KAKO JE ARBITRAŽA POSTALA BLAMAŽA

Uoči presude haških arbitara zaoštravaju se varničenja sa obe strane granice, iako su i Slovenija i Hrvatska sada članice EU i NATO

Predivan dan! Tim rečima je tadašnji predsednik slovenačke vlade Borut Pahor (danas predsednik Slovenije) 2009. godine u Stokholmu pozdravio potpisivanje arbitražnog sporazuma sa hrvatskom koleginicom Jadrankom Kosor. Što su dve države, posle gotovo 20 godina sporenja oko granice na kopnu i moru uopšte sele za sto, bila je zaslužna Evropska unija. Slovenija je prethodno, u trenutku kada su pregovori Hrvatske za ulazak u EU ušli u završnu fazu, „povukla ručnu“; Ljubljana nije skrivala da će blokirati hrvatske pristupne pregovore sve dok Zagreb ne popusti u vezi sa razgraničenjem u Piranskom zalivu, Istri i Međumurju. Političari s obe strane međe razmenjivali su teške reči, a sve je kulminiralo posle bezmalo godinu dana, kada su u spornom pograničnom pojasu raspoređeni specijalci. Eskalacija verbalnog u oružani sukob sprečena je u poslednji čas, jer su na zvaničnu Ljubljanu ali i Zagreb naizmenično pritiskali Brisel i Vašington. Slovenija je na kraju popustila i sa Hrvatskom sklopila sporazum kojim je razgraničenje na kopnu i moru prepušteno haškim sudijama, što je označeno kao „pravi primer rešavanja graničnih problema“. I recept za ostale države u regionu.

[restrict]

ZVECKANJE ORUŽJEM I REČIMA Osam godina kasnije, situacija je sasvim drugačija – u prvom redu, optimizam je iščileo; u trenutku pisanja ovog teksta, slovenački mediji javljaju da je Hrvatska rasporedila vojsku duž granice, u stanju borbene gotovosti. Duge cevi prate ratobornu retoriku koja je vaskrsla čim je stalni arbitražni sud u Hagu najavio da će 29. juna, ovog četvrtka, objaviti presudu o razgraničenju Slovenije i Hrvatske. Dugo očekivana vest nije donela olakšanje. Naprotiv. Zaoštravaju se varničenja sa obe strane granice, iako su obe države sada članice EU i NATO. Slovenački premijer Miro Cerar ističe da se odluka suda mora poštovati, na šta mu hrvatski predsednik vlade Andrej Plenković uzvraća da za Hrvatsku arbitraža – ne postoji. Isto iz Zagreba vrhu slovenačke politike poručuju i nova ministarka spoljnih poslova Marija Pejčinović Burić i predsednica Kolinda Grabar-Kitarović.

ŠPIJUNI, LAŽI I AUDIO TRAKE Arbitraža, koja je do pre svega nekoliko godina važila za „primer dobrosusedskog rešavanja sporova za zelenim stolom“, nasukala se pre dve godine, kada su usred letnje sijeste hrvatski mediji objavili snimak razgovora između slovenačke agentkinje Simone Drenik i slovenačkog arbitra Jerneja Sekolca. Izbio je skandal, Hrvatska je optužila Sloveniju da je „okužila“ postupak zbog nezakonitih domunđavanja Drenikove sa sudijom Sekolcem. Zagreb je demonstrativno povukao svoje predstavnike iz Haga i proglasio arbitražu – okončanom. Iako je Hrvatska odustala, Slovenija insistira da proces arbitraže u Hagu nije mrtav a uz to pokreće istragu u cilju dokazivanja teze da su Hrvati sračunato inscenirali aferu, kako bi imali povod da miniraju arbitražu; ubrzo je procurilo da su snimci razgovora između slovenačkih arbitražnih predstavnika nastali nezakonitim „praćenjem“ njihovih telefona. Svaki dalji pokušaj Ljubljane da zataška bruku optužbama hrvatske strane za sabotažu i špijunažu, međutim, nije urodio plodom. Istraga je na kraju otkrila da je agentkinja Drenik verovatno čak sama snimala Sekolca radi svog doktorata, a sve se otrglo kontroli kada su snimci dopali šaka „stranim obaveštajnim službama“…

