Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Sporenje na Filozofskom fakultetu nije tek slučaj stradanja jednog čoveka zbog svojih uverenja. Ovde je reč o tome kakva će se istorija predavati studentima
Razgovarala Nataša Jovanović Fotografije Milan Timotić
Siguran sam da su moji politički stavovi doprineli nepomirljivosti sa kojom protiv mene nastupaju Nikola Samardžić, Radoš Ljušić i Dubravka Stojanović, kao i njihovi ideološki istomišljenici među potpisnicima „Saopštenja“. Osim što propovedaju inferiornost naše kulture, voljno prihvatanje tuđinskog kolonijalnog jarma, koji oni zovu „modernizacijom“, i doslovno „klečanje pred jačim“, neki od potpisnika ovog „Saopštenja“ javno se ponose time što su deo NATO lobističkih struktura veoma, da to kažem krajnje uzdržano, sumnjivih izvora finansiranja – kaže u nastavku razgovora za „Pečat“ istoričar dr Miloš Ković protiv koga nekolicina kolega u poslednjih nekoliko meseci doslovno vodi hajku na Filozofskom fakultetu. Iza njihovih argumenata, navodno formalne prirode, koje je osporio i ombudsman Univerziteta u Beogradu dr Branko Rakić, krije se podla namera da uklanjanjem jednog od najuglednijih istoričara srednje generacije sa Odeljenja za istoriju otpočne i razaranje Filozofskog fakulteta, neprocenjivo značajne nacionalne institucije. Konačno, osamnaest predavača sa Odeljenja za istoriju svojim „Saopštenjem“ oglasilo se na sajtu Peščanik, potom i u Politici, odlučni da izađu u javnost i ospore ne samo pravo na rad već i pravo na podršku koju Ković uživa u javnom prostoru.
Čime motivisane su neke vaše kolege sa Odeljenja za istoriju odlučile da baš u ovom trenutku izađu sa saopštenjem, osporavajući vam i pravo na rad i pravo na medijsku podršku?
Ljudi koji sa čudnovatom upornošću već godinama progone svoje kolege, i koji su, kada su naišli na odlučan otpor, svesno i namerno razorili Odeljenje za istoriju, da bi potom zaustavili i rad Filozofskog fakulteta, odlučili su da konačno izađu u javnost. Pažnja javnosti je, naime, do sada bila gotovo isključivo posvećena ogrešenjima o zakon bivšeg dekana prof. dr Vojislava Jelića i sadašnjeg vršioca dužnosti dekana prof. dr Danijela Sinanija. Potpisnici „Saopštenja“ su, međutim, sami objavili ono što zaposleni na Filozofskom fakultetu odavno znaju – da su Jelić i Sinani sve vreme sprovodili njihove naloge i da su u stvari oni, baš njih 18, uz nesebičnu pomoć svojih prijatelja sa etnologije (koji će se, nema sumnje, takođe sami oglasiti), odgovorni za nesrećno stanje u kome se našao Filozofski fakultet u Beogradu.
Poneko će se možda iznenaditi kada na sajtu Peščanika, među potpisnicima ovog hajkačkog „Saopštenja“, vidi pojedina imena. Ne, nije u pitanju ni zabuna ni greška. Red je da javnost konačno sazna žalosnu istinu o ovim ljudima, koju njihove kolege odavno znaju.
U saopštenju se navodi da ste vi krivac za opstrukciju rada Fakulteta. Kako ste preko noći promenili poziciju – od progonjenog postali progonitelj?
Tekst vrvi od neistina i namernih prećutkivanja. Raspadanje Odeljenja je počelo kada su upravo oni pokušali da prekrše ustaljeni redosled po kome su birani upravnici Odeljenja, i da po svaku cenu ostatku Odeljenja za upravnicu nametnu svoju kandidatkinju. Kada su shvatili da za to neće imati većinu, na sednicu su doveli svoje studente postdiplomce, saradnike u nastavi, i od njih tražili da protivno Statutu Filozofskog fakulteta glasaju za njihovu kandidatkinju. Kada se gotovo polovina Odeljenja tome usprotivila, zahtevajući poštovanje procedura, podstakli su ove mlade ljude, očigledno spremne doslovno na sve da bi se zaposlili na Filozofskom fakultetu, da u jednom sramotnom pismu optuže svoje bivše profesore za „diskriminaciju“.
