Почетна / Интервју / Др Милош Ковић: Пешчаник је њихово крајње одредиште /ДРУГИ ДЕО/

Др Милош Ковић: Пешчаник је њихово крајње одредиште /ДРУГИ ДЕО/

Спорење на Филозофском факултету није тек случај страдања једног човека због својих уверења. Овде је реч о томе каква ће се историја предавати студентима

Разговарала Наташа Јовановић Фотографије Милан Тимотић

Сигуран сам да су моји политички ставови допринели непомирљивости са којом против мене наступају Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић, као и њихови идеолошки истомишљеници међу потписницима „Саопштења“. Осим што проповедају инфериорност наше културе, вољно прихватање туђинског колонијалног јарма, који они зову „модернизацијом“, и дословно „клечање пред јачим“, неки од потписника овог „Саопштења“ јавно се поносе тиме што су део НАТО лобистичких структура веома, да то кажем крајње уздржано, сумњивих извора финансирања – каже у наставку разговора за „Печат“ историчар др Милош Ковић против кога неколицина колега у последњих неколико месеци дословно води хајку на Филозофском факултету. Иза њихових аргумената, наводно формалне природе, које је оспорио и омбудсман Универзитета у Београду др Бранко Ракић, крије се подла намера да уклањањем једног од најугледнијих историчара средње генерације са  Одељења за историју отпочне и разарање Филозофског факултета, непроцењиво значајне националне институције. Коначно, осамнаест предавача са Одељења за историју својим „Саопштењем“ огласило се на сајту Пешчаник, потом и у Политици, одлучни да изађу у јавност и оспоре не само право на рад већ и право на подршку коју Ковић ужива у јавном простору.

Чиме мотивисане су неке ваше колеге са Одељења за историју одлучиле да баш у овом тренутку изађу са саопштењем, оспоравајући вам и право на рад и право на медијску подршку?

Људи који са чудноватом упорношћу већ годинама прогоне своје колеге, и који су, када су наишли на одлучан отпор, свесно и намерно разорили Одељење за историју, да би потом зауставили и рад Филозофског факултета, одлучили су да коначно изађу у јавност. Пажња јавности је, наиме, до сада била готово искључиво посвећена огрешењима о закон бившег декана проф. др Војислава Јелића и садашњег вршиоца дужности декана проф. др Данијела Синанија. Потписници „Саопштења“ су, међутим, сами објавили оно што запослени на Филозофском факултету одавно знају – да су Јелић и Синани све време спроводили њихове налоге и да су у ствари они, баш њих 18, уз несебичну помоћ својих пријатеља са етнологије (који ће се, нема сумње, такође сами огласити), одговорни за несрећно стање у коме се нашао Филозофски факултет у Београду.

Понеко ће се можда изненадити када на сајту Пешчаника, међу потписницима овог хајкачког „Саопштења“, види поједина имена. Не, није у питању ни забуна ни грешка. Ред је да јавност коначно сазна жалосну истину о овим људима, коју њихове колеге одавно знају.

У саопштењу се наводи да сте ви кривац за опструкцију рада Факултета. Како сте преко ноћи променили позицију – од прогоњеног постали прогонитељ?

Текст врви од неистина и намерних прећуткивања. Распадање Одељења је почело када су управо они покушали да прекрше устаљени редослед по коме су бирани управници Одељења, и да по сваку цену остатку Одељења за управницу наметну своју кандидаткињу. Када су схватили да за то неће имати већину, на седницу су довели своје студенте постдипломце, сараднике у настави, и од њих тражили да противно Статуту Филозофског факултета гласају за њихову кандидаткињу. Када се готово половина Одељења томе успротивила, захтевајући поштовање процедура, подстакли су ове младе људе, очигледно спремне дословно на све да би се запослили на Филозофском факултету, да у једном срамотном писму оптуже своје бивше професоре за „дискриминацију“.

