BEMUS 049

BEOGRADSKE MUZIČKE SVEČANOSTI 2017

Očekujući raskošno obeležavanje pola veka postojanja sledeće godine, ovogodišnje Beogradske muzičke svečanosti (BEMUS) su u skromnim okvirima, diktiranim ekonomskim uslovima, pokušale da prezentuju različite sadržaje. Program je prilagođen običnoj publici, nema savremene muzike po svaku cenu, a pojavljuje se i barok, čak dva puta

Održavanjem BEMUS-a od 11 do 20. oktobra konačno je ispunjena pređašnja molba da se festival smesti u manje vremenske okvire, te da ima manje koncerata, ali udarnih. Quod erat demonstrandum. I konačno, posle mnogo vrdanja oko, nekima, kontroverznog datuma oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu, BEMUS se završava onako kako je i planiran pre pola veka, tačno na taj istorijski i herojski dan.

Otvaranje je pripalo legendarnom horu „Glinka“, koji dolazi decenijama kod nas. Dirigentu Černuševskom je ministar kulture Srbije, koji je otvorio festival na Kolarcu, uručio plaketu zahvalnicu, i treba, jer su dolazili i kada su nas zapadni prijatelji bombardovali, kada je bilo opasno. Program je bio standardan, svetovna i duhovna muzika, a uživanje vrhunsko, jer „Glinka“ sobom donosi plemenit horski zvuk, nadahnuto muziciranje i potpuno predavanje umetnosti. Zbog velikog interesovanja publike nastupili su i sledećeg dana u Crkvi Svetog Marka.

[restrict]

Posle uvodnog govora ministra o tome kako će ministarstvo na čijem je čelu učiniti sve napore, zajedno sa Ministarstvom prosvete, da Srbija izdvoji novac za izgradnju nove zgrade Fakulteta muzičke umetnosti, bilo je jasno da će na skraćenom festivalu veliku ulogu imati pomenuta visokoškolska ustanova. U petak 13. oktobra u Skupštini grada nastupio je violista Dejan Mlađenović, redovni profesor na FMU, sa hrabrim programom Johana Sebastijana Baha (prvi barok) za solo violinu sviranom na violi. Partite br. 1 i 2 i Sonata br. 1 za solo violinu – violu još jedan su pokušaj da se viola i violisti izjednače sa violinistima (pre izvesnog vremena je violista Saša Mirković svirao sličan program). Viola zvuči impozantnije od violine, ali je manje pokretna, i ovaj program nije bio loša matrica da se proba nešto drugo. Sala okrenuta postrance prema solisti nije bila dobar izbor, pa se mnogo od zamišljene akustike izgubilo u opštoj gužvi (slobodan ulaz). Ko je mogao da izdrži, stajao je u vrućini, ko nije, sedeo je na klupici ispred Skupštine. Šteta što nije bilo video-bima da svi uživaju na vazduhu. Na istom mestu održan je koncert najuspešnijih studenata pomenutog fakulteta 15. oktobra, a povodom 80 godina te visokoškolske institucije. Na mnogaja ljeta.

Iz takozvanih unutrašnjih rezervi, to jest iz Beograda, nastupio je na Kolarcu 14. oktobra kamerni orkestar „Gudači Svetog Đorđa“, obeležavajući jubilej od četvrt veka postojanja. Gost večeri, umetnički vođa i solista bio je violinista Jožef Žiga, školovan takođe na FMU, trenutno koncertmajstor orkestra nemačkog Teatra u Braunšvajgu. Program – barok i neobarok. Ako je želeo solističku ulogu, nejasno je zašto se Žiga opredelio za barok, osim vere u popularnost baroka kod široke publike. Prvi deo bio je italijanski u istom tonalitetu, što nikad nije dobar tonski izbor –Končerto groso („Božićni“) Korelija i dve sonate Tartinija za violinu i kontinuo u obradi za orkestar. U Koreliju orkestar nije dobio mogućnost da se iskaže, zvuk je bio prigušen i ugušen. Sonate „Napuštena Didona“ i „Đavolji triler“ su koncipirane za solo violinu uz pratnju (čembalo, violončelo), a muka je što su veoma poznate i mnogo svirane, pa je potrebno dodatnog napora i muzičke fantazije da se dobije posebna interpretacija. Kako je pratnja bila orkestar, sva delikatnost se izgubila, tromo se reagovalo, harmonije su zvučale mutno, pa su najlepši bili odseci samo sa čembalom. Dok je štimovalo… (Žiga bi morao znati da se ukrasi u baroku sviraju na dobu, a ne ispred.) U opštoj akciji aranžmana, stilski neprikladna kadenca se našla na kraju „Didone“, a virtuozni đavolski trileri u „Đavoljem trileru“ nestali su u opštoj notnoj gužvi, bez pravih emocionalnih uzleta. U drugom delu, konačno sami, „Gudači Svetog Đorđa“ su prikazali svoj pravi kapacitet. Odličan Bahov Treći brandenburški koncert (odlične viole) i „Antičke arije i igre“ Otorina Respigija u neobaroknom maniru bili su praznik za uši. Pun i sočan zvuk, fraziranje, a pre svega zajedničko usklađeno muziciranje čine vrhunski kamerni orkestar koji zaslužuje pažnju i sledećih 25 godina.     

[/restrict]