Sukob se, međutim, zaoštrio tek sa pokušajem prof. dr Nikole Samardžića da sa fakulteta protera prof. dr Aleksandra Fotića. Ovaj progon traje već godinama, ali ja i dalje nemam odgovor na pitanje: odakle dolazi tolika iracionalna mržnja i, još važnije, kako je moguće da je 18 kolega odlučilo da u tom progonu svesno i namerno učestvuje? Tome se, međutim, suprotstavila gotovo polovina članova Odeljenja, ubedljiva većina članova fakultetskog Izbornog veća, da bi se, o tom pitanju, oglasila i najvažnija pravna tela Univerziteta u Beogradu i pravna služba Filozofskog fakulteta. Uprkos svemu tome, dekan Vojislav Jelić i v. d. dekana Danijel Sinani u tom progonu su zdušno i gorljivo učestvovali. Jelić je pokušavao da spreči Veće da obavlja svoj posao i da odlučuje tako što je, jednostavno, prekidao predsedavanje, ustajao i, naočigled zabezeknutih članova Veća, napuštao sednice. To se ponavljalo iz meseca u mesec, zbog čega su se gomilali neobavljeni izbori i reizbori u naučna zvanja. Jelić i potpisnici „Saopštenja“ čak su odbijali predloge da se reizbor Aleksandra Fotića prebaci na poslednju tačku dnevnog reda, da bi pre toga bili obavljeni nesporni izbori i reizbori u zvanja.
Čekajući na izbore u zvanja, vi ste na neki način, čini se, mesecima bili njihovi taoci. Koji je uslov bio za deblokadu rada Veća?
Trebalo je da prvo pristanemo da naš kolega bude konačno izbačen sa posla, da bi se rad Veća deblokirao i da bismo bili izabrani u zvanja. Mi smo, međutim, uporno, na sednicama Veća, objašnjavali u čemu je ogrešenje o zakon i štitili radna prava profesora Fotića. Sada nam se, u ovom neslavnom saopštenju, prebacuje da smo „aktivno učestvovali u blokadi Fakulteta“ i da smo sami krivi za isticanje naših ugovora o radu!
Na isti način, potpisnici „Saopštenja“ su na Odeljenju za istoriju u taoce pretvorili čak i studente koji rade sa nama, „neposlušnim“ profesorima, jer mesecima ne dozvoljavaju usvajanje tema njihovih diplomskih, master i doktorskih radova. Danas studenata kojima se na najbrutalniji način oduzima njihovo pravo na studiranje ima čak 36. Ovakvo kažnjavanje studenata i njihovo uvlačenje u sukobe i intrige verovatno je nazabeleženo u istoriji Univerziteta u Beogradu. Ne vidim nijedan razlog zašto bi studenti i dalje trpeli ovakvo nasilje, zbog koga gube stipendije i prilike za zaposlenje. S druge strane, potpisnici „Saopštenja“ već godinama sistematski terorišu 11 studenata istorije, koji su se usudili da se hrabro i javno, pod svojim imenima i prezimenima, usprotive ponižavanjima. I Jelić i Sinani potpuno su ravnodušni prema ovoj sramoti i bezakonju nad studentima istorije.
Kako objašnjavate da je u delu saopštenja koje se bavi vašim izborom u zvanje docenta, kasnije u zvanje vanrednog profesora, prećutana činjenica da ste za najvećeg svetskog izdavača u oblasti humanističkih nauka „Oxford University Press“ objavili knjigu Disraeli and the Eastern Question?
