И НЕ БИ ИХ СТИД

Слаба Србија је гарант „стабилности региона“. Све друго се не уклапа у ватиканске планове и планове НАТО  злочинаца

О држави Србији и Србима нико више не брине. Не брине ни влада, ни парламент, ни опозиција, ни Јавни сервис, нити новине. О Србији не брину више ни невладине организације, а ни они који носе патку. Ни њима није до Срба и Србије.

[restrict]

ЖАЛ ЗА ЈУГОСЛАВИЈОМ Можда грешим. Људски је. Власт прича о евроунијаћењу, отварању поглавља, царинским унијама и асоцијацијама. Опозициони главешина, доскорашњи државни чиновник, иде у Брисел да би се тамошњим комесарима жалио на мањак демократије, слободе штампе, резултате избора и онемоћалости. Цинкари, рекли би зналци старих комесара. Изгледа да једино бриселски комесари брину о Србији. Далеко им лепа кућа.

Све је важније од државе Србије и њених грађана.

Много се туге показује и више суза лије за државом Југославијом која је пропала, за комунизмом који је нестао, него што се показује брига за државу Србије. Укључите Јавни сервис РТС. Свега има: партизанских филмова, хвалоспева бившој југословенској култури и уметности. Свега има само Србије нема. Ту је и туристичка разгледница, лепо упакована. А када се нешто ружно у Србији деси, тада се на сва велика звона удари. У противном ништа. Нема лепих речи за Србију и о Србији. Нема родољубиве поезије. Нема народних прича. Нема народних песама. Нема Косовке Девојке, ни Милоша Обилића, Косанчић Ивана и Топлице Милана. Са кнезом Лазаром се спрдају што се борио против турске напасти, говоре они који се хране из јасала државе Србије, али им то не смета да пљују по држави Србији.

Песму Српкињица нисте чули на РТС-у. Нећете чути ни Добрицу Ерића и његову песму Сви моји преци. Може се унедоглед набрајати и увек ћемо се вратити на почетак.

Жал за пропалом Југославијом и небрига за Србију. Запомажу домаћи Срби и избегли „Југословени“ са задатком. Нису остали да бране своје југословенство од усташије и ватиканске ордије, него су дошли у Србију, где иначе нема слободе, да чувају трагове злочинца Броза и уништавају све српско. Од њих ћете чути огромну лаж, како је за пропаст бивше земље, крива данашња Србија. Срби су агресори, терористи, геноцидни, убице и да њих није било, ех, како би се у Југославији лепо живело. Није да нису покушали да ослободе Југославију од Срба. Ту су се посебно истицали миљеници Ватикана, Павелић и Броз. Ниједан од њих није осуђен за ратне злочине над Србима. Ко не верује у њихову повезаност, нека прочита документ „Извјешће Уреда сигурносне службе у Загребу“ од 16. јула 1942. године.

 

КО С ЂАВОЛОМ ТИКВЕ САДИ… Колико је Срба убијено током Другог светског рата од стране Немаца, Мађара, Бугара сведоче гробља и нешто мало сачуваних архивских података. Од броја побијених у усташким логорима нормалном човеку се заврти у глави. Број убијених у градовима Србије по „ослобођењу“ тешко ће икад бити утврђен. Њих још увек памте најближи сродници. Тешко је пронаћи српску породицу коју окупатори или ослободиоци нису завили у црно.

Уместо да гради Србију, власт би, уз свесрдну подршку носилаца жуте патке и плавог лабуда, уз благослов Ватикана и евроунијатских комесара, поново да ствара некакву нову државу у којој би Срби поново требало да страдају. Важно је да Србија не буде самостална, већ увезана у некакав савез који се може звати Вишеградска група, црна рупа, асоцијација Западни Балкан или нека слична сатрапија, тј. регион. Набацани појмови са циљем да Србије нестане. Није ово научна фантастика или теорија завере него проста, огољена чињеница која се голим оком види. Слаба Србија је гарант „стабилности региона“. Све друго се не уклапа у ватиканске планове и планове НАТО  злочинаца.

Све им дајемо: земљу, људе, душу само да би се они, наше убице и убице наше рођене и нерођене деце, смиловали и уделили нам нешто што нам не треба. Отворили поглавље или неко робовско радно место.

Знам да госпођи из ферарија и некој хиљади упосленика продавање евроунијатске магле доноси лепе приходе, али много људи умире због злочина бриселских комесара. Ко с ђаволом тикве сади, обију му се о главу.

Ко не верује, нека прочита објаву зликовца Блера за кога је и енглески суд утврдио да је лажов, о повратку у политику, „иако зна да ће морати да упрља руке“. То изјави човек коме су руке крваве до рамена и не би га стид. Враћање таквих сподоба на јавну сцену значи да је стварним властодршцима догорело до ноката. Паника им је помутила разум.

Прославите Ђурђевдан на миру и увек са радошћу и молитвено помените Србе хероје: генерала Ратка Младића и др Радована Караџића. Не заборавите ни остале Србе.     

[/restrict]