Докламска криза на врховима Хималаја

Зашто је дошло до заоштравања односа између Индије и Кине, и како се географија из 19. века прелила у геополитичке размирице две азијске нуклеарне силе на почетку 21. века?

Два мала контингента кинеских и индијских оружаних снага, који по свој прилици не броје више од 300-400 војника, била су од средине јуна све до ових дана у пат-позицији. Вишенедељно заоштравање почело је када су индијске снаге 18. јуна прешле на спорну територију како би онемогућиле кинеске инжењерце да изводе инфраструктурне радове. Индијска страна сматра да су ови радови, чију природу није могуће до краја разјаснити услед контрадикторних и оскудних података са терена, нарушили статус кво на сићушном делу Докламског платоа, области око које се споре Кина и Бутан. Тек крајем августа попустила је затегнутост, индијске трупе су се повукле а са кинеске стране стижу гласови да ће ова земља упражњавати своја „суверена права“.

[restrict]

РАТОБОРНЕ ПОРУКЕ Кина је заступала позицију да је Индија овим потезом нарушила њен суверенитет и није била вољна да ступи у било какве преговоре око спорне ситуације све док Индија не повуче унилатерално своје војнике. Крајем јула кинеско Министарство одбране поручило је како би Индија требало да „напусти било какве илузије“ о кинеској одлучности да брани своју територију. Поводом приближавања деведесете годишњице кинеске Народноослободилачке армије, министар одбране Ву Ћијан поручио је како је „лакше уздржати планине него Народноослободилачку армију“.

Ратоборне поруке шаљу медији обе државе иако, срећом, није испаљен нити један метак. Бројне пограничне несугласице у хималајском подручју, где се кинеско-индијска граница протеже на више од 4.000 километара, потичу од слабо дефинисаних разграничења између Британске Индије и династије Ћинг с краја 19. века. Међутим, деветнаестовековна географија није довољна да се разуме како су две нуклеарне силе, у снажном економском успону и све већег геополитичког значаја, дошле у ћорсокак. Када се у обзир узму неке стратешке индијско-кинеске размирице, укључујући и индијску озлојеђеност због неких елемената кинеске иницијативе „Један појас, један пут“, као и индијска безбедносна анксиозност повезана посебно са овим подручјем, могуће је добити нешто потпунију слику дешавања.

СТАРА ГЕОГРАФИЈА И НОВА ПОЛИТИКА Један од куриозитета „Докламске кризе“ је да се готово искључиво говори о кинеско-индијским односима док је хималајска краљевина Бутан потпуно занемарена. Погранични спор на овом подручју је заправо спор између Бутана и Кине, а индијско-кинеска граница на овом сектору хималајског гребена „где се додирују Сиким и долина Чумби, која се дубоко зарива од југа Тибета, успостављена је и неупитна“, како пише Анкит Панда за интернет-сајт „Дипломат“ посвећен азијским политичким збивањима.

Ово ситуацију унеколико компликује јер Кина сматра да је реч о билатералном спору са Бутаном, где не постоји оправдање за индијску умешаност. Отуда, по свој прилици, Кинези инсистирају на унилатералном повлачењу индијских снага пре било каквих разговора. Како би додатно указали на озбиљност инцидента, кинеска Народноослободилачка армија је одржала петодневне вежбе у јужном Тибету.  

Ни Индија није доводила у питање да је реч о кинеско-бутанском спору и да су њене снаге прешле успостављену и признату међународну границу. Када се кинеско-бутанска граница једном установи, она ће се протезати до тромеђе између Кине, Индије и Бутана. Но око тога где ће се налазити ова тачка постоји озбиљно размимоилажење. Бутанска страна сматра да се тромеђа налази на локацији Бутанг Ла, четири километра северно од пролаза Дока Ла где су се суочиле кинеске и индијске снаге. С друге стране, Кина сматра да је та тачка планима Гипмочи (или другачије Гјемочен), два и по километра јужно од пролаза Дока Ла. За индијску безбедност ова планина је кључно стратешки важна с обзиром на то да надвисује подручје Силигури и истоимени коридор. Ово подручје се некада означава и као „пилећа шија“ будући да је реч о веома уском коридору (најуже растојање је свега 23 километра) који спаја индијске североисточне државе са остатком земље. За Индију ово проблематично подручје буди понижавајуће успомене на Сино-индијски рат из 1962. године када су кинеске снаге успеле да се привремено пробију на североисток Индије одакле су се потом повукле.

Различита тумачења о позицији тромеђе потичу из двосмислености текста „Конвенције између Велике Британије и Кине о Сикиму и Тибету“. Конвенцијом је гранична линија дефинисана „принципом вододелница“, што значи да је граница између Британске Индије и Кине (односно Сикима и Тибета) требало да се одреди дуж највише континуиране линије планинског масива. У овој ситуацији постоји гребен који се протеже од тромеђе између Индије, Непала и Кине до подручја где се одиграва тренутна пат-позиција. Но Индија и Бутан сматрају како долази до прекида линије планинског масива код локације Батанг Ла (ову тачку Индија и Бутан сматрају тромеђом) иако Конвенција експлицитно спомиње „планину Гипмочи“. Према речима историчара, специјалисте за хималајско подручје Клода Арпија, које преноси „Дипломат“, сикимски извори бележе да је Гипмочи исто што и Батанг Ла што целу ситуацију чини још конфузнијом!

ПОЛИТИКА ВИША ОД ХИМАЛАЈА Сазнања о бутанским позицијама указују да ова краљевина спор сматра за билатерални сукоб са Кином. У саопштењу бутанског министарства спољних послова од краја јуна Индија се уопште не спомиње. Место кинеско-индијске пат-позиције није једина тачка пограничног спорења Кине и Бутана. Заправо, ове две државе имале су далеко веће пограничне неусаглашености које су решаване кроз 24 рунде билатералних разговора иако две земље немају званичне дипломатске односе.

Насупрот томе, Индија и Бутан имају развијене међусобне односе. Према Споразуму о пријатељству из 1949. године Индија има одлучујући утицај на бутанску спољну и одбрамбену политику, а дипломате из Њу Делхија практично воде спољне послове Бутана. Осим тога, Индија је велики извор спољне помоћи за Бутан и важно тржиште за бутански хидроенергетски сектор. Споразум је допуњен 2007. и тим изменама је Бутану дат нешто шири простор за самосталније вођење спољних послова.

Ова документа дају потку за званично индијско тумачење спора као реакције у бутанску корист. У којој мери су најновији кинески инфраструктурни радови довели до индијске реакције и потоње пат-позиције немогуће је докучити јер је њихов карактер нејасан. Индијска реакција је вероватно мотивисана ширим безбедносним страховањима и уопште знатнијим побољшањем кинеске позиције у спорном подручју. Ипак, Индија у ширем пограничном подручју располаже са далеко већим снагама од Кине и не делује да су ова страховања оправдана. Индијско државно контролно тело издало је недавно саопштење које у неповољном светлу приказује спремност индијске армије за било какав војни сукоб. Могуће је да и ова чињеница доприноси рискантнијем понашању индијског војног и политичког руководства. Индијско-кинеске односе нарушава и индијско неслагање са иницијативом „Један појас, један пут“, односно са кинеским плановима да пројекат обухвати делове Кашмира који се налази под пакистанском контролом, али који Индија сматра за своју територију.

Све до краја августа није се назирало на који начин је могуће разрешити ову спорну ситуацију. Но, у понедељак 28. августа, индијско министарство спољних послова издало је саопштење да је договорено повлачење пограничних снага из спорне зоне. Ову вест потврдио је и гласноговорник кинеског министарства спољних послова, али није споменуо да ли се повукло и кинеско особље и да ли се у будућности планирају даљи радови на спорној саобраћајници. У саопштењу није појашњено када ће бити имплементирана ова „усаглашеност“.             

[/restrict]