Критика, а не понижавање гласача власти

ПАТРИОТСКИ БЛОК: КАКО ДО ТРЕЋЕГ ПУТА? ДРУГИ ДЕО

Пише Игор Ивановић

Где су нестали гласачи помоћу којих су странке патриотског блока лако прескакале границу уласка у Народну скупштину – да ли су се прелили према напредњачкој власти или према грађанском блоку, ко год га сачињавао?

Политика Трећег пута више никако не може бити средња политика. Данас је политика Трећег пута нужно политика снажне еквидистанце према оба прозападна блока: како према умерено прозападном напредњачком, тако и према екстремно прозападном демократском. Али сама еквидистанца није довољна за формулисање и праксу ове политике. Потребно је много више од тога у данашње време. Много је непознаница и крупних дилема на курсу Трећег пута. Прво како рашчистити патриотску сцену и убедити гласаче ко су праве патриоте, а ко симулакрумом родољубља само замагљује ову сцену. Чињеница је да је СНС покупила лавовски део патриотских гласача и да ти гласачи не усвајају аргументе које у јавности износе ДСС и Двери. Можда их и чују, али им не долазе до срца. Чињеница је и да је СРС остала недоречена и први пут у њеној политичкој историји прилично нејасна. Ипак, и поред значајног пада рејтинга на последњим изборима и вероватним тенденцијама даљег осипања, има и даље пристојан број присталица. Војислав Шешељ стоји мимо свих предвиђања, као последњи неизумрли мамут првобитне генерације лидера у Србији, и даље у рингу подигнутог гарда, мада видно израњаван и уморан. А ДСС и Двери (као и све патриотске странке, покрети, организације и појединци које због текстуалног ограничења не набрајамо) данас морају постати екстремно јасни, радикално различити и изразито иновативни на јавној сцени да би рашчистили видик до сопствене политике, ако имају намеру да креирају нову политику Трећег пута. Опозиција овој власти није онај који не седи у садашњој влади већ првенствено онај који има другачију политику од те владе. Дакле онај који је против Бриселског споразума, против евроинтеграција, против приближавања НАТО-у, против идеологије евроцентризма по којој је европска цивилизација једини избор, против глобализације по Сорошевом моделу: превише ПРОТИВ! И управо то „против“ буди страх код ионако уплашених и конзервативних гласача који плебисцитарно када год морају гласају за континуитет. Упоредо с тим, већ дуже време у јавности постоји предрасуда по којој је наступила смрт тешких геополитичких тема. Сматра се да је рођена ера делатне, практичне политике која бежи од политике судњег дана и која се базира на сервису грађана. Како олакшати живот обичном човеку, како му помоћи да реши свакодневне проблеме, како побољшати инфраструктуру његовог живљења. Зато се сматра да Космет, Република Српска и Црна Гора више нису изборне теме и да их треба избегавати, јер су претешки за његово величанство „грађанина“ коме је засићен капацитет интересовања. Али ако је наступила смрт геополитике код гласача, ако су умрле све велике, тешке теме, како она водити политику Трећег пута? По чему се то битно разликовати од евроинтегративне политике, ако не по великим темама? Како се утркивати са жутима на њиховом терену „практичне политике“, на коме они господаре од настанка те странке? Како преко ноћи од странака високе политике постати странка локалне политике, јер се таквим схватањима мање-више сва политика своди на локалну?! А сав патриотизам на спортски!

КАКО ДОБАЦИТИ ДО ЦЕНЗУСА Велика опасност од фронталног уплива у постмодерне токове лежи у чињеници да они банализују све велике теме и поништавају знање као енергент за политичко деловање. Политика се своди на мало пи-ара, леп изглед, глумљену енергичност и негацију власти по сваку цену на свим фронтовима. Уместо некадашњих „ми верујемо“ или „ми знамо“, на сцени је садашње „ми практикујемо“. Наступило је време постмодерних генерација одраслих у ери технолошког бума: лидери странака, покрета и организација патриотског блока припадају по годинама управо тим генерацијама и више немају дилему како снабдети ентитете којима руководе интелектуализмом; они чак више и немају дилему да ли им треба интелектуализам, питају се да ли им требају уопште људи? Ипак, постоји тешко питање око чијег постављања се сви плебисцитарно слажу и чији одговор са сигурношћу не зна нико: како преживети на политичкој сцени Србије, како доћи до тих магичних пет процената?
И најбоља идеологија у српској политици губи прави смисао ако изборно не добаци до границе цензуса, као што и најглупља идеологија постаје вредна ако самостално достиже пет процената бирача. Политика је превасходно однос снага. Како онда постићи такав однос снага на политичкој сцени у коме бар уједињен патриотски блок прелази цензус? Где су нестали његови гласачи помоћу којих су странке патриотског блока, било самостално било у активном или пасивном збиру, лако прескакале границу уласка у Народну скупштину? Да ли су се прелили према напредњачкој власти или према грађанском блоку, ко год га сачињавао? Јер од одговора на ово питање највећим делом зависи опстанак патриотских странака!