Tako je arbitraža u jesen 2015. zapala u ćorsokak. Uprkos pritiscima, Hrvatska nije odustala od stava da je arbitraža kompromitovana. Slovenija je tvrdila da druga strana ne može da odustane od međunarodnog akta koji je potpisala pred očima sveta, i čak pristala da finansira i hrvatski udeo za dalji rad suda. Svaka od dve države je, naime, imala pravo da pored trojice međunarodnih sudija u tribunal delegira i jednog svog arbitra. Od trenutka imenovanja, taj arbitar više nije bio „nacionalni“ nego „međunarodni“ sudija, i zato su mu pravila suda zabranjivala kontakte sa predstavnicima matice. Zna se da je, uprkos tome, hrvatski arbitar imao običaj da čak i prespava u hrvatskoj ambasadi u Holandiji, ali nije „ulovljen“ u zabranjenim razgovorima, poput slovenačkih kolega.

Ono što je dovelo u sumnju nepristrasnost procesa u Hagu, jeste činjenica da je iz snimaka razgovora Drenikove i Sekolca proizašlo da se Slovenija našla nadomak svog glavnog cilja, tačnije da će presudom dobiti traženi dostup do međunarodnih voda Jadrana. Hrvatski Sabor je takvu, „unapred poznatu“ presudu arbitraže iskoristio da jednostrano otkaže sporazum te zbog „materijalnog kršenja“ istog obavesti Sloveniju i sud u Hagu da se povlači iz arbitražnog postupka. Sud je potom razmotrio hrvatske prigovore i presudio da nema prepreka za nastavak postupka, iako je Zagreb već otkazao svog arbitra. Slovenački sudija Sekolec je zamenjenim drugim arbitrom, na čiji izbor Slovenija nije imala uticaj. Sve to je produžilo proces a presudu odložilo za dve godine…

I šta sad? To je glavno pitanje koje muči slovenačku politiku. Slovenija podseća da je „Hrvatskoj dozvolila ulazak u EU samo pod uslovom da pre toga pristane na arbitražu“, stoga neki političari razmatraju mogućnost da tu dozvolu – povuku! Ne odustaju, uprkos upozorenjima da je to jalov potez, a svi se vajkaju da su „Hrvati nasamarili Slovence“ – čim su dobili ono što su hteli (ulazak u EU), lansirali su aferu, koja im je trebala za suspenziju arbitražnog sporazuma.

S druge strane, u Hrvatskoj, taj sporazum vide kao rezultat ucene, „venčanja pod prinudom“. Hrvatska je 2009. godine bila prisiljena da pristane na arbitražu stalnog arbitražnog suda u Hagu, iako je spor sa Slovenijom htela da prepusti Međunarodnom sudu pravde. Uz to, Zagreb je morao da „proguta“ i dodatne ustupke, poput pristanka da arbitražni sud odlučuje u skladu sa pravilima „spoljne pravednosti“ a ne samo po slovu međunarodnog prava. Pride je morao da prihvati i da sud odredi „tačku kontakta“ slovenačkog teritorijalnog mora sa međunarodnim vodama Jadrana. U suprotnom, da je presuđivano isključivo na temelju međunarodnog prava i pod jurisdikcijom Međunarodnog suda u Hagu, Slovenija bi smela da računa na svega pola Piranskog zaliva, i sasvim sigurno bi ostala bez kontakta sa međunarodnim vodama. Hrvatska je, zahvaljujući aferi koja joj je zgodno došla za izlazak iz arbitraže, odbila da radi „u korist svoje štete“, što je diktirala Slovenija.

 

POLICAJCI, SPECIJALCI, VOJSKA Umesto da arbitraža elegantno stavi tačku na pogranične čarke između Slovenije i Hrvatske, sad se stvari gadno komplikuju. Slovenački eksperti za međunarodno pravo tvrde da Hrvatska ne može jednostrano da otkaže arbitražni sporazum, ukazujući na mogućnost da o hrvatskom odbijanju da ispoštuje rezultate arbitraže odluči – drugi sud. Na primer, Međunarodni sud pravde. Kakvo god bilo dalje rešenje za slovenačko-hrvatske pogranične međusobice, izvesno je da će ono imati dalekosežne posledice. Da paradoks bude veći, umesto da Slovenija i Hrvatska, dve članice EU (i NATO) na „civilizovan i evropski“ način reše granicu na kopnu i moru, proizlazi da će im arbitraža umesto rešenja problema, sada iznedriti – dva spora. Pored neodređene granične crte, države su na pragu spora i oko zakonitosti presude Arbitražnog tribunala. Pošto je Hrvatska unapred potvrdila da odluku Tribunala u Hagu ne priznaje niti će je ispoštovati, novi spor je već tu. Ako ni posle šest meseci (rok da države „implementiraju presudu“) Slovenija i Hrvatska ne mrdnu sa mrtve tačke, obe mogu da zatraže pomoć od Ujedinjenih nacija. To bi bio veliki udarac za prestiž EU jer bi se iskazalo da nije sposobna da rešava probleme čak ni između sopstvenih članica. A kamoli šire.

 

REGIONALNO OTREŽNJENJE Dalji tok regulisanja slovenačko-hrvatske krize delovaće otrežnjujuće i na ostale zemlje u okruženju. Ako Slovenija i Hrvatska, države koje su zajedno razbile Jugoslaviju, ni posle četvrt veka nisu sposobne da same reše svoje sporove, a onda u tom pregalaštvu podbaci i EU, nameće se pitanje kakve šanse imaju druge države na Balkanu da reše još mnogo teže pogranične probleme. U celom tom slučaju je još posebno simptomatično (i problematično!) ponašanje Hrvatske. Slovenački primer pokazuje da za Hrvatsku ni potpisani dokumenti, overeni od strane EU i aminovani od strane Sabora – nemaju vrednost veću od toalet papira. Otuda bi davanje koncesija Hrvatskoj zbog ulaska Srbije u Uniju – mogla da bude veoma rizična politika. Srbija bi, dakle, trebalo da izvuče pouku iz slovenačko-hrvatske arbitraže. Nije teško shvatiti, analizom hrvatskog primera, da sa onima koji nastupaju sa pozicija sile, iznude i uslovljavanja treba postupati prepredeno, bezmalo cinično: u fazi pregovora – pristankom na teške uslove, i njihovim negiranjem odmah posle ulaska u EU. Istina, Unija nije tek nemi posmatrač ovog spora, što može ispasti veoma rđavo po Srbiju, jer bi zahvaljujući slovenačko-hrvatskoj rašomonijadi briselska administracija mogla da zaključi da sve buduće članice moraju prvo da se ratosiljaju „prtljaga“ nerešenih međa, a tek posle da pokucaju na vrata EU.

I do sada je srpskim predstavnicima redovno servirano da EU ne želi „još jedan kiparski problem“ i da stoga insistira na potpunoj „normalizaciji sa Kosovom“. Posle ovog iskustva sa posrnulom arbitražom, očekuje se da će pritisci Brisela na Beograd biti još jači, a zahtevi još mnogo teži. Tako se Srbija našla ne samo diskriminisana u odnosu na ostale države koje su postale punopravne članice iako ni dan-danas nemaju uređeno pitanje sopstvenih granica, već i pred najtežim izazovom – „dobrovoljnog“ odricanja dela teritorije zarad ulaska u EU.

Sve to, uz prošlonedeljni zov Ernesta Petriča (donedavnog ambasadora, sudije Ustavnog suda Slovenije i profesora međunarodnog prava) „Pa zar idemo u rat!?“, emitovan preko državne TV Slovenija povodom hrvatskog ignorisanja arbitražne presude, najavljuje da „divan dan“ koji se 2009. ukazao Borutu Pahoru osam godina kasnije neće biti ni izbliza tako krasan. Hrvatska već demonstrira silu a Slovenija broji nove incidente u Piranskom zalivu koji hrvatski mediji i politika dosledno (pre)imenuju – Savudrijska vala. Slovenački ribari se žale domaćim vlastima na povećan broj patrolnih čamaca hrvatske policije blizu Pirana, na provokacije i maltretiranje. Hrvatska za diplomatske note ne mari, već pokazuje odlučnost da Sloveniji ne ustupi ni pedalj spornih teritorija, jer je tek čeka razgraničenje sa BiH, Crnom Gorom i Srbijom; zato odbacuje „slovenački presedan“, uz tvrdnju da je arbitražni sporazum – davno sahranjen.         

[/restrict] hairy girls vzяtь sročnый zaйm na kartubanando zaйmmomentalьnый zaйm onlaйn na kartu