Сукоб се, међутим, заоштрио тек са покушајем проф. др Николе Самарџића да са факултета протера проф. др Александра Фотића. Овај прогон траје већ годинама, али ја и даље немам одговор на питање: одакле долази толика ирационална мржња и, још важније, како је могуће да је 18 колега одлучило да у том прогону свесно и намерно учествује? Томе се, међутим, супротставила готово половина чланова Одељења, убедљива већина чланова факултетског Изборног већа, да би се, о том питању, огласила и најважнија правна тела Универзитета у Београду и правна служба Филозофског факултета. Упркос свему томе, декан Војислав Јелић и в. д. декана Данијел Синани у том прогону су здушно и горљиво учествовали. Јелић је покушавао да спречи Веће да обавља свој посао и да одлучује тако што је, једноставно, прекидао председавање, устајао и, наочиглед забезекнутих чланова Већа, напуштао седнице. То се понављало из месеца у месец, због чега су се гомилали необављени избори и реизбори у научна звања. Јелић и потписници „Саопштења“ чак су одбијали предлоге да се реизбор Александра Фотића пребаци на последњу тачку дневног реда, да би пре тога били обављени неспорни избори и реизбори у звања.

Чекајући на изборе у звања, ви сте на неки начин, чини се, месецима били њихови таоци. Који је услов био за деблокаду рада Већа?

Требало је да прво пристанемо да наш колега буде коначно избачен са посла, да би се рад Већа деблокирао и да бисмо били изабрани у звања. Ми смо, међутим, упорно, на седницама Већа, објашњавали у чему је огрешење о закон и штитили радна права професора Фотића. Сада нам се, у овом неславном саопштењу, пребацује да смо „активно учествовали у блокади Факултета“ и да смо сами криви за истицање наших уговора о раду!

На исти начин, потписници „Саопштења“ су на Одељењу за историју у таоце претворили чак и студенте који раде са нама, „непослушним“ професорима, јер месецима не дозвољавају усвајање тема њихових дипломских, мастер и докторских радова. Данас студената којима се на најбруталнији начин одузима њихово право на студирање има чак 36. Овакво кажњавање студената и њихово увлачење у сукобе и интриге вероватно је назабележено у историји Универзитета у Београду. Не видим ниједан разлог зашто би студенти и даље трпели овакво насиље, због кога губе стипендије и прилике за запослење. С друге стране, потписници „Саопштења“ већ годинама систематски тероришу 11 студената историје, који су се усудили да се храбро и јавно, под својим именима и презименима, успротиве понижавањима. И Јелић и Синани потпуно су равнодушни према овој срамоти и безакоњу над студентима историје.

Како објашњавате да је у делу саопштења које се бави вашим избором у звање доцента, касније у звање ванредног професора, прећутана чињеница да сте за највећег светског издавача у области хуманистичких наука „Oxford University Press“  објавили књигу Disraeli and the Eastern Question?

Ту се каже да сам „од 2007. у звању доцента“, и да је, пошто сам у децембру 2016. „коначно“ „најавио излазак књиге која је најважнији услов за напредовање, покренута процедура за његово (моје) унапређење у звање ванредног професора“. Из овога, наравно, произлази да од 2007. до краја 2016. нисам објавио ниједну књигу и да је Одељење, чим сам једну „најавио“, похитало да покрене мој избор у звање. Ових 18 људи је, дакле, потписало ноторну лаж. У нашој научној јавности није непознато да сам 2011. године објавио књигу Disraeli and the Eastern Question за највећег светског издавача у области хуманистичких наука „Oxford University Press“. Такво постигнуће је, наравно, потпуно недостижно за потписнике овог срамотног саопштења. Срби 1903–1914: Историја идеја, једна од књига које сам уредио и значајним делом написао, у којој је на заједничком раду окупљена група водећих стручњака, добила је награду „Иларион Руварац“ Матице српске за најбоље историографско дело у 2015. години. О свему што сам објавио између 2007. и 2016. уосталом сведочи моја библиографија, доступна на сајту Факултета.