БЕЗ ПРАВА НА ГРЕШКУ Немогуће је у време данашње новокомпоноване поларизације у Србији ефикасно и подједнако захватати од оба блока. Немогуће је и остати доследан сопственој политици без уважавања пулса гласачког тела. Поготово ако се има на уму да патриотски блок више нема права на грешку! Можда је у прошлости таква пракса била могућа, јер су ствари идеолошки биле јасније и постојала је много већа нада гласача у позитивне промене. Зато је увек било бар пет одсто гласача који су на идеолошким основама поклањали живот патриотским странкама на изборима. И то оних „златних“ пет одсто које су сачињавали „грађански националисти“, насупрот многобројнијим радикалским „етно-националистима“. Време се променило, нарочито под утицајем масовног замагљивања видика на патриотској сцени, коју су вешто и подмукло начинили напредњаци. Данас таква политика не доноси цензус и неопходна је одлука у смеру проналажења где се налазе патриотски гласачи, да би се кренуло стратешки у том правцу. Размотрићемо обе могућности и евентуалне последице таквих одлука.
Прва опција: одлазак у грађански блок. У овом случају патриотске странке званично морају ући у широки свеопозициони савез, у неку врсту новог ДОС-а. Тада морају ићи у кампању и на листе заједно са идеолошки дијаметрално супротним странкама, које би сигурно чиниле већину у том савезу. Услов је да се од стране патриотских странака замрзну и избегну све виталне програмске теме: Космет, НАТО, ЕУ, породица, ММФ и Светска банка, евроцентризам, традиција и вера, новојугословенство: мање-више све. Кампања и читав јавни наступ свели би се на артикулисани изглед модерне и естетски привлачне опозиције, која својом формом поручује да је савремена и неистрошена, а својим јединством сигнализира моћ уједињене нове власти чије време долази. Услов свих услова оваквог непрограмског и антиполитичког – у изворном значењу те речи – савеза чини премиса да је првосвештеник власти материјализовано, концентрисано зло и да су у борби против њега нужни сви савези и да је добродошла свака делатност. „Нема горег од Вучића и шта год да буде после њега, може бити само боље“ – свакодневно поручују апологете ове политике. Њихов превасходни задатак је да на психолошком плану пробуде код већине гласача (а првенствено код опозиционо-патриотских!) јасне асоцијације из периода непосредно пре пада режима Слободана Милошевића. Као што се тада све живо – без обзира на огромне програмске разлике – сабрало ПРОТИВ Милошевића, нужно је да се данас конструише слична атмосфера и да се историја репризира. Вучић је апсолутна персонификација моћи и власти, па је против њега свака персонална кампања пожељна. Што се више говори једино и само о Вучићу, то ће бити мање потребе да се говори о програмској политици, па ће се политичке разлике у новом ДОС-у боље сакрити.

МЕСТО ПОРЕД ШУТАНОВЦА Пошто се патриотске странке још увек нису дефинитивно изјасниле и преломиле „коме ће се приволети царству“, најбољи пример за политику коју описујемо је политика Санде Рашковић Ивић. Од некадашњег и не тако давног одласка на Крим када је показала да има већу „ону ствар“ од свих мушкараца на политичкој сцени Србије, завршила је као стални гост у резиденцији Амбасадора САД у Ужичкој улици у Београду. Као награду је добила загарантовано место на бини поред председника ДС Шутановца, коме се као највећи домет у званичној биографији бележи да је завршио „престижни НАТО курс“. Јасно је да би у овако широком опозиционом блоку патриотске странке једнократно преживеле следећи изборни циклус и ушле у Скупштину (вероватно свака са три–пет посланика, зависно од преговора и процене њиховог значаја од стране америчког амбасадора). Вероватно је да би им то био и једини мотив, да би каснијом елаборацијом пробале да објасне патриотском гласачу разлог уласка у непрограмску изборну коалицију. Отприлике у стилу да је такав потез био „једини начин да се преживи и да се тако подметну кукавичја јаја из којих ће се ненадано испилити нов политички живот“ и слично. А кад се већ ушло у Скупштину, следи снажни повратак ранијој препознатљивој политици. Да ли би им, већ ионако сумњичав и до ивице стрпљења доведен патриотски гласач, поверовао и дао им још једну шансу?! Или би их оптужио да су дефинитивно променили политику и прешли на другу страну?! Продали „веру за вечеру“ да би освојили неколико мандата и тако на неколико година обезбедили егзистенцију њима неколицини у врху?! И коначно: да ли у оквиру грађанско-глобалистичких гласача патриотски блок има било какву значајнију разерву гласача? Има ли на тој „грађанској“ страни уопште патриота?
Друга опција: позиционирање при напредњачком блоку. Опцију директног уласка у предизборну коалицију са СНС не анализирамо, јер није политички реална било од стране напредњака, било од стране чланова и симпатизера патриотских странака. Ако патриотске странке не желе да уђу у грађански блок јер сматрају да је таква предизборна коалиција и поред загарантованог уласка у Скупштину програмски бесмислена, и ако процењују да је њихов будући политички живот утопљен у напредњачко гласачко тело, онда је неопходно управо „позиционирање при напредњачком блоку“. Шта то конкретно значи?

ПОЛИТИЧКО ПОЗИЦИОНИРАЊЕ Формирање новог, нешто ширег патриотског блока, са постојећом базичном осовином ДСС–Двери. Овога пута се мора уврстити у комбинаторику и Стаматовићев покрет (странка), још неколико активних организација, као и брижљивије селектирани интелектуалци из десног сектора. Али сама композиција актера у патриотском блоку није толико битна, колико је важно политичко позиционирање блока. Неопходна је чврста опозициона политика, са другачијим темама у односу на „грађанску опозицију“ и са измењеним приоритетима у односу на њу. Заправо то је политика суштински опозициона у односу на актуелну еврофилску оријентацију како власти, тако и „жуте“ опозиције. Опозициона је о свим питањима по којима се „грађанска опозиција“ слаже са напредњачко-социјалистичком влашћу: Бриселски споразум, Закон о потврђивању споразума са НАТО-ом, улазак у пуноправно чланство ЕУ, промена свести у Србији као услов бр. 3 немачког ултиматума, евроцентризам и слично. Дакле, не поставља се проблем како критиковати власт и како се разликовати од остатка опозиције, јер је јасно колико је чврста демаркација према јединственој евроунијатској политици, било да је жута или напредна. Постављају се други, практичнији проблеми на путу опстанка. Како таквом политичком оријентацијом обезбедити критичну масу медијског простора, с обзиром на то да је он власнички и програмски стриктно подељен између два евроунијатска блока?! Како не упасти са важним и тешким државним темама у замку видљиве засићености, чак понекад загађености гласачког тела политиком „судњег дана“?! Како избећи сивило и грч на којима се деценијама пласирају све националне теме у Србији, како обезбедити нешто модернији и лежернији приступ, а сачувати неопходан ниво озбиљности?! Заправо, кључно питање је како убедити први круг разочараних напредњачких гласача да је патриотски блок једина алтернатива на политичкој сцени?!
Јасно је да се у овој фази мора водити таква политика која критикује власт, али не понижава гласаче власти! Зато се у формулацији „позиционирање при напредњачком блоку“ подразумева да то НИЈЕ позиционирање при СНС, већ да ЈЕСТЕ позиционирање при њиховим патриотским гласачима. Покушати да се задржи своја чврста база од три до четири одсто гласача, а хируршком политиком мало-помало одстрањивати са напредњачке гласачке гомиле део по део преварених патриота и разочараних традиционалиста. Прва, велика шанса се већ указала: избор Ане Брнабић за мандатара! Да ли је то божји знак да има наде јер је ритам стагнације патриотског блока спорији од ритма будућег осипања напредњачке подршке?

ОБАЛА НАДЕ ЗА ПАТРИОТЕ Патриотске странке, организације и угледни појединци морају свакодневно упознавати јавно мњење у Србији да Запад видно убрзава процесе на овим просторима, и да нас такво убрзање у скоријој будућности доводи до две раскрснице на којима ће Србија морати да одабере јасан смер кретања. Прва је усаглашавање спољне политике са ЕУ на приступном путу, што значи да ће Србија ако настави тим евроунијатским правцем морати не само да се одрекне низа привилегија које сада има у билатералним односима са Руском Федерацијом него и да јој уведе санкције! На другој раскрсници ће нас дочекати обавезно признање Косова као један од последњих услова за пуноправно чланство. Докле год се ове две раскрснице гласачима чине далеко, расте шанса СНС и СПС да замагљивањем политике чувају власт. Како се приближе дани одлуке, тако ће се њихова подршка убрзано осипати. Зато је неопходно непрестано делегирати те теме, подсећати јавност о њима, подизати свест о реалности убрзаног расплета. Сматрамо да те теме представљају обалу наде за патриоте.
На самом крају да подвучемо да је позиција патриотских странака заиста тешка. Много тежа од позиције патриотских интелектуалаца који су навикли да буду прећуткивани од стране великих медија, прогнани од стране западних „агената од утицаја“ и на ивици личне егзистенције. Али патриотски интелектуалци живе са максимом Едмунда Берка да „један човек са чврстим уверењима чини већину“ и не хају много колико су утицајни САДА, битно им је да чувају пламен за СУТРА. А патриотске странке постоје само ако ДАНАС и САДА имају на конту тих фамозних пет процената. И поред тога што је ситуација тешка, понекад се чини безизлазна, нада постоји. Гледано очима патриотских политичара светлост се види негде у даљинама наде, можда чак и као спознаја да је будућност непредвидљива и да нам се зато догађа синдром Црног лабуда: иако све упућује да ће у сутрашњици лабудови бити бели, мимо свих очекивања догоди се црни лабуд. Али зато гледано очима патриотских интелектуалаца, на „будућност гледамо кроз таму“.

Крај