Tu se kaže da sam „od 2007. u zvanju docenta“, i da je, pošto sam u decembru 2016. „konačno“ „najavio izlazak knjige koja je najvažniji uslov za napredovanje, pokrenuta procedura za njegovo (moje) unapređenje u zvanje vanrednog profesora“. Iz ovoga, naravno, proizlazi da od 2007. do kraja 2016. nisam objavio nijednu knjigu i da je Odeljenje, čim sam jednu „najavio“, pohitalo da pokrene moj izbor u zvanje. Ovih 18 ljudi je, dakle, potpisalo notornu laž. U našoj naučnoj javnosti nije nepoznato da sam 2011. godine objavio knjigu Disraeli and the Eastern Question za najvećeg svetskog izdavača u oblasti humanističkih nauka „Oxford University Press“. Takvo postignuće je, naravno, potpuno nedostižno za potpisnike ovog sramotnog saopštenja. Srbi 1903–1914: Istorija ideja, jedna od knjiga koje sam uredio i značajnim delom napisao, u kojoj je na zajedničkom radu okupljena grupa vodećih stručnjaka, dobila je nagradu „Ilarion Ruvarac“ Matice srpske za najbolje istoriografsko delo u 2015. godini. O svemu što sam objavio između 2007. i 2016. uostalom svedoči moja bibliografija, dostupna na sajtu Fakulteta.
Potpuno je bizarno da ovako neistinit i potcenjivački tekst o mojim radovima potpisuje koleginica koja je u jednom svom radu (za čitanje ostalih potrebno mi je malo više slobodnog vremena) vrlo marljivo plagirala delove moje neobjavljene magistrature. Kada sam je na to upozorio, ona to čak nije ni osporila, nego je svu krivicu svalila na svog asistenta (danas docenta i člana iste klike), koji joj je, kako je rekla, „sređivao fusnote“. Šta tek reći o još jednom potpisniku, čuvenom po tome što je i dalje redovni profesor, sa svim prinadležnostima, iako je jedan sarajevski kolega objavio članak u kome je dokazao da je njegov doktorat običan plagijat. Posle toga, ovaj čovek, bilo gde u svetu, na bilo kom univerzitetu, ne bi mogao da bude ni higijeničar. Ovde je, međutim, posle svega toga, izabran za redovnog profesora tako što je, sa promenjenim naslovom i međunaslovima, ponovo objavio svoju magistarsku tezu. Slučaj ovog redovnog profesora Odeljenja za istoriju svakako zaslužuje posebnu pažnju naše javnosti. On je, nažalost, slika i prilika stanja na našem nesrećnom Filozofskom fakultetu.
Moj izbor u zvanje vanrednog profesora Kadrovska služba Fakulteta pokrenula je u oktobru 2016, ali su potpisnici „Saopštenja“ sve do decembra 2016. jednostavno izostavljali tu tačku iz dnevnog reda sednica Veća Odeljenja za istoriju. U decembru 2017. kada više nisu mogli da zaustave otpočinjanje zakonske procedure, potpisnici „Saopštenja“ su, sa tek nekoliko izuzetaka, glasali čak i protiv izbora komisije koja je trebalo da napiše referat o mojim radovima. Sudeći po dopisu ombudsmana Univerziteta u Beogradu prof. dr Branka Rakića, ovde je u pitanju školski primer krivičnog dela ometanja upravnog postupka, jer izbori u zvanja predstavljaju, u skladu sa važećom sudskom praksom, odlučivanje u upravnom postupku. Neverovatno je da je 18 predavača na jednom univerzitetu svojim imenom i prezimenom stalo iza tako bahatog i neznalačkog teksta. Konačno, blokiranja sednica fakultetskog Veća i Sinanijev pokušaj da nam, posle svega, oduzme zvanja i da nas udalji iz nastave jesu, kako se vidi, deo istih, beskrajnih, protivzakonitih radnji ovih ljudi i njihovih prijatelja.
U prošlom broju „Pečata“ niste hteli da odgovorite na pitanje da li je ovde reč političkom progonu. Ipak čini se da vas na to obavezuje šest hiljada potpisa ispod peticije i fejsbuk profila koje su, kako bi odbranili vas i vaše kolege, pokrenuli studenti.
Znam da se ovo što ću reći neće dopasti kolegama koje politički misle drugačije od mene, ali koje na fakultetskom Veću uvek glasaju za poštovanje akademskih standarda i procedura. Njih zaista ne zanima kakva su čija politička uverenja. Moram da kažem da naš univerzitet i naše društvo, uprkos svemu, i dalje opstaju samo zahvaljujući takvim ljudima.
Siguran sam da su moji politički stavovi doprineli nepomirljivosti sa kojom protiv mene nastupaju Nikola Samardžić, Radoš Ljušić i Dubravka Stojanović, kao i njihovi ideološki istomišljenici među potpisnicima „Saopštenja“. Sa njima su, kako se vidi, i Čedomir Antić i Aleksej Timofejev. Peščanik je ipak njihovo logično, krajnje odredište. To povezujem i sa harangom protiv mene u medijima, koju vode prijatelji i srodnici potpisnika ovog sramotnog dokumenta. U suštini, reč je o tome kakva će se istorija predavati studentima Filozofskog fakulteta. Ovo jeste borba za duše naše dece.
Dr Dragan Stanić, predsednik Matice srpske
Odbrana zakonitosti i pravednosti
Srpsko društvo, pa i srpska naučna i univerzitetska zajednica, previše često umeju da se udalje od neophodne tolerantnosti sa kojom bismo morali da funkcionišemo uvažavajući postojeće razlike. Svu apsurdnost takvih negativnih zbivanja možemo ovih dana lako sagledati kad sa zaprepašćenjem utvrdimo da su žrtve postale kako ustanove koje bi po svemu morale da budu uzorne, tako i pojedinci koji bi morali biti visoko uvažavani. A kad se, uz to, utvrdi da su žrtvovana i načela prava i pravednosti, onda je jasno da se nešto odlučno mora preseći kako bi se sprečile još strašnije posledice koje mogu da uslede. Na potezu je, dakle, ne samo rukovodstvo Filozofskog fakulteta nego i svi čestiti fakultetski nastavnici kojima je stalo do zakonitosti i pravednosti u radu ustanove. Iskreno se nadam da će oni smoći snage i dodatne energije da obnove model ponašanja kakav je neophodan na mestu obeleženom časnim imenima filozofije, tj. prijateljice mudrosti, i fakulteta, tj. zajednice onih koji imaju sposobnosti i veštine da se suoče sa univerzumom znanja. Odbrana zakonitosti i pravednosti jeste sastavni deo takvog imperativa.
Dr Časlav Koprivica
Kad se rđavi ujedine
Slučaj kolege Miloša Kovića i ostalih sa Filozofskog fakulteta u Beogradu uzoran je, u moralno negativnom smislu, i uzbunjujući. On pokazuje do čega dovodi institucija autonomije univerziteta, koja se u našoj praksi uglavnom primjenjuje kao autonomija fakulteta ili čak odjeljenja, iako je nosilac pomenute autonomije SAMO univerzitet, a ne niže organizacione cjeline, spram samovolje čijih „aga“ je i on sam ponekad nemoćan. Ako znamo da BU vrvi od onih koji ne znaju šta je uloga i smisao univerziteta, čije naučne sposobnosti i dostignuća „konvergiraju“ nuli i kojima su često strana moralna ograničenja, tada ne treba da iznenadi to što se katkad rđavi znaju ujediniti protiv boljih od sebe, ne bi li im baš i samo stoga „uzvratili“, budući da to ne mogu na polju nauke. Riječ je o školskom primjeru zloupotrebe ustanova radi obračuna iz ličnih i/ili ideoloških razloga, tako da dizanjem ruku zlih, uz pomoć uplašenih i samoživih, uz poštovanje procedure, dolazi do odstrjela nepodobnih. Nije problem što unutar naučnih ustanova ima međusobica, niti čak to što se troje glavnih Kovićevih progonitelja sa Odjeljenja za istoriju poduhvatilo da ga institucionalno likvidira – zato što nemaju njegov obraz, njegovo znanje i, ne naposlijetku, monografiju kod „Oksford juniversiti presa“ – već što se drugosrbijanska podnaučna čaršija, unutar udruženog amoralnog poduhvata, mobilisala da goničima nauke bude s ruke.
Zaštitimo istinske naučnike i časne ljudi od niščih koji se kriju iza univerzitetskih ograda i odora!
Đakon Nenad Ilić
Ovo je prevršilo svaku meru
Srbija je trenutno u velikom problemu. Gubi svoj identitet u neobjavljenom ratu koji od nje hoće da napravi samo poligon za sledeće geopolitičke poteze. Naša elita podeljena je na one koji se besramno ulaguju vlasti i one koji su svoj put našli u služenju interesima stranih moćnih sila.
Kad se u takvom vremenu pojavi čovek koji ima ljudske kvalitete – otvorenost, ljubaznost, poštenje, a istovremeno je profesionalno ostvaren – on od obolelog nacionalnog pseudoelitnog tkiva biva prepoznat kao strano telo koje treba što pre odbaciti.
O tome koliko je dragoceno da baš takvi ljudi kao Miloš Ković treba da vaspitavaju srpsku omladinu, ne bi li smo dočekali pojavu mladih i nekorumpiranih ljudi sa patriotskim osećanjem za služenje svom narodu – ne treba trošiti reči.
Nisam detaljno upućen u formalne i neformalne probleme koji stoje iza pokušaja nereizbora profesora Kovića, ali ne treba mnogo pameti i znanja pa da se vidi kako se radi o novoj sramoti za Srbiju. Ako imamo makar i najmanje želje da izađemo iz kobnog kruga mazohizma i samosažaljenja – moramo ovakve događaje da obeležimo kao skandalozne.
Nije potrebno da uključimo kamere na Filozofskom fakultetu i napravimo nov odvratan rijaliti. Dovoljno je da svi kažemo – ovo je prevršilo svaku meru.
Korumpirana Srbijo – poslednji je trenutak da zavapimo za lečenjem!
Podržavam profesora Kovića.
Lako je prepoznati tog redovnog profesora što mu je doktorat raskrinkan i što je reciklirao magistarski da bi postao redovni profesor. Ime mu je Siniša Mišić. Naime, u jednoj ozbiljnoj naučnoj kritici dokazano je da je u svojoj doktorskoj tezi pozajmljivao iz knjiga drugih autora podatke i signature dokumenata iz Dubrovačkog arhiva. Drugim rečima, pokušao je da stvori privid kako se njegovi zaključci temelje na ozbiljnim arhivskim istraživanjima, a zapravo citirane dokumente nikad u životu nije ni video, a kamoli u rukama držao. Toliko o njegovim istraživačkim sposobnostima i naučnom moralu. Verovatno je i njega izlečio doktor za moral, koji je zlonamerno komentarisao intervju Miloša Kovića u prethodnom broju “Pečata”. Što se tiče knjige na osnovu koje je izabran za redovnog profesora, zapravo brošurice o tekućim vodama u srednjovekovnoj Srbiji ili nešto tome slično, to je zapravo njegov magistarski rad, koji je već jednom objavio i na osnovu toga je bio izabran za asistenta. Onda je isti tekst, s neznatno promenjenim naslovom, nekim dopunama i manjim izmenama, ponovo objavio i ta mu je knjiga poslužila da postane redovni profesor. Bravo, majstore! Sa istom knjigom i asistent i redovni profesor. A pri tome mu je jedan od recenzenata bio onaj “akademik s jednom monografijom” kojeg je pre izvesnog vremena, u društvu s istim kolegama koji potpisaše Saopštenje u Peščaniku, brutalno izvređao u Novostima. Zar se tako iskazuje zahvalnost recenzentu?
Isti profesori su protiv Kovića i Maksimovića.
zaboravio si njegov novi udzbenik za studente, koji se moze nazvati “Prepricana dela prof. Milosa Blagojevica”. Sto je najsmesnije od svega toga u vezi sa tim udzbenikom, ne samo da je plagirao Blagojevica, vec je stavio na pocetnu stranu zahvalnicu prof. Blagojevicu, a pritom nema nijedne fusnote koja se poziva na neko Blagojevicevo delo. Isti taj Misic je poznat medju studentima kao prof. koji zaposljava asistentkinje (kojih ima sve vise) jer je seksualno nezasita osoba, i da je vec izbacivan sa nekog fakulteta u RS zbog seksualnog uznemiravanja. Sve u svemu vrlo inspirativna osoba za pisanje satire i crtanje karikatura.
Nemojte tako, molim Vas: čovek ima manekenske performanse (120 h 150 h 160), a od stranih jezika pomalo govori srpski (i to iz godine u godinu sve bolje). Pominjao se i u aferi s falsifikovanim ocenama na Grupi za istoriju od pre desetak godina, kada je taj fakultet izgubio dva sudska spora protiv bibliotekarai i sekretara, koji su lažno optuženi…
Sve u svemu, odavno je zaslužio da postane akademik, a jedino ga je zli profesor Maksimović sprečio u tome.