Потпуно је бизарно да овако неистинит и потцењивачки текст о мојим радовима потписује колегиница која је у једном свом раду (за читање осталих потребно ми је мало више слободног времена) врло марљиво плагирала делове моје необјављене магистратуре. Када сам је на то упозорио, она то чак није ни оспорила, него је сву кривицу свалила на свог асистента (данас доцента и члана исте клике), који јој је, како је рекла, „сређивао фусноте“. Шта тек рећи о још једном потписнику, чувеном по томе што је и даље редовни професор, са свим принадлежностима, иако је један сарајевски колега објавио чланак у коме је доказао да је његов докторат обичан плагијат. После тога, овај човек, било где у свету, на било ком универзитету, не би могао да буде ни хигијеничар. Овде је, међутим, после свега тога, изабран за редовног професора тако што је, са промењеним насловом и међунасловима, поново објавио своју магистарску тезу. Случај овог редовног професора Одељења за историју свакако заслужује посебну пажњу наше јавности. Он је, нажалост, слика и прилика стања на нашем несрећном Филозофском факултету.

Мој избор у звање ванредног професора Кадровска служба Факултета покренула је у октобру 2016, али су потписници „Саопштења“ све до децембра 2016. једноставно изостављали ту тачку из дневног реда седница Већа Одељења за историју. У децембру 2017. када више нису могли да зауставе отпочињање законске процедуре, потписници „Саопштења“ су, са тек неколико изузетака, гласали чак и против избора комисије која је требало да напише реферат о мојим радовима. Судећи по допису омбудсмана Универзитета у Београду проф. др Бранка Ракића, овде је у питању школски пример кривичног дела ометања управног поступка, јер избори у звања представљају, у складу са важећом судском праксом, одлучивање у управном поступку. Невероватно је да је 18 предавача на једном универзитету својим именом и презименом стало иза тако бахатог и незналачког текста. Коначно, блокирања седница факултетског Већа и Синанијев покушај да нам, после свега, одузме звања и да нас удаљи из наставе јесу, како се види, део истих, бескрајних, противзаконитих радњи ових људи и њихових пријатеља.

У прошлом броју „Печата“ нисте хтели да одговорите на питање да ли је овде реч политичком прогону. Ипак чини се да вас на то обавезује шест хиљада потписа испод петиције и фејсбук профила које су, како би одбранили вас и ваше колеге, покренули студенти.

Знам да се ово што ћу рећи неће допасти колегама које политички мисле другачије од мене, али које на факултетском Већу увек гласају за поштовање академских стандарда и процедура. Њих заиста не занима каква су чија политичка уверења. Морам да кажем да наш универзитет и наше друштво, упркос свему, и даље опстају само захваљујући таквим људима.

Сигуран сам да су моји политички ставови допринели непомирљивости са којом против мене наступају Никола Самарџић, Радош Љушић и Дубравка Стојановић, као и њихови идеолошки истомишљеници међу потписницима „Саопштења“. Са њима су, како се види, и Чедомир Антић и Алексеј Тимофејев. Пешчаник је ипак њихово логично, крајње одредиште. То повезујем и са харангом против мене у медијима, коју воде пријатељи и сродници потписника овог срамотног документа. У суштини, реч је о томе каква ће се историја предавати студентима Филозофског факултета. Ово јесте борба за душе наше деце.  

Др Драган Станић, председник Матице српске

Одбрана законитости и праведности

Српско друштво, па и српска научна и универзитетска заједница, превише често умеју да се удаље од неопходне толерантности са којом бисмо морали да функционишемо уважавајући постојеће разлике. Сву апсурдност таквих негативних збивања можемо ових дана лако сагледати кад са запрепашћењем утврдимо да су жртве постале како установе које би по свему морале да буду узорне, тако и појединци који би морали бити високо уважавани. А кад се, уз то, утврди да су жртвована и начела права и праведности, онда је јасно да се нешто одлучно мора пресећи како би се спречиле још страшније последице које могу да уследе. На потезу је, дакле, не само руководство Филозофског факултета него и сви честити факултетски наставници којима је стало до законитости и праведности у раду установе. Искрено се надам да ће они смоћи снаге и додатне енергије да обнове модел понашања какав је неопходан на месту обележеном часним именима филозофије, тј. пријатељице мудрости, и факултета, тј. заједнице оних који имају способности и вештине да се суоче са универзумом знања. Одбрана законитости и праведности јесте саставни део таквог императива.

Др Часлав Копривица

Кад се рђави уједине

Случај колеге Милоша Ковића и осталих са Филозофског факултета у Београду узоран је, у морално негативном смислу, и узбуњујући. Он показује до чега доводи институција аутономије универзитета, која се у нашој пракси углавном примјењује као аутономија факултета или чак одјељења, иако је носилац поменуте аутономије САМО универзитет, а не ниже организационе цјелине, спрам самовоље чијих „ага“ је и он сам понекад немоћан. Ако знамо да БУ врви од оних који не знају шта је улога и смисао универзитета, чије научне способности и достигнућа „конвергирају“ нули и којима су често страна морална ограничења, тада не треба да изненади то што се каткад рђави знају ујединити против бољих од себе, не би ли им баш и само стога „узвратили“, будући да то не могу на пољу науке. Ријеч је о школском примјеру злоупотребе установа ради обрачуна из личних и/или идеолошких разлога, тако да дизањем руку злих, уз помоћ уплашених и саможивих, уз поштовање процедуре, долази до одстрјела неподобних. Није проблем што унутар научних установа има међусобица, нити чак то што се троје главних Ковићевих прогонитеља са Одјељења за историју подухватило да га институционално ликвидира – зато што немају његов образ, његово знање и, не напослијетку, монографију код „Оксфорд јуниверсити преса“ – већ што се другосрбијанска поднаучна чаршија, унутар удруженог аморалног подухвата, мобилисала да гоничима науке буде с руке.

Заштитимо истинске научнике и часне људи од нишчих који се крију иза универзитетских ограда и одора!

Ђакон Ненад Илић

Ово је превршило сваку меру

Србија је тренутно у великом проблему. Губи свој идентитет у необјављеном рату који од ње хоће да направи само полигон за следеће геополитичке потезе. Наша елита подељена је на оне који се бесрамно улагују власти и оне који су свој пут нашли у служењу интересима страних моћних сила.

Кад се у таквом времену појави човек који има људске квалитете – отвореност, љубазност, поштење, а истовремено је професионално остварен – он од оболелог националног псеудоелитног ткива бива препознат као страно тело које треба што пре одбацити.

О томе колико је драгоцено да баш такви људи као Милош Ковић треба да васпитавају српску омладину, не би ли смо дочекали појаву младих и некорумпираних људи са патриотским осећањем за служење свом народу – не треба трошити речи.

Нисам детаљно упућен у формалне и неформалне проблеме који стоје иза покушаја нереизбора професора Ковића, али не треба много памети и знања па да се види како се ради о новој срамоти за Србију. Ако имамо макар и најмање жеље да изађемо из кобног круга мазохизма и самосажаљења – морамо овакве догађаје да обележимо као скандалозне.

Није потребно да укључимо камере на Филозофском факултету и направимо нов одвратан ријалити. Довољно је да сви кажемо – ово је превршило сваку меру.

Корумпирана Србијо – последњи је тренутак да завапимо за лечењем!

15 коментара

  1. Книњанин

    Подржавам професора Ковића.




    44



    4
  2. Вицко Бујовић

    Лако је препознати тог редовног професора што му је докторат раскринкан и што је рециклирао магистарски да би постао редовни професор. Име му је Синиша Мишић. Наиме, у једној озбиљној научној критици доказано је да је у својој докторској тези позајмљивао из књига других аутора податке и сигнатуре докумената из Дубровачког архива. Другим речима, покушао је да створи привид како се његови закључци темеље на озбиљним архивским истраживањима, а заправо цитиране документе никад у животу није ни видео, а камоли у рукама држао. Толико о његовим истраживачким способностима и научном моралу. Вероватно је и њега излечио доктор за морал, који је злонамерно коментарисао интервју Милоша Ковића у претходном броју „Печата“. Што се тиче књиге на основу које је изабран за редовног професора, заправо брошурице о текућим водама у средњовековној Србији или нешто томе слично, то је заправо његов магистарски рад, који је већ једном објавио и на основу тога је био изабран за асистента. Онда је исти текст, с незнатно промењеним насловом, неким допунама и мањим изменама, поново објавио и та му је књига послужила да постане редовни професор. Браво, мајсторе! Са истом књигом и асистент и редовни професор. А при томе му је један од рецензената био онај „академик с једном монографијом“ којег је пре извесног времена, у друштву с истим колегама који потписаше Саопштење у Пешчанику, брутално извређао у Новостима. Зар се тако исказује захвалност рецензенту?




    53



    8
    • Книњанин

      Исти професори су против Ковића и Максимовића.




      27



      2
    • dajte mu slanine !

      zaboravio si njegov novi udzbenik za studente, koji se moze nazvati „Prepricana dela prof. Milosa Blagojevica“. Sto je najsmesnije od svega toga u vezi sa tim udzbenikom, ne samo da je plagirao Blagojevica, vec je stavio na pocetnu stranu zahvalnicu prof. Blagojevicu, a pritom nema nijedne fusnote koja se poziva na neko Blagojevicevo delo. Isti taj Misic je poznat medju studentima kao prof. koji zaposljava asistentkinje (kojih ima sve vise) jer je seksualno nezasita osoba, i da je vec izbacivan sa nekog fakulteta u RS zbog seksualnog uznemiravanja. Sve u svemu vrlo inspirativna osoba za pisanje satire i crtanje karikatura.




      47



      5
      • Александар Гордић

        Немојте тако, молим Вас: човек има манекенске перформансе (120 х 150 х 160), а од страних језика помало говори српски (и то из године у годину све боље). Помињао се и у афери с фалсификованим оценама на Групи за историју од пре десетак година, када је тај факултет изгубио два судска спора против библиотекараи и секретара, који су лажно оптужени…
        Све у свему, одавно је заслужио да постане академик, а једино га је зли професор Максимовић спречио у томе.




        9



        0
  3. Историчар

    На велику жалост свачега има на нашим факултетима. Не сматрам да је др Милош Ковић идеалан али је по много чему изнад неких својих колега. Што се тиче професора чији је докторат оспораван, не би о њему много да причам. Ипак морам да исправим Ковића . Тај босански историчар не доказује да је књига тог нашег историчара плагијат него да је то пример како не треба да се пише једно историјско дело (нашао му је одређен број грешака које су недопустиве). Ипак тог нашег историчара нећу пуно критиковати. Човек нема пуно година али ми делује да има одређене здравствене проблеме, па не би да га носим на души. Занимљиво је рећи да ово није прво отворено писмо које потписују ти професори. 14.2.2016. године једне дневне новине су објавиле су објавиле отворено писмо против једног академика (исти они који потписују и саопштење у Пешчанику, само што су саопштење у Пешчанику потписали и још неки). О садржају писма не би да говорим… у коментарима на то писмо је изнета тона прљавог веша, поприлично је лоше прошао и професор који је споменут горе у тексту (неки кажу да је због тога тај професор имао здравствене проблеме, може бити и због нимало наивних коментара). Него уместо да критикујем и улазим у (не)потребне расправе, ја нудим решење. То решење је реформа просвете која би кренула од врха. С факултета би отишли сви који су: кршили закон и правила; нису написали задовољавајући број дела или им та дела немају никакву тежину; дошли противзаконито на та радна места; лењи и незаинтересовани да студентима предају и студенте обарају из неких „својих“ разлога а не зато што студенти не поседују одређено задовољавајуће знање; поклањају студентима оцени из разноразних разлога (студент добије 10 а не зна ни за 6) итд. Реформа просвете је и више него потребна!!! Док се реформа не спроведе и даље ћемо имати овакве чудне појаве. Ковића подржавам јер је далеко бољи од одређеног броја својих колега (ни једно његово научно дело није наишло на исмејавање и коментаре да тако никако не сме да пише један историчар). Проф. Ковић није превртљивац који ће данас тврдити једно а сутра сасвим друго, ко ће данас бити члан једне странке а сутра члан друге странке. Искрено се надам да ће Ковић и њему слични подржати идеју о реформи просвете, коју не заступам само ја него и многи други људи.




    47



    1
  4. Ковић је, наравно, „заборавио“ да помене да је књига на енглеском превод доктората, а да према правилнику о изборима за ванредног професора са објављеним докторатом не можете да будете изабрани, већ морате да напишете нову књигу. Што се тиче саме књиге на српском и енглеском, свака част.




