Savremena vizija Sumnjivih lica

Reditelju Andrašu Urbanu koji je hteo da prikaže kako su likovi Sumnjivog lica i danas svuda prisutni u našoj sredini – naum je pošao za rukom

Čitava mala galerija duhovito profilisanih likova nesumnjivo predstavlja, zajedno sa nizom komičnih scena u kojima dolazi do izraza komika situacije – osnovnu vrednost komedije Sumnjivo lice, dok pak radnja i zaplet u njoj zaostaju. Možda se takav utisak stiče i zbog prepoznatljivosti sheme po kojoj se sve zbiva, primenjene, delom, već u Narodnom poslaniku i zbog asocijacija na Gogolja i njegovu komediju Revizor. Međutim, čitava razrešnica nije kao u Gogoljevom Revizoru, budući da je u Sumnjivom licu sve bezazlenije i naivnije – osumnjičeni je samo obični apotekarski pomoćnik, zaljubljen u Jerotijevu kćerku, da bi se ostvarila simetrija prema situaciji u Narodnom poslaniku. Zaokupljen potragom za sumnjivim licem, kapetan Jerotije „iskočiće“ iz vlastite životne ravni i zanemariti sve što se u porodici javlja kao problem, isto kao što se ponašao i gazda Jevrem. Međutim, ako nešto uprošćenija shema po kojoj se razvija radnja u Sumnjivom licu čini da sve dobija prizvuk groteske, likovi komedije, naročito Jerotije i čitavo njegovo nadleštvo, na satiričan način predstavljeni su zajedno sa onim što su činili u prošlosti. Svi oni imaju pretežno negativan prtljag, osim toga što su nedolični za službu kojoj pripadaju, budući da su neobrazovani, strašljivi i uglavnom nesposobni za iole komplikovaniji posao. I tu se krug zatvara, apsurdna situacija dovodi se do kraja, vlast „ona gore“ ipak počiva na slabim osnovama, ako su Jerotije Pantić i njegovo osoblje njena izvršna poluga. To Nušić i dokazuje, navodeći gledaoce Sumnjivog lica da se grohotom smeju likovima i situacijama ove komedije, koja nije ništa drugo do „neka vrsta sredine između komedije intrige, komedije karaktera i komedije naravi“ kako je kritika konstatovala nakon prvog izvođenja ove „gogoljijade u dva čina“, da navedemo i žanrovsku odrednicu dela koju je autor stavio na rukopisu svoga komada. Takođe, pisac je ispod popisa lica naznačio: „Zbiva se u doba naših očeva, u jednoj pograničnoj palanci“, a da bi izbegao bilo kakvo dovođenje radnje komada i vezu sa svojim vremenom. Međutim, ta naznaka nije mu mnogo pomogla: Sumnjivo lice dugo je čekalo da izađe na pozornicu: nisu smeli da ga stave na repertoar upravnici Narodnog pozorišta u Beogradu Milorad Popović Šapčanin, niti pak Nikola Petrović; nije to smeo ni Nušić kada se, 1900, našao u upravničkoj fotelji. Praizvođenje će doći tek 1923, u režiji Pere Dobrinovića, koji je nastupio i kao Jerotije Pantić.

[restrict]
Reditelj Andraš Urban upravo je hteo da prikaže kako su likovi Sumnjivog lica i danas svuda prisutni u našoj sredini, i to mu je pošlo za rukom. I ne samo to: oni „posluju“ na bazi uzajamne solidarnosti, ne obazirući se mnogo na zakonske propise i pravila službe. Reditelj se opredelio za delimičnu primenu tekovina postdramskog pozorišta: ako je u prvom delu priča tekla pravolinijski, tj. bila u skladu sa Nušićevim originalom, u drugom delu predstave bilo je prilično postdramskih odstupanja – npr. u pojavi sreskog špijuna, koji je preoblačenjem predstavljen u više persona, ili kada je Gazda Miladin predstavljen kao Miladinka, da bi na kraju došlo do neočekivanog obrta, kada Jerotijeva kćerka Marica, pucajući iz vatrenog oružja, sve poubija kao najcrnju ološ ovoga sveta!
Glumačka ekipa, predvođena autoritativnim Slobodanom Beštićem u ulozi sreskoga kapetana Jerotija Pantića, te strogim i neumoljivim, u isti mah hladnim i nepoverljivim, bila je stilski jedinstvena i veoma efikasna u nastupu. Odeveni jednoobrazno, sa belim košuljama i crvenim kravatama, svi glumci, svojim izgledom, podsećali su više na naše savremene političare, prvenstveno na funkcionere, a manje na opštinske ili sreske činovnike. Uz diskretnu i kao začuđenu svime što se dešava Nelu Mihailović u ulozi Anđe, supruge Jerotijeve, briljirala je Suzana Lukić kao Marica i to najpre kada u nastupu besa porazbija sve po kući; nasuprot tome, umela je da iskaže ljubavnu nežnost prilikom susreta sa verenikom, ranjenim i vezanim Đokom, koga su sreski pisari ispitivali primenjujući mučenje i razne torture. Pavle Jerinić veoma nijansirano tumačio je Viću, kao najpronicljivijeg i najlukavijeg među sreskim pisarima. Nikola Vujović kao Žika bio je uspešna karikatura pijanca, dok je Hadži Nenad Maričić kao Milislav bio inventivan u scenskim pokretima. Nebojša Kundačina, kao Tasa, stavom i sveukupnim ponašanjem više je ličio na nekog američkog senatora u svečanim prilikama, nego na praktikanta u sreskom načelstvu. Miloš Đorđević, kao Aleksa, uspešno je demonstrirao majstorstvo u umeću transformacije u više različitih ličnosti, uz dobro odabrane poze – počev od transvestitske pojave u raskošnoj svečanoj haljini, zatim u popovskoj odeždi pa u bikiniju, izazivajući odobravanje gledalaca. Anastasia Mandić korektno je glumila Miladinku, zapravo Gazda Miladina, dok je Bojan Krivokapić tumačio Đoku naglašavajući začuđenost zbog neosnovane optužbe i surove istrage. Prvenstveno zbog svoje pojave, Dragan Nikolić u ulozi pandura Jose delovao je kao strano telo u ovom ansamblu.
Scenografija Andraša Urbana, sa nekoliko vrata na sivoplavičastom zadnjem zidu, klasično je vodviljska, a kostim Marine Sremac decentno izrađen da dočara odevanje naših savremenih zvaničnika. Irena Popović Dragović komponovala je dva hora na Nušićeve tekstove – da je bilo i trećeg, bojimo se, ova predstava pretvorila bi se u pomodni mjuzikl. Ovako, gledali smo mešavinu komedije i komada s pevanjem i pucanjem, koja je naišla na odobravanje publike i koja će, uvereni smo, imati brojne zadovoljne gledaoce.

[/restrict]

SCENA Narodno pozorište – Scena „Raša Plaović“
ADAPTACIJA i REŽIJA Andraš Urban
DRAMATURG i SARADNIK REDITELJA Kata Đarmati
DRAMATURG Molina Udovički Fotez SCENOGRAF Andraš Urban
KOSTIMOGRAF Marina Sremac
KOMPOZITOR Irena Popović Dragović