Почетна / БРОЈ 459 / Игре (око) престола

Игре (око) престола

Пише Никола Врзић

У само неколико дана све се променило. Власт ће ипак имати само једног кандидата, а опозиција још једног

Српска председничка једначина с више непознатих остала је без најновије, а уз то и највеће непознанице. Ако је протеклих дана и истраживано неистраживано – како ће гласове поделити Александар Вучић и Томислав Николић – до сада је већ постало сасвим свеједно шта су истраживања показала. Јер Томислав Николић, актуелни председник, ипак се неће кандидовати за будућег председника Србије као што је то незванично најавио прошле среде увече, за Сретење и свој 65. рођендан, и наставио да најављује – до тада већ само као једну од постојећих могућности, додуше – до петка по подне и седнице Главног одбора Српске напредне странке на којој је премијер једногласно изабран за председничког кандидата, после чега је акценат почео да ставља на могућност договора с Александром Вучићем („На мене ништа не може да утиче и определи ме да одустанем од договора са Александром Вучићем и СНС“, недеља, 19. фебруар, негде око поднева), да би до понедељка у касним поподневним часовима најављена председничка кандидатура упркос Вучићу прерасла, или спала, или се претворила, у договор „да и даље заједно водимо државу. О функцијама ћемо после победе на изборима. Наставићемо да заједно подижемо Србију са колена. Александар ће бити кандидат за председника“, договор који је уследио као, ваљда, последица закључка – изговореног у уторак увече на Радио-телевизији Србије – да су њих двојица „једна идеја у два човека“, која је тако складно наставила да функционише и током читаве среде што је уследила…

ХРОНОЛОГИЈА ПОМИРЕЊА Шта се то издогађало између ове две среде? Како се једна идеја посвађала сама са собом а онда ипак помирила, иако је деловало да је свађа отишла исувише далеко да би помирење било макар и замисливо, а камоли могуће? Али политика у Србији, и не само у Србији, но није то сад тема, превазилази моћ уобразиље већине пристојног света… У сваком случају, најпре о кандидату власти, а онда о кандидатима грађанистичке опозиције, међу којима није ништа мање узбудљиво, да не кажемо мучно.
Када је о кандидатима власти реч – а остао је напослетку само један – кратко подсећање на контекст. Као што смо писали прошле недеље, драма је отпочела у уторак 14. фебруара када су, без постигнутог договора с Николићем иако му се он до последњег момента надао, Александар Вучић и Председништво СНС-а одлучили да Вучић, а не Николић, буде кандидат странке (уз њу и читаве владајуће коалиције) за будућег председника Србије. У замену се још актуелном председнику и несуђеном кандидату за председника нуди утешна награда у виду премијерске позиције, он пак уз њу тражи и место шефа партије – само је затражио оно што је сам већ дао Вучићу 2012, објасниће у неком тренутку док је још деловало да се неће помирити – и на тој тачки договор изостаје, чини се, у поприлично непријатној атмосфери, о чему довољно сведочи и податак да те среде, на сретењском пријему код председника Републике, осим Вучића није било никога ни из Владе Србије ни из врха СНС-а.
А онда, истог дана око 11 увече, одзвања вест о председничкој кандидатури Томислава Николића, упркос Александру Вучићу и упркос Председништву СНС-а, вест која је у разноразним својим пројекцијама у питање доводила и Вучићеву победу у првом кругу председничких избора, али и стабилност владајуће већине у Скупштини Србије.
Кључну непознаницу представљало је питање да ли ће, и колико, Томислав Николић поцепати Српску напредну странку, а онда и њено бирачко тело. Зато се, с природном дозом великог интересовања, ишчекивао петак и седница Главног одбора СНС-а који је пред собом имао задатак да потврди претходну, једногласну одлуку Председништва странке о Вучићевој председничкој кандидатури.
Уследило је разочарање за све који су се надали да ће подела бити што дубља. Она је, наиме, потпуно изостала. Не само што је Главни одбор гласао једногласно већ су и сви локални одбори СНС-а по Србији пружили истоветну, једногласну подршку свом председнику, демонстрирајући свима који су прижељкивали (или само очекивали) другачији резултат да се привлачна моћ власти и ауторитета ипак не сме потцењивати. Овакав се исход гласања може схватити и као (заслужена?) казна Николићу што је 2012. одлучио да поступи у складу са Уставом Србије и повуче се с места председника СНС-а када је изабран за председника Србије – што је пак његовом наследнику обезбедило пет година да странку устроји по сопственом нахођењу – но, како год, крајњи резултат Николићу је јасно показао да његова евентуална кандидатура у пракси и на терену не би имала на кога да се ослони, што је већ сигуран рецепт за одлазак у неславну пропаст.

НИКОЛИЋЕВА РАЧУНИЦА Да ли је Николић рачунао на другачији исход непроглашене битке за СНС између њега и Вучића? Па је, суочивши се исходом на који није рачунао, одмах после изјашњавања СНС-а почео да спушта лопту и да говори о договору с Вучићем уместо наставка сукоба из кога није могао да изађе као победник… У сваком случају, без подршке макар неког дела странке, успут темељно изложен топлом медијском зецу током дуга два-три дана, и сасвим сигурно без подршке Русије коју није ни могао да очекује у оваквом поретку ствари, Томислав Николић је на крају поступио политички (ако не и морално) најрационалније. Одустао је од своје побуне и вратио се другом човеку њихове, уосталом, каже, заједничке идеје.
Са становишта рационалности, овакав исход ове изненадне драме бољи је од било којег другог исхода утолико што је могућност озбиљније дестабилизације Србије враћена у прихватљиве оквире уобичајеног предизборног процеса, што ће рећи, лишеног породичних сукоба и пропратне мржње и усковитланих страсти из којих ништа позитивно по Србију не може да проистекне, какве год иначе ставове имали и о Николићу и о Вучићу и о њиховим заједничким идејама.

ИЗБОРНА МАТЕМАТИКА Елем, Николићевим повратком Вучићу и тим идејама предизборна је председничка математика враћена натраг у оквире (колико-толико) предвидљивог. Уз подршку Николића (чији се нарочито значајан сегмент састоји у томе што му неће одузимати гласове, тим пре што се актуелни председник у време сретењског разлаза показао довољно мудрим па се уздржао од тешких речи на рачун Вучића), уз подршку СНС-а и СПС-а и осталих коалиционих партнера – шездесетак одсто гласова на прошлогодишњим изборима, податак на који смо указали више пута зато што представља најпоузданије испитивање јавног мњења – Александар Вучић морао би да тријумфује већ у првом кругу председничких избора. Не само зато што исказује склоност да самоме себи задаје мегаломанске задатке или да их таквима представља, нити зато што би евентуални други круг представљао нарочиту опасност за њега премда и тог фактора (у теорији) има, већ пре свега зато што би сваки резултат испод педесет одсто, уз излазност налик оној од 24. априла прошле године (56,07 одсто), значио да је владајућа коалиција у размаку од само годину дана изгубила више од десет одсто гласова – рачунајући ту и Савез војвођанских Мађара Иштвана Пастора који је такође подржао кандидата Вучића – угрубо, чак око 400 хиљада гласова, и то након што је потегла свој најјачи адут, а то би пак значило да су им кола кренула низбрдо запањујућом брзином.
Или нешто другачија рачуница. Ако би – опет, угрубо, заокружујемо зарад лакшег сналажења – коалиција која сад подржава Вучића очувала, мање-више, подршку какву је имала пре годину дана, испод 50 одсто у првом кругу остали би само под условом да око 800 хиљада грађана више изађе на предстојеће изборе у односу на претходне, и да нико од њих не гласа за кандидата власти.
Од ове две екстремне варијанте, наравно, изгледнија је њихова комбинација – мање гласова за власт, већа излазност и више гласова за опозицију – али колико је изгледна? Споменутих 800 хиљада гласова више, наиме, нарочито тешко достижним изгледају ако се у обзир узме да су све опозиционе странке заједно – од радикала и ДСС/Двери до грађаниста у свим њиховим појавним облицима – прошлог априла добиле свега милион и 140 хиљада гласова, што значи да би тај свој резултат у збиру морале да поправе за педесетак одсто – и то међу прошлогодишњим апстинентима – и да приде власт изгуби поприличан број гласова, а све то само да би избори отишли у други круг. Математички је то могуће, али математика је чудна наука у којој постоје и ирационални бројеви.