    20



    28
  5. Шумадинац

    И ја сам, као и велики број мојих колега, згрожен овим међусобним прозивањем наших професора, којим се константно урушава углед некада најпоштованијег одељења на Филозофском факултету. И на том одељењу, као и на сваком на Факултету, и Универзитету уопште, има доста прљавог веша. Разочаран сам његовим изношењем у јавност. Да ли сада сваки професор и студент да настави и изнесе све што о свакоме зна? Па да пређемо даље, на Филолошки, Правни…Срамно!
    Иначе, и Ковић, и у коментару поменути Мишић, су били врло коректни професори. Такође сам сигуран да обојица (по стручности за научну област) заслужују место на коме су. Свако ко тврди другачије је злонамеран и пристрасан.
    Што се тиче коментара где се доводи у питање научни допринос Мишићеве “Хумске земље“ – или сте давно читали критику сарајевског професора Есада Куртовића, или сте свесно изокренули њен садржај, или нисте схватили време и околности настанка те критике. Мишић је оптужен да је користио исписе из Дубровачког архива које су направили Ћиро Трхелка и Марко Вего. И да је то тачно, није ни први ни последњи. Због политичких околности српски историчари готово две деценије нису били пожељни у Дубровнику. Ипак, то није суштина критике. Мишићу Куртовић, као и хрватски историчар Младен Анчић, највише замерају то што је окосница монографије идеја да је Хумска земља одн. Херцеговина, одувек била српска земља. Дакле, Мишић је готово тридесет година пре Ковића бринуо о томе какву ће историју српска деца учити. И хвала му за то.




    19



    28
  6. Ритопек

    Предавали су ми и Ковић и његови противници. Ковић боље предаје од својих противника.




    25



    1
  7. Јавна је тајна да је Синиша Мишић плагирао делове тезе и да је незаслужено, објављујући више пута исте текстове под различитим насловима, незаслужено дошао до положаја професора универзитета. Не зна ни један страни језик и рециклира чланке свог професора, пок. Благојевића. Он је сњимбол научног и моралног пада Одељења за историју. Друго је питање како је уопште изабрљан за асистента, кажу по партијској правоверности. Елем, ништа мање спорна од њега није ни Сузана Рајић, штићеница Радоша Љушића, која се ненаучним путем, другим квалитетима које је Љушић преферирао, домогла положаја редовног професора. Рајићева је плагирала 50 стр. Ковићевог магистарског, преписивала фусноте и резултате, безочно, као своје, и после нехајно за то оптужила свог немарног асистента. Од како Љушић бира кадрове на катедри за националну историју, она неумитно пропада. Ћоровић, Страњаковић и Васа Чубриловић се вероватно преврћу у гробу! Трећи пример плагијатора је Дубравка Стојановић која је под својим именом на немачком објавила рад једног колеге из Историјског института, требало је да се негде 2005. образује суд части, али сви јунаци ником поникоше јер je она имала јаке везе, преко мужа, Ивана Чоловића, код Сороша и у америчкој амбасади. Даље, Никола Самарџић, наводни стручњак за Шпанију, објављује књиге без фуснота, јер није радио архивски, него само претабавао и преписивао шпанску и француску литературу о Карлу Петом. Зато се римски диктатор Сула код њега појављује као Сила, значи у француској транскрипцији, итд. примера преписивања има исувише, треба знати француски, ако се већ слабо познаје шпански. Самарџић иде по ходницима и бахато прети: уништићу САНУ, уништићу Балканолошки институт, то припада мени, од оца ми је остало! Часни Радован Самарџић се сигурно преврће у гробу! Ето какви нам (не)морални ликови воде научну политику. За све њих, Ковић је и научна и морална громада. Њему замерају што није члан њиховог клана и што научне интересе, ставља испред личних, лукративних потреба ове интересне групе




    55



    4
    • Вицко Бујовић

      Па сад баш… да је матори Радован био частан…хм…о томе би се могло разговарати. Ивер не пада далеко од кладе!




      2



      12
  8. …….a ja Sam bio ubijedjen da se u Srbiji svadjaju samo politicari, i to oni polupismeni sa onim nepismenima………




    11



    0
  9. Александар Гордић

    Штета је што се овде нико не сећа да је умногоме иста ова шаролика дружина (можда без Беба-Чеде) пре неколико година активно учествовала у уклањању (недавно преминулог) знаменитог археолога Ђорђа Јанковића, а пре десетак година и еминентних историчара (сада) средње генерације Срђана Катића и Срђана Пириватрића, којем су пре три године спречавали чак и да брани докторат пред компетентном комисијом. Овде вероватно нису на делу само политичке побуде, јер су многи потписници најновијег памфлета променили и по 3-4 странке (од четничких до ултралибералних и мондијалистичких), него далеко приземнији котеријашки интереси, чим су се саставили без икаквих принципа. Ти вајни претенденти на САНУ неовлашћено су претурали по личној факултетској архиви академика Љубомира Максимовића не би ли нашли материјал којим би га компромитовали и клеветали да не испуњава критерије за Академију (једино што би то требало да јаве и Атинској академији). Дугогодишњи прогонитељи су се тек сада досетили тобожње законитости рада, коју ће бранити заједно са Синанијем, а насупрот мишљењу професора Бранка Ракића, врсног правника, којем ни политички неистомишљеници не оспоравају врхунску компетентност.
    Индикативно је да се нису, као углавном медиевисти, овако масовно огласили поводом срамног уџбеника Радета Михаљчића за шести разред основне школе, али ни поводом ноторних Зундхаусенових и Малколмових фалсификата, као ни других напада на нашу националну историју. Поготово је интересантан први потписник (иницијатор?) бесмисленог саопштења, Андрија Веселиновић, који је написао макар упола мање радова од (две деценије млађег) колеге Ковића (на пример, за својих првих 45 година објавио је циглих десетак чланака, укупног обима од око 100 страница), а сада се налази на ничим заслуженом трогодишњем продужењу (вероватно да би завршио започете харанге). Редовни професор је постао док се налазио на функцији продекана, и то на основу коауторске сликовнице са родословима српских династија, састављене на основу општепознате литературе.
    Научни и лични квалитети колеге Ковића веома су цењени у нашој стручној и интелектуалној јавности, али би се ваљало подробније позабавити претежно опскурним биографијама његових прогонитеља, јер то најубедљивије објашњава њихове мотиве.




    16



    0
    • Историчар

      Ово за Јанковића, Катића и Пириватрића нисам знао да су били тако избачени. А што се тиче тог клана, није их спојила политика или заједничко мишљење о било којој сфери живота. Њих спаја интерес. Неки су се силом прилика придружили да и сами не би настрадали. Неке изјаве и ставове припадника клана не би да коментаришем, уместо тога нудим решење. Нови закон о високом образовању. С факултета би отишли сви који су ту залутали (увукли се на незаконит начин и чинила кардиналне грешке) а они који би остали би поштовали строга правила.




      3



      0
  10. Никола Скобаљић

    Мение једино чуди шта ће Милош Јагодић у овој булументи. Човек је врхунски стручњак и научни радник, додуше мало незгодне нарави. Најпре ће бити да се у Ковићевом случају ради о врхунској професионалној сујети јер Ковићу је пошло за руком оно што није никоме од наших историчара, а то је да се позиционира на европској сцени. Апропо Мишића постоји стара прича да га је на катедру поставио ДБ да држи на оку проф. Благојевића као бившег ИБ-овца. О Николи Санарџићу нећу трошити речи. Чак и да су му научни капацитети адекватни положају, људски су испод сваког нивоа. О Љушићу као човеку сви све знамо. Отакд му је Крестић са покојним чедом Поповим блокирао улаз у САНУ изродио се у мрзитеља свега и свакога.
    Додаћу још једну ствар у вези са у кометарима помињаним Радетом Михаљчићем. Волео бих да видим да су они који данас нападају њега због уџбеника раније нападали ауторе уџбеника или рецимо покојног академика Симу Ћирковића. Немојте доводити човеков патриотизам у питање. Човек је у животу жестоко настрадао још од детета. У питању је један врло фини и симатични чикица уз то врло врстан научни радник. А историју оставите историчарима.




    7



    1

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *