века, тачно на тај историјски и херојски дан.

Отварање је припало легендарном хору „Глинка“, који долази деценијама код нас. Диригенту Чернушевском је министар културе Србије, који је отворио фестивал на Коларцу, уручио плакету захвалницу, и треба, јер су долазили и када су нас западни пријатељи бомбардовали, када је било опасно. Програм је био стандардан, световна и духовна музика, а уживање врхунско, јер „Глинка“ собом доноси племенит хорски звук, надахнуто музицирање и потпуно предавање уметности. Због великог интересовања публике наступили су и следећег дана у Цркви Светог Марка.

[restrict]

После уводног говора министра о томе како ће министарство на чијем је челу учинити све напоре, заједно са Министарством просвете, да Србија издвоји новац за изградњу нове зграде Факултета музичке уметности, било је јасно да ће на скраћеном фестивалу велику улогу имати поменута високошколска установа. У петак 13. октобра у Скупштини града наступио је виолиста Дејан Млађеновић, редовни професор на ФМУ, са храбрим програмом Јохана Себастијана Баха (први барок) за соло виолину свираном на виоли. Партите бр. 1 и 2 и Соната бр. 1 за соло виолину – виолу још један су покушај да се виола и виолисти изједначе са виолинистима (пре извесног времена је виолиста Саша Мирковић свирао сличан програм). Виола звучи импозантније од виолине, али је мање покретна, и овај програм није био лоша матрица да се проба нешто друго. Сала окренута постранце према солисти није била добар избор, па се много од замишљене акустике изгубило у општој гужви (слободан улаз). Ко је могао да издржи, стајао је у врућини, ко није, седео је на клупици испред Скупштине. Штета што није било видео-бима да сви уживају на ваздуху. На истом месту одржан је концерт најуспешнијих студената поменутог факултета 15. октобра, а поводом 80 година те високошколске институције. На многаја љета.

Из такозваних унутрашњих резерви, то јест из Београда, наступио је на Коларцу 14. октобра камерни оркестар „Гудачи Светог Ђорђа“, обележавајући јубилеј од четврт века постојања. Гост вечери, уметнички вођа и солиста био је виолиниста Јожеф Жига, школован такође на ФМУ, тренутно концертмајстор оркестра немачког Театра у Брауншвајгу. Програм – барок и необарок. Ако је желео солистичку улогу, нејасно је зашто се Жига определио за барок, осим вере у популарност барока код широке публике. Први део био је италијански у истом тоналитету, што никад није добар тонски избор –Кончерто гросо („Божићни“) Корелија и две сонате Тартинија за виолину и континуо у обради за оркестар. У Корелију оркестар није добио могућност да се искаже, звук је био пригушен и угушен. Сонате „Напуштена Дидона“ и „Ђавољи трилер“ су конципиране за соло виолину уз пратњу (чембало, виолончело), a мука је што су веома познате и много свиране, па је потребно додатног напора и музичке фантазије да се добије посебна интерпретација. Како је пратња била оркестар, сва деликатност се изгубила, тромо се реаговало, хармоније су звучале мутно, па су најлепши били одсеци само са чембалом. Док је штимовало… (Жига би морао знати да се украси у бароку свирају на добу, а не испред.) У општој акцији аранжмана, стилски неприкладна каденца се нашла на крају „Дидоне“, а виртуозни ђаволски трилери у „Ђавољем трилеру“ нестали су у општој нотној гужви, без правих емоционалних узлета. У другом делу, коначно сами, „Гудачи Светог Ђорђа“ су приказали свој прави капацитет. Одличан Бахов Трећи бранденбуршки концерт (одличне виоле) и „Античке арије и игре“ Оторина Респигија у необарокном маниру били су празник за уши. Пун и сочан звук, фразирање, а пре свега заједничко усклађено музицирање чине врхунски камерни оркестар који заслужује пажњу и следећих 25 година.     

[/restrict]