ЈОШ ЈЕДАН Све нас то пак доводи до опозиције – грађанистичке, у патриотском делу све је познато већ дуже време – и њеног све необичнијег агрегатног стања. Након десанта бившег заштитника грађана Саше Јанковића на опозицију који је успео утолико што је он постао председнички кандидат дела опозиције (Демократске странке и њеног отпатка, Нове странке Зорана Живковића), и након кандидатуре Вука Јеремића који је себи привукао величине попут Јанка Веселиновића, Душана Петровића, Веље Илића, Верољуба Стевановића и Саше Миленића који се – сећате га се, сигурно – прославио твитер поруком, објављеном 24. марта 2013. године, да је НАТО ослободио Србију („Да се 2000. у Србији нису десиле никакве промене доказано је чим су наставили са фразом ’НАТО агресија’. Ваљда, НАТО ослобођење!“), дакле, после ове две кандидатуре уследила је и најава треће.
Своје дуго, загонетно, и – требало је ваљда тако да изгледа – мудро ћутање о кандидату кога ће подржати, вођа покрета „Доста је било“ Саша Радуловић прекинуо је претњом да ће подржати сопственог кандидата ако се постојећа двојица не договоре да један од њих више не буде кандидат. Уместо једног, дакле, овај део овдашње политичке сцене, осим у случају неке изненадне промене, имаће три кандидата, а можда и понеког приде будући да се ни челници прошлогодишње ЧБЧ коалиције (Чедомир Јовановић, Борис Тадић, Ненад Чанак) још нису изјаснили кога ће подржати ако им се не оствари сан о једном, заједничком кандидату.
Иако заједнички кандидат збиља није неопходан за изазивање другог изборног круга, већ је за то потребна математика коју изложисмо, таквој математици, која захтева буђење огромног ентузијазма и наде да је промена могућа и надохват руке, нимало у прилог не може да иде (поново, по ко зна који пут) исказана неспособност опозиције да се договори око једног кандидата. Тога су, нема сумње, опозициони лидери сасвим свесни, што предстојеће председничке изборе – из њихове перспективе, о њој сада говоримо – заправо претвара у надметање за будућег предводника опозиције, ове грађанистичке која је стању да у НАТО агресији види ослобођење Србије. А у таквој поставци ствари, будући да у основи циљају на исто бирачко тело, све већ постојеће жаоке – „Нас не занима спашавање петооктобарских странака које нису испуниле очекивања“, рече, на пример, Саша Радуловић, или, ДС-ов Драган Шутановац, циљајући на Вука Јеремића: „Грађани заслужују председника коме Србија није успутна станица, а место председника резервна позиција“, или Вук Јеремић, циљајући на све остале: „Ја сам једини кандидат народа, а не политичких партија“ – све ове, дакле, жаоке мораће, јер је тако природно, да прерасту у озбиљније личне сукобе будући да им међу програмима, колико их уопште има, и нема богзна какве разлике, и свему ће томе Вучић моћи само да се насмеје грохотом и од свег срца.
Што се пак наше Србије тиче – око које се згушњавају ружне тенденције, од оних у Босни и Херцеговини у обличју Бакира Изетбеговића, преко нестабилне Македоније па до Косова и Метохије и обеспокојавајуће изјаве нове америчке амбасадорке у Уједињеним нацијама Ники Хејли да Косово „заслужује да буде пуноправна чланица УН“, из чега би могли да се изроде и нови притисци упркос надама да ће нам Доналд Трамп донети промену, но, отом-потом – Србији је дакле најважније да избори протекну мирно и без потреса, јер јој је стабилност нужан предуслов да би издржала искушења с којима се суочава. А за даље ћемо већ да видимо.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *