Непоновљиви Димитрије Митриновић

Конспиративна личност великог формата

Пише Дејан Ђорић

Необични Херцеговац ушао је у најужи круг сарадника некад водећег часописа „The New Age“ („Ново доба“), носиоца нових идеја у духовном простору између социјализма и теозофије, бергсонизма и психоанализе. Сарадници су прворазредни: Џ. Б. Шо (сувласник гласила), Х. Џ. Велс, Г. К. Честертон, Езра Паунд, Кетрин Менсфилд, Ричард Адингтон, Херберт Рид, Едит Ситвел и др. Србин Димитрије водио је рубрику „Светска збивања“ 

Вероватно да никада у својој историји нисмо имали изузетнијег духовног пустолова него што је то био Димитрије Митриновић, и да никада ниједан Србин није познавао или био пријатељ са толико великих и генијалних личности које су га сматрале себи равним. Душан Пајин (1942), оријенталиста, естетичар и наш истакнут филозоф, прошле године је код издавача „Пешић и синови“ објавио књигу „За свечовечанску заједницу. Димитрије Митриновић (1887–1953)“. Овом књигом на нов начин је осветљена та харизматична појава, а свакако битно другачије него што је то учинио Предраг Палавестра у три тома „Догме и утопије Димитрија Митриновића“, где је издао његове сабране текстове са уводом који најисцрпније представља Митриновићев живот и дело и који ће у овом приказу такође бити коришћен.

[restrict]

ВИЗИОНАР ЗА МИЛЕНИЈУМЕ Реч је о песнику, критичару, филозофу, магу и визионару који је деловао у БиХ, Немачкој и Великој Британији. Први је најавио уједињену Европу и свет без ратова и, како каже Едвин Мјур „Он није гледао неколико векова унапред, као Шо или Велс, него неколико миленијума, који су се у његовој свести толико приближили да су изгледали као сутрашњица“.

Рођен крај Стоца у Херцеговини, а умро у Ричмонду, Митриновић је још као младић преводио са немачког „Тајну науку веда“ чувеног Паула Дојсена да би још пре матуре у гимназији ушао у круг сарадника „Босанке виле“, потом београдског „Дела“ и других часописа. Тада је основао тајни ђачки клуб „Матица“, који су чинили Перо Слијепчевић, Богдан Жерајић и Владимир Гаћиновић. У Загребу се уписао на Филозофски факултет и студирао филозофију, логику и психологију. У то време објавио је текстове о Марку Аурелију, Аристотелу и Руђеру Бошковићу и био главни представник идеје југословенске културе акције. После студија у Бечу и покретања часописа „Зора“ боравио је у Риму 1911. где је помогнут од београдских власти извештавао о наступу Мештровића и српских уметника на Међународној изложби. Од тада датира његова тајанствена способност да у миљеу сиротињске студентске омладине па и касније на европским хоризонтима буде вођа, увек крајње уредан и у скупоценој одећи, снабдевен већим количинама новца мада никада нигде није званично радио. Испод сарадње са „Српским књижевним гласником“, објављивања „Естетичких контемплација“, припадништва „Младој Босни“ и активног учешћа у кругу браће Настасијевић (Зоран Глушчевић је помињао тешке окултне сеансе са сликаром Живорадом), крила се конспиративна личност великог формата. Почетком 1913. наставио је студије у Минхену, где се срео са Бранком Лазаревићем, Стојаном Аралицом и Игњатом Јобом. Желео је да студира модерну уметност код чувеног Хајнриха Велфлина и наставио да ради на јединству јужнословенског Балкана који је требало равноправно да уђе у будућу уједињену Европу. У Минхену се повезао са групом „Плави јахач“ и стекао поверење Василија Кандинског. С њим је покренуо зборник радова водећих европских мислилаца „Аријска Европа“, планиран за 1915. са низом предавања у различитим земљама Европе. Митриновић је позвао на сарадњу Анри Бергсона, Х. Џ. Велса, Розу Луксембург, Рудолфа Ојкена, Димитрија Мерешковског, Максима Горког, Петра Кропоткина, Емила Верхарена, Бернарда Шоа, Кнута Хамсуна, Томаша Масарика, Ивана Мештровића, Мориса Метерлинка, Анатола Франса, Франца Опенхајмера, Пабла Пикаса, Ота Брауна, Леонида Андрејева, Ф. Т. Маринетија, Жана Жореса и друге. Лично је с том идејом упознао тада веома цењеног пољског књижевника Станислава Пшибишевског и понемченог енглеског историчара културе Х. С. Чемберлена, једног од инспиратора нацистичке идеологије са чувеном књигом „Основи 19. века“. У његовој кући затекао се 28. јуна 1914. када је светом пројурила вест о Сарајевском атентату. Проблеми које је Митриновић у нацрту за зборник назначио са зацртаним решењима битни су за цео 20. па и за 21. век. Зборник није изашао због избијања рата, али је Митриновић доспео у круг најодабранијих немачких и светских интелектуалаца – Мартина Бубера, Валтера Бењамина, Гершома Шолема и Аптона Синклера. Као једног од оснивача покрета „Основе будућности“ именовао је и Ђованија Папинија, вероватно свог познаника из ранијег боравка у Италији, као што је познавао и Езру Паунда и неке футуристе, чије је идеје пренео у нашу књижевност. Због њиховог погубног утицаја на младе жестоко га је напао моћни А. Г. Матош. Био је често негиран, сматран касније у Београду шарлатаном и неподобном личношћу, али је имао правило да никада не одговара на нападе.

