Друга рунда

Да ли ће Косово ове године успети да постане чланица Унеска, како би Србија могла то да спречи уз помоћ Русије, Кине и можда Џибутија, и како ће на руску помоћ утицати амерички притисци на Ниш?

Председник Србије Александар Вучић прошлог четвртка није планирао да, у свом говору на 72. заседању Генералне скупштине Уједињених нација у Њујорку, позове чланице УН да гласају против пријема такозваног Косова у Унеско. У тексту његовог говора наиме, оном који је објављен на званичном сајту Генералне скупштине УН са заглављем Републике Србије, али и напоменом да га треба сматрати незваничним (Check against delivery), Унеско се уопште и не спомиње, већ Вучић ту напротив каже да „сви ви знате да ми не признајемо једнострано проглашење независности такозваног ’Косова’, али ја не желим да говорим о непоштовању нашег територијалног интегритета и суверенитета, већ желим да говорим о нашим напорима да решимо проблем. Да покушамо да пронађемо решење за проблем стар вековима, у односу на који велике силе нису биле од помоћи 1999. и 2008“.

Своју првобитну намеру Вучић је ипак изменио, а да је до измене можда дошло у последњи час указује и то што су, у транскрипту његовог говора који се налази на сајту наше мисије при УН, реченице у којима Вучић спомиње Унеско убачене на погрешно место и при томе донекле непрецизно.

[restrict]

ШТА ЈЕ РЕКАО ВУЧИЋ Али на страну то. Ево шта је Вучић, усред свега што је и иначе планирао, изговорио пред Генералном скупштином Уједињених нација након што се похвално изразио о току дијалога Београда и Приштине: „Упркос томе, улазећи у ову салу, добио сам информацију да су власти у Приштини саопштиле да су обезбедиле већину за чланство Косова у Унеску. Позивам вас да то не дозволите, подсећајући вас да су ти исти људи узели учешће у уништавању српских манастира и цркава, културног и духовног наслеђа на Косову и Метохији.“

Интересантно, када је то изговорио, уследио је спорадични аплауз, и то једини који се зачуо током његовог говора. Штета што се на снимку не види ко је аплаудирао.

У сваком случају, није добро, и не можемо да разумемо зашто првобитна верзија Вучићевог говора није у себи садржала и позив да се гласа против Косова у Унеску. Али важније од тога, веома је добро што је председник Србије на крају ипак послао баш ту поруку. Јер, како то у прошлом броју „Печата“ рече министар одбране Александар Вулин, „важно је да сви осете да је нама битно, да је нама стало. Зато што су све земље изложене великим притисцима. И ако не буду видели да је нама стало, онда ће мислити да више и није важно да се боре против тих притисака, јер што би они то радили ако нама није важно? Зато стално морамо да показујемо колико нам је битно, колико нам је стало.“

И баш зато је важно и што смо наредног дана, 22. септембра, пред Генералном скупштином УН реплицирали премијеру Албаније Едију Рами због његовог позива на признање независности Косова. Косово, узвратила је Србија, „није независна држава, и није чланица Уједињених нација. Нека буде потпуно јасно да ће Србија наставити да користи сва дипломатска средства да сачува свој суверенитет и територијални интегритет“, а Рама је „обмануо чланице УН својом тврдњом да се дијалог (у Бриселу) води између две државе, Србије и Косова, а не, као што је заиста случај, између Београда и Приштине, односно привремене власти у покрајини“. Пажњи српских медија, узгред буди речено, углавном је промакла ова дискусија. А многи су се, додајмо и то истине ради, истакли и погрешном интерпретацијом Вучићевих речи о тешким компромисима у дијалогу с Приштином; он, наиме, није рекао, као што је пренето да је рекао, да смо спремни на тешке компромисе у будућности већ је говорио у прошлом времену, да је „резултат тешких компромиса све што је до сада постигнуто кроз бриселски дијалог, с несумњивим концесијама на обе, али нарочито са наше стране“, а то је иначе потпуно тачно и прилично иде баш њему на душу.

 

ПАЦОЛИ И ДАЧИЋ Али вратимо се Унеску, зато што нам поново, после 2015, овог 30. октобра до 14. новембра на дневни ред стиже могућност учлањења Косова у ту организацију Уједињених нација, а са тиме и могућност крађе наше баштине.

Иако још није поднет формални захтев за улазак Косова у Унеско, током боравка у Њујорку на маргинама Генералне скупштине УН, јер даље од тих маргина и не може да стигне, први потпредседник Владе Косова Беџет Пацоли устврдио је да је Косово обезбедило довољан број гласова: „Охрабрен сам и кажем вам да ћемо имати гласове за Унеско. Данас смо имали веома важан састанак са пријатељском државом која је признала Косово и, у разговору с њом, практично је Косову гарантовано између 15 и 20 гласова за Унеско.“

Узвратио му је српски шеф дипломатије Ивица Дачић: „То су велике лажи, пропагандни филмови, којима желе да покажу како се ситуација за ових неколико дана, од доласка Пацолија, драстично променила… Велика је лаж тврдња Пацолија да Косово има довољан број гласова за чланство у Унеску. Као што су изгубили тада (пре две године), изгубиће и следећи пут када се буду кандидовали. Велики број наших пријатеља, не само да није променио позицију у супротном смеру него су многе земље промениле позицију у позитивном смеру по Србију. То значи да ће оне земље које су биле уздржане, сада гласати против пријема Косова у Унеско… Мислим да постоји страх да ће изгубити. Ја им не препоручујем да се кандидују… Србија је ојачала своју позицију и ускоро ћете видети шта то конкретно значи.“

Један од ова два оптимизма, Пацолијев или Дачићев, макар то је унапред јасно, показаће се као лажан, при чему се не сме искључити ни споменута могућност да је, у барем једном од ова два случаја, реч само о представи намењеној домаћој јавности и стицању јефтиних поена. Што ће рећи да за сада, само зато што су Пацоли и Дачић рекли оно што су рекли, нема места ни за потпуни дефетизам ни за потпуни тријумфализам. Али треба подсетити и да овако смео оптимизам Дачић није исказивао пре две године када смо се нашли у идентичној ситуацији, из чега и извлачимо наду да његова садашња смелост није потпуно лишена основа.

УНЕСКО СТРАТЕГИЈА Пре две године, подсећамо и на то, победили смо тек за длаку, будући да су Косову тада само три (3) гласа недостајала да постане 196. пуноправна чланица Унеска упркос израженој склоности његових житеља да уништавају нашу културну и духовну баштину, а своју ионако немају, јер се ни културном ни духовном а ни баштином у пристојном свету не сматрају спаљене цркве, порушена гробља и споменици Адему Јашарију и сличним терористима.

Три су, елем, гласа Косову тада недостајала, а независност Косова у међувремену су, од тог новембра 2015, признале још три државе. Важна напомена на овом месту: приликом гласања броје се само гласови „за“ и „против“ па се у односу на њихов збир израчунава двотрећинска већина потребна за пријем нове чланице, док се уздржани и они који нису гласали, а таквих је прилично, не рачунају уопште. Наш проблем с тим у вези састоји се у томе што су, од оне три државе које су у међувремену признале Косово, пре две године две биле уздржане (Бангладеш и Сингапур), а Суринам је чак гласао у нашу корист. Не само што су то сада три потенцијална гласа за Косово већ истовремено и један мање за Србију.

Али није баш толико безнадежно. Имамо и ми сами нешто маневарског простора, и још много више ако укључимо помоћ пријатеља.

Пре свега, без обзира на то колика је шанса за успех, Србија би могла – морала – да изврши заиста снажан, па и беспризорно снажан притисак на Македонију и на Црну Гору да се овог пута уздрже од гласања уместо да, као пре две године, гласају за Косово.

Морали бисмо и да искористимо добре односе са Мађарском, да се и она овог пута уздржи од гласања уместо да подржи Косово као 2015. Имамо сад и згодан преседан да јој послужи као пример и/или изговор; Пољска је, наиме, пре две године била уздржана, а и она је, као и Мађарска, признала Косово, и чланица је Европске уније, и чланица је НАТО-а. Зашто сад и Мађарска не би могла да поступи на исти начин? Тим пре што смо комшије и у добрим односима и њихова мањина живи у нашој земљи па и због тога има простора за некакво погађање.

Грчка и Румунија прошли пут су биле уздржане, и зашто сад не би могле да гласају у нашу корист као што су 2015. то учиниле остале три ЕУ чланице које не признају Косово, Шпанија, Кипар и Словачка? На нама је да макар покушамо да их наговоримо.

А сада помоћ пријатеља, а моћни пријатељи су, наравно, Русија и Кина.

Пре две године нису гласали ни Иран ни Ирак. Обе ове земље су, а нарочито Иран у Сирији, на Новом путу свиле, у Шангајској организацији за сарадњу…, у међувремену значајно унапредиле своје односе с Русијом и са Кином, тако да очигледно има простора за размишљање о малој услузи у Унеску.

Исто се односи и на Пакистан, који је пре две године гласао за Косово, али је од тада постао члан ШОС-а, кинеске инвестиције броје се десетинама милијарди долара а с Русијом су ових дана одржали заједничке војне маневре „Пријатељство 2017“.

Монголија је пре две године била изван сале, баш као и низ земаља с постсовјетског простора (Азербејџан, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан). Могу ли Русија (и Кина) и ту да нам помогну, да макар неки од ових гласова, а сваки нам је важан, овог пута оде у нашу корист?

Чад, Сомалија и Јемен гласали су за Косово 2015. а у међувремену су се нашли на америчкој црној листи, што би могло да поколеба њихов ентузијазам за поновну подршку америчком косовском пројекту. Тим пре што Чад последњих година развија односе с Кином; Сомалија се прошле године Русији обратила за војну помоћ у борби против Ал Каиде а и ових се дана у Њујорку руски шеф дипломатије Сергеј Лавров сусрео са сомалијским премијером Хасаном Алијем Хаиреом и обећао му подршку; из Јемена, у коме се не зна ко пије, а ко плаћа, стижу вести о помоћи коју је Кина упутила међународно признатој Хадијевој влади, а стигла је ове недеље и вест да се у Русији штампају новчанице за Хадијеву владу које се из Москве транспортују за Аден… И треба, кад смо већ у том делу света, споменути и Џибути, још једну од земаља које су 2015. гласале за Косово, а у којој је у међувремену, поред америчке, француске, јапанске и италијанске војне базе отворена и много већа кинеска; ових дана су Кинези тамо одржали и прве вежбе с бојевом муницијом, што показује да (и) Кина тамо остварује известан утицај… Баш као што руски и кинески утицај расту и у Авганистану, који је 2015. гласао за Косово и можда није сасвим неразложно помислити да би овог пута могао да се уздржи од тога.

 

ШОЈГУ У БЕОГРАДУ? Ако ишта, све нам ово јасно показује колико је за Србију неопходно да брижљиво чува и још брижљивије развија односе са Русијом и са Кином. Отуда је и те како добро што је председник Вучић у Њујорку, у говору пред Генералном скупштином УН, нашао смелости (у овим изоштреним међународним околностима) да истакне како „настављамо да негујемо најбоље могуће односе с Руском Федерацијом и са Народном Републиком Кином. И не само да се не стидимо ових добрих односа него смо на њих поносни“.

А опет, нажалост, има индиција да све баш и није тако сјајно као што звучи, и да је на наше најбоље могуће односе с Руском Федерацијом пала извесна сенка, и то у најгорем могућем моменту за нас. „У име врховног команданта и председника Александра Вучића позвао сам министра (одбране Русије Сергеја) Шојгуа да присуствује годишњици ослобођења Београда 20. октобра и да заједно још једном потврдимо наше пријатељство, како смо били важни и храбри у прошлости и како ћемо бити важни и храбри у будућности“, цитирало је у саопштењу српско Министарство одбране свог министра Александра Вулина 12. августа. Проблем је у томе што је Дан ослобођења Београда све ближи, а из Москве још не стиже потврда да ће Шојгу доћи, што може да се разуме и као забрињавајућа демонстрација руског незадовољства Србијом.

Зашто? Могући одговор је очигледан и налази се у Нишу, у Српско-руском хуманитарном центру коме, због америчког притиска, никако да доделимо статус који смо му обећали законом усвојеним у српској скупштини. Нема више ни времена ни простора за одлагање тог питања у страну. Не поступимо ли по сопственом закону под хитно, пошто су већ Американци јавно затражили супротно, значиће да смо попустили под њиховим притиском. И како, онда, да тражимо од Русије да се за нас заузме као што би могла? И како да се надамо да нећемо попустити под америчким притиском и када је Косово и Метохија у питању, када смо им већ – Американцима – делом показали да ћемо им попустити само ако нас довољно снажно притисну?

У сваком случају, у петак ће у Москви боравити Ивица Дачић, најављује се да ће се тамо састати са Сергејом Лавровим с којим ће „разговарати о политичким питањима као што су притисци на Србију да уведе санкције Русији, статусу Српско-руског центра у Нишу, намерама власти у Приштини да пређу праг више међународних организација…“, и нема нам друге него да се из све снаге понадамо да ће се оданде вратити с добрим вестима, јер ће све друго, такав је наиме тренутак одлуке у коме се налазимо, за Србију бити врло лоше…               

Ко је победио у Интерполу?

Велика дипломатска победа Србије. Уз помоћ пријатеља, спречили смо да самопроглашено Косово уђе у Интерпол, задовољно је преко твитера, директно из Пекинга са Генералне скупштине Интерпола, српску јавност известио министар унутрашњих послова Небојша Стефановић.

Вест је заиста важна и веома добра за нашу земљу укључујући и Косово и Метохију, и мали проблем проналазимо само у њеној интерпретацији. Јер нису наши него косовски пријатељи спречили Косово да уђе у Интерпол, осим ако нам Американци нису они споменути пријатељи. А и ако јесу, нису спречили Косово из пријатељских побуда према Србији, него према Израелу.

О томе је пре неколико дана из Њујорка посведочио и шеф дипломатије Ивица Дачић а пренето је на сајту Министарства иностраних послова: „Када је реч о Интерполу, САД и западни спонзори Косова утичу на Косово да повуче кандидатуру јер се на истом дневном реду налази пријем Палестине. Сада је због Израела тенденција да се све те тачке одложе за неку следећу конференцију.“

А пажљивији читаоци „Печата“ сетиће се можда и да смо у броју 484, позивајући се на приштинску штампу, указали управо на ову могућност, када смо цитирали и изјаву Емануела Демаја, вршиоца дужности косовског министра спољних послова, који је први и обелоданио постојање незваничног захтева „неких партнера Косова“ да Косово ове године одустане од свог захтева: „Постоји могућност одлагања за још годину дана. Државе које подржавају Косово захтевале су да гласање буде одложено. Ипак, ове информације још нису званичне, и биће званично познате непосредно пре заседања Генералне скупштине Интерпола.“

[/restrict]