КАКО ЈЕ АРБИТРАЖА ПОСТАЛА БЛАМАЖА

Уочи пресуде хашких арбитара заоштравају се варничења са обе стране границе, иако су и Словенија и Хрватска сада чланице ЕУ и НАТО

Предиван дан! Тим речима је тадашњи председник словеначке владе Борут Пахор (данас председник Словеније) 2009. године у Стокхолму поздравио потписивање арбитражног споразума са хрватском колегиницом Јадранком Косор. Што су две државе, после готово 20 година спорења око границе на копну и мору уопште селе за сто, била је заслужна Европска унија. Словенија је претходно, у тренутку када су преговори Хрватске за улазак у ЕУ ушли у завршну фазу, „повукла ручну“; Љубљана није скривала да ће блокирати хрватске приступне преговоре све док Загреб не попусти у вези са разграничењем у Пиранском заливу, Истри и Међумурју. Политичари с обе стране међе размењивали су тешке речи, а све је кулминирало после безмало годину дана, када су у спорном пограничном појасу распоређени специјалци. Ескалација вербалног у оружани сукоб спречена је у последњи час, јер су на званичну Љубљану али и Загреб наизменично притискали Брисел и Вашингтон. Словенија је на крају попустила и са Хрватском склопила споразум којим је разграничење на копну и мору препуштено хашким судијама, што је означено као „прави пример решавања граничних проблема“. И рецепт за остале државе у региону.

[restrict]

ЗВЕЦКАЊЕ ОРУЖЈЕМ И РЕЧИМА Осам година касније, ситуација је сасвим другачија – у првом реду, оптимизам је ишчилео; у тренутку писања овог текста, словеначки медији јављају да је Хрватска распоредила војску дуж границе, у стању борбене готовости. Дуге цеви прате ратоборну реторику која је васкрсла чим је стални арбитражни суд у Хагу најавио да ће 29. јуна, овог четвртка, објавити пресуду о разграничењу Словеније и Хрватске. Дуго очекивана вест није донела олакшање. Напротив. Заоштравају се варничења са обе стране границе, иако су обе државе сада чланице ЕУ и НАТО. Словеначки премијер Миро Церар истиче да се одлука суда мора поштовати, на шта му хрватски председник владе Андреј Пленковић узвраћа да за Хрватску арбитража – не постоји. Исто из Загреба врху словеначке политике поручују и нова министарка спољних послова Марија Пејчиновић Бурић и председница Колинда Грабар-Китаровић.

ШПИЈУНИ, ЛАЖИ И АУДИО ТРАКЕ Арбитража, која је до пре свега неколико година важила за „пример добросуседског решавања спорова за зеленим столом“, насукала се пре две године, када су усред летње сијесте хрватски медији објавили снимак разговора између словеначке агенткиње Симоне Дреник и словеначког арбитра Јернеја Секолца. Избио је скандал, Хрватска је оптужила Словенију да је „окужила“ поступак због незаконитих домунђавања Дреникове са судијом Секолцем. Загреб је демонстративно повукао своје представнике из Хага и прогласио арбитражу – окончаном. Иако је Хрватска одустала, Словенија инсистира да процес арбитраже у Хагу није мртав а уз то покреће истрагу у циљу доказивања тезе да су Хрвати срачунато инсценирали аферу, како би имали повод да минирају арбитражу; убрзо је процурило да су снимци разговора између словеначких арбитражних представника настали незаконитим „праћењем“ њихових телефона. Сваки даљи покушај Љубљане да заташка бруку оптужбама хрватске стране за саботажу и шпијунажу, међутим, није уродио плодом. Истрага је на крају открила да је агенткиња Дреник вероватно чак сама снимала Секолца ради свог доктората, а све се отргло контроли када су снимци допали шака „страним обавештајним службама“…

Тако је арбитража у јесен 2015. запала у ћорсокак. Упркос притисцима, Хрватска није одустала од става да је арбитража компромитована. Словенија је тврдила да друга страна не може да одустане од међународног акта који је потписала пред очима света, и чак пристала да финансира и хрватски удео за даљи рад суда. Свака од две државе је, наиме, имала право да поред тројице међународних судија у трибунал делегира и једног свог арбитра. Од тренутка именовања, тај арбитар више није био „национални“ него „међународни“ судија, и зато су му правила суда забрањивала контакте са представницима матице. Зна се да је, упркос томе, хрватски арбитар имао обичај да чак и преспава у хрватској амбасади у Холандији, али није „уловљен“ у забрањеним разговорима, попут словеначких колега.

Оно што је довело у сумњу непристрасност процеса у Хагу, јесте чињеница да је из снимака разговора Дреникове и Секолца произашло да се Словенија нашла надомак свог главног циља, тачније да ће пресудом добити тражени доступ до међународних вода Јадрана. Хрватски Сабор је такву, „унапред познату“ пресуду арбитраже искористио да једнострано откаже споразум те због „материјалног кршења“ истог обавести Словенију и суд у Хагу да се повлачи из арбитражног поступка. Суд је потом размотрио хрватске приговоре и пресудио да нема препрека за наставак поступка, иако је Загреб већ отказао свог арбитра. Словеначки судија Секолец је замењеним другим арбитром, на чији избор Словенија није имала утицај. Све то је продужило процес а пресуду одложило за две године…

И шта сад? То је главно питање које мучи словеначку политику. Словенија подсећа да је „Хрватској дозволила улазак у ЕУ само под условом да пре тога пристане на арбитражу“, стога неки политичари разматрају могућност да ту дозволу – повуку! Не одустају, упркос упозорењима да је то јалов потез, а сви се вајкају да су „Хрвати насамарили Словенце“ – чим су добили оно што су хтели (улазак у ЕУ), лансирали су аферу, која им је требала за суспензију арбитражног споразума.

С друге стране, у Хрватској, тај споразум виде као резултат уцене, „венчања под принудом“. Хрватска је 2009. године била присиљена да пристане на арбитражу сталног арбитражног суда у Хагу, иако је спор са Словенијом хтела да препусти Међународном суду правде. Уз то, Загреб је морао да „прогута“ и додатне уступке, попут пристанка да арбитражни суд одлучује у складу са правилима „спољне праведности“ а не само по слову међународног права. Приде је морао да прихвати и да суд одреди „тачку контакта“ словеначког територијалног мора са међународним водама Јадрана. У супротном, да је пресуђивано искључиво на темељу међународног права и под јурисдикцијом Међународног суда у Хагу, Словенија би смела да рачуна на свега пола Пиранског залива, и сасвим сигурно би остала без контакта са међународним водама. Хрватска је, захваљујући афери која јој је згодно дошла за излазак из арбитраже, одбила да ради „у корист своје штете“, што је диктирала Словенија.

 

ПОЛИЦАЈЦИ, СПЕЦИЈАЛЦИ, ВОЈСКА Уместо да арбитража елегантно стави тачку на пограничне чарке између Словеније и Хрватске, сад се ствари гадно компликују. Словеначки експерти за међународно право тврде да Хрватска не може једнострано да откаже арбитражни споразум, указујући на могућност да о хрватском одбијању да испоштује резултате арбитраже одлучи – други суд. На пример, Међународни суд правде. Какво год било даље решење за словеначко-хрватске пограничне међусобице, извесно је да ће оно имати далекосежне последице. Да парадокс буде већи, уместо да Словенија и Хрватска, две чланице ЕУ (и НАТО) на „цивилизован и европски“ начин реше границу на копну и мору, произлази да ће им арбитража уместо решења проблема, сада изнедрити – два спора. Поред неодређене граничне црте, државе су на прагу спора и око законитости пресуде Арбитражног трибунала. Пошто је Хрватска унапред потврдила да одлуку Трибунала у Хагу не признаје нити ће је испоштовати, нови спор је већ ту. Ако ни после шест месеци (рок да државе „имплементирају пресуду“) Словенија и Хрватска не мрдну са мртве тачке, обе могу да затраже помоћ од Уједињених нација. То би био велики ударац за престиж ЕУ јер би се исказало да није способна да решава проблеме чак ни између сопствених чланица. А камоли шире.

 

РЕГИОНАЛНО ОТРЕЖЊЕЊЕ Даљи ток регулисања словеначко-хрватске кризе деловаће отрежњујуће и на остале земље у окружењу. Ако Словенија и Хрватска, државе које су заједно разбиле Југославију, ни после четврт века нису способне да саме реше своје спорове, а онда у том прегалаштву подбаци и ЕУ, намеће се питање какве шансе имају друге државе на Балкану да реше још много теже пограничне проблеме. У целом том случају је још посебно симптоматично (и проблематично!) понашање Хрватске. Словеначки пример показује да за Хрватску ни потписани документи, оверени од стране ЕУ и аминовани од стране Сабора – немају вредност већу од тоалет папира. Отуда би давање концесија Хрватској због уласка Србије у Унију – могла да буде веома ризична политика. Србија би, дакле, требало да извуче поуку из словеначко-хрватске арбитраже. Није тешко схватити, анализом хрватског примера, да са онима који наступају са позиција силе, изнуде и условљавања треба поступати препредено, безмало цинично: у фази преговора – пристанком на тешке услове, и њиховим негирањем одмах после уласка у ЕУ. Истина, Унија није тек неми посматрач овог спора, што може испасти веома рђаво по Србију, јер би захваљујући словеначко-хрватској рашомонијади бриселска администрација могла да закључи да све будуће чланице морају прво да се ратосиљају „пртљага“ нерешених међа, а тек после да покуцају на врата ЕУ.

И до сада је српским представницима редовно сервирано да ЕУ не жели „још један кипарски проблем“ и да стога инсистира на потпуној „нормализацији са Косовом“. После овог искуства са посрнулом арбитражом, очекује се да ће притисци Брисела на Београд бити још јачи, а захтеви још много тежи. Тако се Србија нашла не само дискриминисана у односу на остале државе које су постале пуноправне чланице иако ни дан-данас немају уређено питање сопствених граница, већ и пред најтежим изазовом – „добровољног“ одрицања дела територије зарад уласка у ЕУ.

Све то, уз прошлонедељни зов Ернеста Петрича (донедавног амбасадора, судије Уставног суда Словеније и професора међународног права) „Па зар идемо у рат!?“, емитован преко државне ТВ Словенија поводом хрватског игнорисања арбитражне пресуде, најављује да „диван дан“ који се 2009. указао Боруту Пахору осам година касније неће бити ни изблиза тако красан. Хрватска већ демонстрира силу а Словенија броји нове инциденте у Пиранском заливу који хрватски медији и политика доследно (пре)именују – Савудријска вала. Словеначки рибари се жале домаћим властима на повећан број патролних чамаца хрватске полиције близу Пирана, на провокације и малтретирање. Хрватска за дипломатске ноте не мари, већ показује одлучност да Словенији не уступи ни педаљ спорних територија, јер је тек чека разграничење са БиХ, Црном Гором и Србијом; зато одбацује „словеначки преседан“, уз тврдњу да је арбитражни споразум – давно сахрањен.         

[/restrict] hairy girls взять срочный займ на картуbanando займмоментальный займ онлайн на карту