ОДА ДУХУ СЛОВЕНСКЕ РАСЕ Чињеница је да Митриновић са својим сугестивним говорничким даром и огромним утицајем представља најубитачнијег идеолога модернизма уочи Првог светског рата, али је у програм европске федерације ушла и његова замисао југословенства као обједињујуће снаге обновљеног и модерног Балкана – трећег, који попут хеленског и византијског, будућој Европи треба да приложи гордост и снагу цивилизованог духа словенске расе.

На дан објаве рата између Немачке и Велике Британије прешао је у Енглеску, у којој је остао 39 година, до смрти. У Лондону је водећи бранилац српске ствари Николај Велимировић био под Митриновићевим утицајем. Полазна идеја био је сукоб између натчовека и свечовека, немачког и словенског духа. Стивен Грејем, плодни енглески писац и велики славенофил, сећао се да је управо Митриновић наговорио Велимировића да напише „Речи о свечовеку“, као филозофску антитезу ничеанској доктрини о натчовеку. Франо Супило и Митриновић су сарађивали на књизи Срђана Туцића који је у то време делио с њима сан о „Славији од Јадрана до Владивостока“. За пријатеље Мита, предвиђао је универзално човечанство у коме треба да оствари целокупност духовне лепоте и моралне узвишености човека. Када би он, црн, висок и маркантан, у беспрекорном тамном оделу, ушао у собу, самом својом појавом прекидао је сваки разговор и убрзо преузимао иницијативу, говорећи о стварима које су звучале необично и имале примамљив мирис загонетке и тајанства, сећају се његови поштоваоци. Ушао је у најужи круг сарадника водећег часописа „The New Age“ („Ново доба“), носиоца нових идеја у духовном простору између социјализма и теозофије, бергсонизма и психоанализе. Сарадници су прворазредни: Џ. Б. Шо (сувласник гласила), Х. Џ. Велс, Г. К. Честертон, Езра Паунд, Кетрин Менсфилд, Ричард Адингтон, Херберт Рид, Едит Ситвел и др. Србин Димитрије водио је рубрику „Светска збивања“ у којој је пророчки предвидео каснија историјска догађања, од Атлантског савеза, Европске уније до аријства као расне и националне коби који ће бити извитоперен у нацизму и фашизму на које је српски идеалиста гледао са презиром. Предвидео је буђење азијских и афричких народа, велики успон Кине и Индије, а према Пајину био је и претеча постколонијалних студија и еколошких идеја. Сматрао је да Срби, Југословени и Словени имају прекретничку улогу у свеопштој синтези до које може доћи само свесним деловањем, као што њега савременици описују као невероватно самосвесног човека.

СРБИН, ПА ЈУГОСЛОВЕН У Енглеској је имао свој ужи конспиративни круг који је замро с радом када је ту почео да делује Петар Демијанович Успенски, сарадник Гурђијева и аутор више капиталних књига о езотерији. Митриновић је у Лондону у разно време био у друштву Махатме Гандија, Алфреда Адлера, нобеловца Фредерика Содија, сер Патрика Гедиса, Х. Џ. Велса и других. Покретао је луксузне ревије, краткотрајне, али штампане раскошно, на великом формату, са мноштвом слика, скупоценим додацима и засебним прилозима. Као млади ентузијаста у његов круг у Блумсберију 1934. нашао се и Ален Вотс, касније најзначајнији амерички оријенталиста, стручњак за азијску филозофију. Када га је Вотс срео, „он је био крупан словенски тип, са потпуно обријаном главом, црним крилатим обрвама и продорним очима“. „Ја сам га волео и прибојавао га се, јер је међу мојим теозофским и будистичким пријатељима владало мишљење да се он служи црном магијом“, исповеда Вотс. Митриновићева лична библиотека од преко 6.000 наслова сведочи о множини његових скоро неограничених интересовања. Поред бројних издања из области религије, психологије, митологије, историје, антропологије, класичне литературе, хиндуизма, синологије и будизма, библиотека је имала богат фонд издања из области лингвистике – кинеску, асирску, староегипатску, јапанску, турску, хебрејску, санскритску, староперсијску, коптску, сумерску и тибетанску граматику, речнике хијероглифа, мноштво хрестоматија и приручника, различитих енциклопедија и речника. Део библиотеке од 2.000 наслова поклоњен је касније Универзитетској библиотеци у Београду и тако је Пајин, трагајући за оријенталним изворима, још седамдесетих почео да се интересује за Митриновића. Предложио је да се 2003. за педесетогодишњицу смрти подигне споменик овом знаменитом Србину и на крају своје књиге дао библиографије Митриновићевих радова и радова о њему. Не изненађује да је Митриновић стално имао собу за становање преко пута улаза у Британски музеј и био посвећени зналац старе уметности. Поседовао је ретке и драгоцене рукотворине и украсне предмете са свих страна света, а у уметничкој збирци радове Кандинског, Мироа, Магрита, Лежеа, Пикаса, Брака, Гриса, Далија, Де Кирика, Делвоа и других. Написао је најбољи текст на српском језику о смислу стваралачке критике. У свом последњем предавању 1950. године „нагласио је да говори као Србин и Југословен, са историјским и етичким осећањем човека пониклог на медитеранској традицији и у крилу Словенства, смештеног између Истока и Запада, између Русије и Европе, у коридору од Финске до Турске, од Арктичког и Балтичког до Црног, Јегејског и Јадранског мора“. Био је јединствен у ономе што је исповедао, како је живео и изгледао – један од српских барбарогенија, који су по Мицићевој замисли  дошли да оплоде стару и уморну Европу.                            

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *