Шокантни хамбуршки призори

Олако пренебрегавање дубљих разлога експлозивног излива гнева: Досад незапамћену побуну против капитализма и свега оног што је, у најдрастичнијем виду, донео и доноси, од разарајућих ратова до драматичног социјалног раслојавања, с одсуством солидарности и друштвене одговорности, покрила је и прекрила тешка сенка насилничког и бестијалног дивљања криминалних група које су за собом оставиле пустош на улицама (пре)лепе ханзеатске метрополе

Политички врућ кромпир остао је у рукама домаћина: немачки политичари, медији и полицајци бавиће се, очигледно, још дуго, веома дуго, драматичним и драстичним, последицама великог скупа (Г20), који је, уместо идиличних слика, из заиста (пре)лепог лучког, отвореног и толерантног ханзеатског града Хамбурга, у свет одаслао шокантне, застрашујуће призоре рушилачког насиља. Призоре који су, у много чему, били упоредиви (само) са сценама (бестијалног) грађанског рата.

За све друге ће минули самит, најављен у „Печату“ (прошли број) као „скуп високог ризика“, бити упамћен по првом, „историјском сусрету“ двојице најмоћнијих, (посве) различитих лидера света Доналда Трампа и Владимира Путина. Иако се може рећи да је руски председник из овог „меча године“, како га је, спортски, најавила и означила римска „Република“, изашао као победник, био је то, сваком на свој начин, заједнички тријумф.

[restrict]

Суверени владар светске сцене „Изопштен“ (због Крима) из привилегованог (западног) клуба седморице (Г7), Путин је овога пута, на широј, и важнијој сцени (неформална светска влада) суверено наступао и буквално владао њом. На драстичан начин показала се сва апсурдност инсистирања на политичком изоловању руског председника. Ни трага од свега тога у Хамбургу: сви су се „отимали“ о Путина, упињући се, грозничаво, да макар који минут буду, ван пленарних сесија, непосредно, очи у очи, с њим.

Трамп се пак, највише захваљујући Путину, први пут уочљивије почео ослобађати баласта (хистеричне) русофобије у сопственој земљи која му је, драстично и драматично, везивала руке у дефинисању спољне политике. Све га је то, наиме,  удаљавало од стратешког циља формулисаног у изборној кампањи: да окрене, радикално, лист у америчко-руским односима. И успостави дијалог са „правим, снажним лидером“ (Путином). И тај час је, коначно, куцнуо: споразумели смо се, рекао је одмах после сусрета са руским председником, „време је да конструктивно радимо са Русијом“.

 

Прорадила „хемија“ Тек је у Хамбургу између њих двојице прорадила „хемија“: непосредан сусрет учинио је оно што серија претходних телефонских разговора није могла. А да је и једном и другом коначни сусрет „очи у очи“ био важнији од свега другог што се збивало у Хамбургу, говори, на илустративан начин, непланирано дуг разговор, више од два сата, чије трајање је пореметило немачки прецизно формулисан сценарио. Путин и Трамп нису хајали за обавезе које су их потом чекале, појединачне, неформалне, разговоре са другим државницима, па ни за спектакуларни концерт у новој згради филхармоније, престижном и (пре)скупом објекту: упадљиво је каснио због њих двојице.

И новинар „Би-Би-Сија“ (Џон Сопел) констатовао је да ће и сам Трамп самит памтити (искључиво) по сусрету с Путином. Тај сусрет је бацио у засенак чак и дан проведен (претходно) у Варшави где су му клицале хиљаде Пољака. А мора се имати на уму, приметио је (дакако енглески цинично) овај новинар, „да усхићена маса на њега (Трампа) делује исто као пуњач за батерије на Тесла аутомобиле“.

 

Пресецање „руске контроверзе“ У сваком случају, Трамп се у Вашингтон вратио с наглашеним олакшањем, уверен да су, напокон, пресечене и „руске контроверзе“, укључујући и спекулације о фамозним сајбер нападима и наводном утицају на исход америчких председничких избора. Понадао се да му је, после овог сусрета, с врата коначно скинута једна (велика) мора. Очигледно прерано: утицајни медији, с којима је и даље у непрестаном, и жестоком рату, оптужили су га да је олако поверовао „препреденом“ руском председнику.

Више утицајних личности, укључујући и оне из Републиканске странке, оштро је критиковало, на пример, Трампову изјаву да је с Путином разговарао о формирању (заједничке) јединице за сајбер безбедност, како би било какво „хаковање“ било спречено, уз опаску да је руски председник категорички порекао, на његово упорно, неколико пута поновљено питање, било какво руско мешање у америчке изборе.

Огласила се, тим поводом, чак и америчка амбасадорка у Уједињеним нацијама Ники Хејли, тврдећи да Сједињене Америчке Државе не могу, и да никад неће „веровати Русији“. Републикански сенатор Линдзи Грејем, председник одбора за оружане снаге, признаје да политичка реалност и прагматичност налажу комуникацију с Путином, али сумња да ће он икада бити „савезник од поверења и поуздан, конструктиван партнер“. „Вашингтон пост“ је досолио: најновије нападе на пословне системе у америчким нуклеаркама и другим енергетским компанијама спровели су хакери руске владе!