Na veliku žalost svačega ima na našim fakultetima. Ne smatram da je dr Miloš Ković idealan ali je po mnogo čemu iznad nekih svojih kolega. Što se tiče profesora čiji je doktorat osporavan, ne bi o njemu mnogo da pričam. Ipak moram da ispravim Kovića . Taj bosanski istoričar ne dokazuje da je knjiga tog našeg istoričara plagijat nego da je to primer kako ne treba da se piše jedno istorijsko delo (našao mu je određen broj grešaka koje su nedopustive). Ipak tog našeg istoričara neću puno kritikovati. Čovek nema puno godina ali mi deluje da ima određene zdravstvene probleme, pa ne bi da ga nosim na duši. Zanimljivo je reći da ovo nije prvo otvoreno pismo koje potpisuju ti profesori. 14.2.2016. godine jedne dnevne novine su objavile su objavile otvoreno pismo protiv jednog akademika (isti oni koji potpisuju i saopštenje u Peščaniku, samo što su saopštenje u Peščaniku potpisali i još neki). O sadržaju pisma ne bi da govorim… u komentarima na to pismo je izneta tona prljavog veša, poprilično je loše prošao i profesor koji je spomenut gore u tekstu (neki kažu da je zbog toga taj profesor imao zdravstvene probleme, može biti i zbog nimalo naivnih komentara). Nego umesto da kritikujem i ulazim u (ne)potrebne rasprave, ja nudim rešenje. To rešenje je reforma prosvete koja bi krenula od vrha. S fakulteta bi otišli svi koji su: kršili zakon i pravila; nisu napisali zadovoljavajući broj dela ili im ta dela nemaju nikakvu težinu; došli protivzakonito na ta radna mesta; lenji i nezainteresovani da studentima predaju i studente obaraju iz nekih “svojih” razloga a ne zato što studenti ne poseduju određeno zadovoljavajuće znanje; poklanjaju studentima oceni iz raznoraznih razloga (student dobije 10 a ne zna ni za 6) itd. Reforma prosvete je i više nego potrebna!!! Dok se reforma ne sprovede i dalje ćemo imati ovakve čudne pojave. Kovića podržavam jer je daleko bolji od određenog broja svojih kolega (ni jedno njegovo naučno delo nije naišlo na ismejavanje i komentare da tako nikako ne sme da piše jedan istoričar). Prof. Ković nije prevrtljivac koji će danas tvrditi jedno a sutra sasvim drugo, ko će danas biti član jedne stranke a sutra član druge stranke. Iskreno se nadam da će Ković i njemu slični podržati ideju o reformi prosvete, koju ne zastupam samo ja nego i mnogi drugi ljudi.
Ković je, naravno, “zaboravio” da pomene da je knjiga na engleskom prevod doktorata, a da prema pravilniku o izborima za vanrednog profesora sa objavljenim doktoratom ne možete da budete izabrani, već morate da napišete novu knjigu. Što se tiče same knjige na srpskom i engleskom, svaka čast.
I ja sam, kao i veliki broj mojih kolega, zgrožen ovim međusobnim prozivanjem naših profesora, kojim se konstantno urušava ugled nekada najpoštovanijeg odeljenja na Filozofskom fakultetu. I na tom odeljenju, kao i na svakom na Fakultetu, i Univerzitetu uopšte, ima dosta prljavog veša. Razočaran sam njegovim iznošenjem u javnost. Da li sada svaki profesor i student da nastavi i iznese sve što o svakome zna? Pa da pređemo dalje, na Filološki, Pravni…Sramno!
Inače, i Ković, i u komentaru pomenuti Mišić, su bili vrlo korektni profesori. Takođe sam siguran da obojica (po stručnosti za naučnu oblast) zaslužuju mesto na kome su. Svako ko tvrdi drugačije je zlonameran i pristrasan.
Što se tiče komentara gde se dovodi u pitanje naučni doprinos Mišićeve ”Humske zemlje” – ili ste davno čitali kritiku sarajevskog profesora Esada Kurtovića, ili ste svesno izokrenuli njen sadržaj, ili niste shvatili vreme i okolnosti nastanka te kritike. Mišić je optužen da je koristio ispise iz Dubrovačkog arhiva koje su napravili Ćiro Trhelka i Marko Vego. I da je to tačno, nije ni prvi ni poslednji. Zbog političkih okolnosti srpski istoričari gotovo dve decenije nisu bili poželjni u Dubrovniku. Ipak, to nije suština kritike. Mišiću Kurtović, kao i hrvatski istoričar Mladen Ančić, najviše zameraju to što je okosnica monografije ideja da je Humska zemlja odn. Hercegovina, oduvek bila srpska zemlja. Dakle, Mišić je gotovo trideset godina pre Kovića brinuo o tome kakvu će istoriju srpska deca učiti. I hvala mu za to.
Predavali su mi i Ković i njegovi protivnici. Ković bolje predaje od svojih protivnika.
Javna je tajna da je Siniša Mišić plagirao delove teze i da je nezasluženo, objavljujući više puta iste tekstove pod različitim naslovima, nezasluženo došao do položaja profesora univerziteta. Ne zna ni jedan strani jezik i reciklira članke svog profesora, pok. Blagojevića. On je snjimbol naučnog i moralnog pada Odeljenja za istoriju. Drugo je pitanje kako je uopšte izabrljan za asistenta, kažu po partijskoj pravovernosti. Elem, ništa manje sporna od njega nije ni Suzana Rajić, štićenica Radoša Ljušića, koja se nenaučnim putem, drugim kvalitetima koje je Ljušić preferirao, domogla položaja redovnog profesora. Rajićeva je plagirala 50 str. Kovićevog magistarskog, prepisivala fusnote i rezultate, bezočno, kao svoje, i posle nehajno za to optužila svog nemarnog asistenta. Od kako Ljušić bira kadrove na katedri za nacionalnu istoriju, ona neumitno propada. Ćorović, Stranjaković i Vasa Čubrilović se verovatno prevrću u grobu! Treći primer plagijatora je Dubravka Stojanović koja je pod svojim imenom na nemačkom objavila rad jednog kolege iz Istorijskog instituta, trebalo je da se negde 2005. obrazuje sud časti, ali svi junaci nikom ponikoše jer je ona imala jake veze, preko muža, Ivana Čolovića, kod Soroša i u američkoj ambasadi. Dalje, Nikola Samardžić, navodni stručnjak za Španiju, objavljuje knjige bez fusnota, jer nije radio arhivski, nego samo pretabavao i prepisivao špansku i francusku literaturu o Karlu Petom. Zato se rimski diktator Sula kod njega pojavljuje kao Sila, znači u francuskoj transkripciji, itd. primera prepisivanja ima isuviše, treba znati francuski, ako se već slabo poznaje španski. Samardžić ide po hodnicima i bahato preti: uništiću SANU, uništiću Balkanološki institut, to pripada meni, od oca mi je ostalo! Časni Radovan Samardžić se sigurno prevrće u grobu! Eto kakvi nam (ne)moralni likovi vode naučnu politiku. Za sve njih, Ković je i naučna i moralna gromada. Njemu zameraju što nije član njihovog klana i što naučne interese, stavlja ispred ličnih, lukrativnih potreba ove interesne grupe
Pa sad baš… da je matori Radovan bio častan…hm…o tome bi se moglo razgovarati. Iver ne pada daleko od klade!
…….a ja Sam bio ubijedjen da se u Srbiji svadjaju samo politicari, i to oni polupismeni sa onim nepismenima………
Šteta je što se ovde niko ne seća da je umnogome ista ova šarolika družina (možda bez Beba-Čede) pre nekoliko godina aktivno učestvovala u uklanjanju (nedavno preminulog) znamenitog arheologa Đorđa Jankovića, a pre desetak godina i eminentnih istoričara (sada) srednje generacije Srđana Katića i Srđana Pirivatrića, kojem su pre tri godine sprečavali čak i da brani doktorat pred kompetentnom komisijom. Ovde verovatno nisu na delu samo političke pobude, jer su mnogi potpisnici najnovijeg pamfleta promenili i po 3-4 stranke (od četničkih do ultraliberalnih i mondijalističkih), nego daleko prizemniji koterijaški interesi, čim su se sastavili bez ikakvih principa. Ti vajni pretendenti na SANU neovlašćeno su preturali po ličnoj fakultetskoj arhivi akademika Ljubomira Maksimovića ne bi li našli materijal kojim bi ga kompromitovali i klevetali da ne ispunjava kriterije za Akademiju (jedino što bi to trebalo da jave i Atinskoj akademiji). Dugogodišnji progonitelji su se tek sada dosetili tobožnje zakonitosti rada, koju će braniti zajedno sa Sinanijem, a nasuprot mišljenju profesora Branka Rakića, vrsnog pravnika, kojem ni politički neistomišljenici ne osporavaju vrhunsku kompetentnost.
Indikativno je da se nisu, kao uglavnom medievisti, ovako masovno oglasili povodom sramnog udžbenika Radeta Mihaljčića za šesti razred osnovne škole, ali ni povodom notornih Zundhausenovih i Malkolmovih falsifikata, kao ni drugih napada na našu nacionalnu istoriju. Pogotovo je interesantan prvi potpisnik (inicijator?) besmislenog saopštenja, Andrija Veselinović, koji je napisao makar upola manje radova od (dve decenije mlađeg) kolege Kovića (na primer, za svojih prvih 45 godina objavio je ciglih desetak članaka, ukupnog obima od oko 100 stranica), a sada se nalazi na ničim zasluženom trogodišnjem produženju (verovatno da bi završio započete harange). Redovni profesor je postao dok se nalazio na funkciji prodekana, i to na osnovu koautorske slikovnice sa rodoslovima srpskih dinastija, sastavljene na osnovu opštepoznate literature.
Naučni i lični kvaliteti kolege Kovića veoma su cenjeni u našoj stručnoj i intelektualnoj javnosti, ali bi se valjalo podrobnije pozabaviti pretežno opskurnim biografijama njegovih progonitelja, jer to najubedljivije objašnjava njihove motive.
Ovo za Jankovića, Katića i Pirivatrića nisam znao da su bili tako izbačeni. A što se tiče tog klana, nije ih spojila politika ili zajedničko mišljenje o bilo kojoj sferi života. Njih spaja interes. Neki su se silom prilika pridružili da i sami ne bi nastradali. Neke izjave i stavove pripadnika klana ne bi da komentarišem, umesto toga nudim rešenje. Novi zakon o visokom obrazovanju. S fakulteta bi otišli svi koji su tu zalutali (uvukli se na nezakonit način i činila kardinalne greške) a oni koji bi ostali bi poštovali stroga pravila.
Menie jedino čudi šta će Miloš Jagodić u ovoj bulumenti. Čovek je vrhunski stručnjak i naučni radnik, doduše malo nezgodne naravi. Najpre će biti da se u Kovićevom slučaju radi o vrhunskoj profesionalnoj sujeti jer Koviću je pošlo za rukom ono što nije nikome od naših istoričara, a to je da se pozicionira na evropskoj sceni. Apropo Mišića postoji stara priča da ga je na katedru postavio DB da drži na oku prof. Blagojevića kao bivšeg IB-ovca. O Nikoli Sanardžiću neću trošiti reči. Čak i da su mu naučni kapaciteti adekvatni položaju, ljudski su ispod svakog nivoa. O Ljušiću kao čoveku svi sve znamo. Otakd mu je Krestić sa pokojnim čedom Popovim blokirao ulaz u SANU izrodio se u mrzitelja svega i svakoga.
Dodaću još jednu stvar u vezi sa u kometarima pominjanim Radetom Mihaljčićem. Voleo bih da vidim da su oni koji danas napadaju njega zbog udžbenika ranije napadali autore udžbenika ili recimo pokojnog akademika Simu Ćirkovića. Nemojte dovoditi čovekov patriotizam u pitanje. Čovek je u životu žestoko nastradao još od deteta. U pitanju je jedan vrlo fini i simatični čikica uz to vrlo vrstan naučni radnik. A istoriju ostavite istoričarima.