Савремена визија Сумњивих лица

Редитељу Андрашу Урбану који је хтео да прикаже како су ликови Сумњивог лица и данас свуда присутни у нашој средини – наум је пошао за руком

Читава мала галерија духовито профилисаних ликова несумњиво представља, заједно са низом комичних сцена у којима долази до израза комика ситуације – основну вредност комедије Сумњиво лице, док пак радња и заплет у њој заостају. Можда се такав утисак стиче и због препознатљивости схеме по којој се све збива, примењене, делом, већ у Народном посланику и због асоцијација на Гогоља и његову комедију Ревизор. Међутим, читава разрешница није као у Гогољевом Ревизору, будући да је у Сумњивом лицу све безазленије и наивније – осумњичени је само обични апотекарски помоћник, заљубљен у Јеротијеву кћерку, да би се остварила симетрија према ситуацији у Народном посланику. Заокупљен потрагом за сумњивим лицем, капетан Јеротије „искочиће“ из властите животне равни и занемарити све што се у породици јавља као проблем, исто као што се понашао и газда Јеврем. Међутим, ако нешто упрошћенија схема по којој се развија радња у Сумњивом лицу чини да све добија призвук гротеске, ликови комедије, нарочито Јеротије и читаво његово надлештво, на сатиричан начин представљени су заједно са оним што су чинили у прошлости. Сви они имају претежно негативан пртљаг, осим тога што су недолични за службу којој припадају, будући да су необразовани, страшљиви и углавном неспособни за иоле компликованији посао. И ту се круг затвара, апсурдна ситуација доводи се до краја, власт „она горе“ ипак почива на слабим основама, ако су Јеротије Пантић и његово особље њена извршна полуга. То Нушић и доказује, наводећи гледаоце Сумњивог лица да се грохотом смеју ликовима и ситуацијама ове комедије, која није ништа друго до „нека врста средине између комедије интриге, комедије карактера и комедије нарави“ како је критика констатовала након првог извођења ове „гогољијаде у два чина“, да наведемо и жанровску одредницу дела коју је аутор ставио на рукопису свога комада. Такође, писац је испод пописа лица назначио: „Збива се у доба наших очева, у једној пограничној паланци“, а да би избегао било какво довођење радње комада и везу са својим временом. Међутим, та назнака није му много помогла: Сумњиво лице дуго је чекало да изађе на позорницу: нису смели да га ставе на репертоар управници Народног позоришта у Београду Милорад Поповић Шапчанин, нити пак Никола Петровић; није то смео ни Нушић када се, 1900, нашао у управничкој фотељи. Праизвођење ће доћи тек 1923, у режији Пере Добриновића, који је наступио и као Јеротије Пантић.

[restrict]
Редитељ Андраш Урбан управо је хтео да прикаже како су ликови Сумњивог лица и данас свуда присутни у нашој средини, и то му је пошло за руком. И не само то: они „послују“ на бази узајамне солидарности, не обазирући се много на законске прописе и правила службе. Редитељ се определио за делимичну примену тековина постдрамског позоришта: ако је у првом делу прича текла праволинијски, тј. била у складу са Нушићевим оригиналом, у другом делу представе било је прилично постдрамских одступања – нпр. у појави среског шпијуна, који је преоблачењем представљен у више персона, или када је Газда Миладин представљен као Миладинка, да би на крају дошло до неочекиваног обрта, када Јеротијева кћерка Марица, пуцајући из ватреног оружја, све поубија као најцрњу олош овога света!
Глумачка екипа, предвођена ауторитативним Слободаном Бештићем у улози срескога капетана Јеротија Пантића, те строгим и неумољивим, у исти мах хладним и неповерљивим, била је стилски јединствена и веома ефикасна у наступу. Одевени једнообразно, са белим кошуљама и црвеним краватама, сви глумци, својим изгледом, подсећали су више на наше савремене политичаре, првенствено на функционере, а мање на општинске или среске чиновнике. Уз дискретну и као зачуђену свиме што се дешава Нелу Михаиловић у улози Анђе, супруге Јеротијеве, бриљирала је Сузана Лукић као Марица и то најпре када у наступу беса поразбија све по кући; насупрот томе, умела је да искаже љубавну нежност приликом сусрета са вереником, рањеним и везаним Ђоком, кога су срески писари испитивали примењујући мучење и разне тортуре. Павле Јеринић веома нијансирано тумачио је Вићу, као најпроницљивијег и најлукавијег међу среским писарима. Никола Вујовић као Жика био је успешна карикатура пијанца, док је Хаџи Ненад Маричић као Милислав био инвентиван у сценским покретима. Небојша Кундачина, као Таса, ставом и свеукупним понашањем више је личио на неког америчког сенатора у свечаним приликама, него на практиканта у среском начелству. Милош Ђорђевић, као Алекса, успешно је демонстрирао мајсторство у умећу трансформације у више различитих личности, уз добро одабране позе – почев од трансвеститске појаве у раскошној свечаној хаљини, затим у поповској одежди па у бикинију, изазивајући одобравање гледалаца. Анастасиа Мандић коректно је глумила Миладинку, заправо Газда Миладина, док је Бојан Кривокапић тумачио Ђоку наглашавајући зачуђеност због неосноване оптужбе и сурове истраге. Првенствено због своје појаве, Драган Николић у улози пандура Јосе деловао је као страно тело у овом ансамблу.
Сценографија Андраша Урбана, са неколико врата на сивоплавичастом задњем зиду, класично је водвиљска, а костим Марине Сремац децентно израђен да дочара одевање наших савремених званичника. Ирена Поповић Драговић компоновала је два хора на Нушићеве текстове – да је било и трећег, бојимо се, ова представа претворила би се у помодни мјузикл. Овако, гледали смо мешавину комедије и комада с певањем и пуцањем, која је наишла на одобравање публике и која ће, уверени смо, имати бројне задовољне гледаоце.

[/restrict]

СЦЕНА Народно позориште – Сцена „Раша Плаовић“
АДАПТАЦИЈА и РЕЖИЈА Андраш Урбан
ДРАМАТУРГ и САРАДНИК РЕДИТЕЉА Ката Ђармати
ДРАМАТУРГ Молина Удовички Фотез СЦЕНОГРАФ Андраш Урбан
КОСТИМОГРАФ Марина Сремац
КОМПОЗИТОР Ирена Поповић Драговић