 

Бизаран детаљ као „скандал“ Упркос признању да је његов наступ у Хамбургу овога пута прошао „без гафова“, утицајни амерички медији су узели на нишан бизаран детаљ, проглашавајући га за скандал. Оштро су, наиме, критиковали чињеницу да је његова мезимица Иванка, током једне сесије села, кад је председник, неким поводом и разлогом, напустио дворану, на његово место између кинеског председника и британске премијерке: она не може, и не би то смела, да заступа САД и штити америчке интересе. Морала је да прискочи, у њену одбрану, немачка канцеларка. Трампова је кћи, објаснила је Меркелова, у Хамбургу била члан званичне америчке делегације. А у том часу је, иначе, на дневном реду била „њена тема“: иницијатива о формирању посебног фонда (триста милиона долара) за помоћ, и подстицај, женама у Африци.

О заиста запањујућем насиљу и дивљању неких демонстраната, који су направили праву пустош у појединим градским четвртима Хамбурга, и правом рату с полицијом (теже и лакше повређено је пет стотина полицајаца!) овом приликом не треба трошити речи: телевизијски снимци овог пустошног и разарајућег похода говоре више од свих речи. И раније су овакви скупови снажно „електрисали“ њихове противнике. Не памти се, међутим, толика застрашујућа експлозија гнева, која не престаје да усковитлава запаљиве политичке страсти у Немачкој доводећи атмосферу у јавности до усијања.

 

Паклени дочек Најмање се, при свему томе, говори о дубљим узроцима и коренима отворене, досад незапамћене и праве побуне против капитализма и свега онога што он, у најдрастичнијем виду, и експлозивној мешавини, доноси: ратове, мигрантске сеобе, драматично социјално раслојавање, масовно банкарско ропство, одсуство солидарности и друштвене одговорности. И што је овога пута у Хамбург довело, на мирне, али одлучне демонстрације, десетине хиљада људи из читаве Европе.

Трагом олако прећутаних разлога велике побуне и експлозивног излива гнева, у медијским и политичким варничењима што не престају, у први план су стављени насилници који су дивљали хамбуршким улицама, рушећи, пљачкајући и палећи све пред собом, од паркираних аутомобила до трговина и ресторана. И трагање за политичком одговорношћу за незапамћен хамбуршки хаос и паклени дочек (један од слогана исписаних на транспарентима гласио је: „Добро дошли у пакао“) многобројним делегацијама и учесницима великог скупа који је пратило више од четири хиљаде акредитованих новинара.

Опет су, наиме, оживеле жустре и жучне расправе о томе да ли је скуп таквих размера, и ризика, уопште требало организовати у великом граду, где је врашки тешко држати све под контролом. У неким тренуцима, упркос ангажовању више од двадесет хиљада полицајаца, укључујући и специјалну, антитерористичку јединицу ГСГ 9, држава је, с искључивим монополом (полицијске) силе, била принуђена на „узмицање и капитулацију“.

 

Градоначелник и канцеларка У том жучном преиспитивању, на нишан је посебно узет градоначелник Хамбурга (град, иначе, има статус покрајине) социјалдемократа Олаф Шолц. Он је, упркос отвореним резервама његових колега из врха странке, међу којима су се нашли шеф дипломатије Зигмар Габријел и социјалдемократски кандидат за канцелара Мартин Шулц, егзалтирано прихватио идеју Ангеле Меркел да се у његовом граду, и граду где је она рођена, одржи велики скуп.

Сада му се политички обија о главу изричитост којом је тврдио да ће градске власти гарантовати несметано одржавање скупа и пуну безбедност становницима и пословним људима. И градоначелник и канцеларка су протежирањем Хамбурга, снажно и ортачки, у томе видели прилику да политички профитирају: у свет ће, рачунали су, отићи идиличне слике које ће потом моћи да политички капитализују. Шолц за учвршћивање ионако (досад) јаке позиције у страначком врху (спомињан је, уз Шулца, као потенцијалан, и озбиљан, кандидат за канцелара), а Меркелова у завршници изборне кампање.

Био је то, испоставило се, рачун без крчмара, и могао би да има политичку цену и непредвидиве последице. Опозиција у Хамбургу, а чине је конзервативци (демохришћани) странке Ангеле Меркел, траже градоначелникову неопозиву оставку. И дошло је до (не)очекиваног парадокса. У одбрану Олафа Шолца устали су најближи, и најутицајнији, канцеларкини сарадници: заоштравање питања његове одговорности не би могло да мимоиђе одговорност и саме Меркелове!   

 

Криминалци, а не левичари Лавина је, међутим, кренула и не може се зауставити. Она би, у политички осетљивим данима који следе – до избора за Бундестаг (24. септембра) остало је само још неколико недеља – могла ипак више наудити социјалдемократама него конзервативцима: из конзервативних, политичких и медијских кругова упорно се натура теза да су за хаос у Хамбургу одговорни левичарски екстремисти и њихова фанатична „градска герила“.

Прваци Социјалдемократске партије (СПД), који себе сматрају странком левице, жустро и енергично одбијају довођење насилника који су оставили пустош за собом у било какву везу са левицом. Реч је, кажу, о криминалцима који се (само и лажно) представљају као левичари. Прави левичари поштују људско достојанство, туђу имовину и – грозе се насиља. Остаје да се види чије ће поруке, у захукталој изборној кампањи, и запаљивој политичкој атмосфери, пред гласачким кутијама деловати уверљивије и ефектније.          

[/restrict]