Igre (oko) prestola

Piše Nikola Vrzić

U samo nekoliko dana sve se promenilo. Vlast će ipak imati samo jednog kandidata, a opozicija još jednog

Srpska predsednička jednačina s više nepoznatih ostala je bez najnovije, a uz to i najveće nepoznanice. Ako je proteklih dana i istraživano neistraživano – kako će glasove podeliti Aleksandar Vučić i Tomislav Nikolić – do sada je već postalo sasvim svejedno šta su istraživanja pokazala. Jer Tomislav Nikolić, aktuelni predsednik, ipak se neće kandidovati za budućeg predsednika Srbije kao što je to nezvanično najavio prošle srede uveče, za Sretenje i svoj 65. rođendan, i nastavio da najavljuje – do tada već samo kao jednu od postojećih mogućnosti, doduše – do petka po podne i sednice Glavnog odbora Srpske napredne stranke na kojoj je premijer jednoglasno izabran za predsedničkog kandidata, posle čega je akcenat počeo da stavlja na mogućnost dogovora s Aleksandrom Vučićem („Na mene ništa ne može da utiče i opredeli me da odustanem od dogovora sa Aleksandrom Vučićem i SNS“, nedelja, 19. februar, negde oko podneva), da bi do ponedeljka u kasnim popodnevnim časovima najavljena predsednička kandidatura uprkos Vučiću prerasla, ili spala, ili se pretvorila, u dogovor „da i dalje zajedno vodimo državu. O funkcijama ćemo posle pobede na izborima. Nastavićemo da zajedno podižemo Srbiju sa kolena. Aleksandar će biti kandidat za predsednika“, dogovor koji je usledio kao, valjda, posledica zaključka – izgovorenog u utorak uveče na Radio-televiziji Srbije – da su njih dvojica „jedna ideja u dva čoveka“, koja je tako skladno nastavila da funkcioniše i tokom čitave srede što je usledila…

HRONOLOGIJA POMIRENJA Šta se to izdogađalo između ove dve srede? Kako se jedna ideja posvađala sama sa sobom a onda ipak pomirila, iako je delovalo da je svađa otišla isuviše daleko da bi pomirenje bilo makar i zamislivo, a kamoli moguće? Ali politika u Srbiji, i ne samo u Srbiji, no nije to sad tema, prevazilazi moć uobrazilje većine pristojnog sveta… U svakom slučaju, najpre o kandidatu vlasti, a onda o kandidatima građanističke opozicije, među kojima nije ništa manje uzbudljivo, da ne kažemo mučno.
Kada je o kandidatima vlasti reč – a ostao je naposletku samo jedan – kratko podsećanje na kontekst. Kao što smo pisali prošle nedelje, drama je otpočela u utorak 14. februara kada su, bez postignutog dogovora s Nikolićem iako mu se on do poslednjeg momenta nadao, Aleksandar Vučić i Predsedništvo SNS-a odlučili da Vučić, a ne Nikolić, bude kandidat stranke (uz nju i čitave vladajuće koalicije) za budućeg predsednika Srbije. U zamenu se još aktuelnom predsedniku i nesuđenom kandidatu za predsednika nudi utešna nagrada u vidu premijerske pozicije, on pak uz nju traži i mesto šefa partije – samo je zatražio ono što je sam već dao Vučiću 2012, objasniće u nekom trenutku dok je još delovalo da se neće pomiriti – i na toj tački dogovor izostaje, čini se, u poprilično neprijatnoj atmosferi, o čemu dovoljno svedoči i podatak da te srede, na sretenjskom prijemu kod predsednika Republike, osim Vučića nije bilo nikoga ni iz Vlade Srbije ni iz vrha SNS-a.
A onda, istog dana oko 11 uveče, odzvanja vest o predsedničkoj kandidaturi Tomislava Nikolića, uprkos Aleksandru Vučiću i uprkos Predsedništvu SNS-a, vest koja je u raznoraznim svojim projekcijama u pitanje dovodila i Vučićevu pobedu u prvom krugu predsedničkih izbora, ali i stabilnost vladajuće većine u Skupštini Srbije.
Ključnu nepoznanicu predstavljalo je pitanje da li će, i koliko, Tomislav Nikolić pocepati Srpsku naprednu stranku, a onda i njeno biračko telo. Zato se, s prirodnom dozom velikog interesovanja, iščekivao petak i sednica Glavnog odbora SNS-a koji je pred sobom imao zadatak da potvrdi prethodnu, jednoglasnu odluku Predsedništva stranke o Vučićevoj predsedničkoj kandidaturi.
Usledilo je razočaranje za sve koji su se nadali da će podela biti što dublja. Ona je, naime, potpuno izostala. Ne samo što je Glavni odbor glasao jednoglasno već su i svi lokalni odbori SNS-a po Srbiji pružili istovetnu, jednoglasnu podršku svom predsedniku, demonstrirajući svima koji su priželjkivali (ili samo očekivali) drugačiji rezultat da se privlačna moć vlasti i autoriteta ipak ne sme potcenjivati. Ovakav se ishod glasanja može shvatiti i kao (zaslužena?) kazna Nikoliću što je 2012. odlučio da postupi u skladu sa Ustavom Srbije i povuče se s mesta predsednika SNS-a kada je izabran za predsednika Srbije – što je pak njegovom nasledniku obezbedilo pet godina da stranku ustroji po sopstvenom nahođenju – no, kako god, krajnji rezultat Nikoliću je jasno pokazao da njegova eventualna kandidatura u praksi i na terenu ne bi imala na koga da se osloni, što je već siguran recept za odlazak u neslavnu propast.

NIKOLIĆEVA RAČUNICA Da li je Nikolić računao na drugačiji ishod neproglašene bitke za SNS između njega i Vučića? Pa je, suočivši se ishodom na koji nije računao, odmah posle izjašnjavanja SNS-a počeo da spušta loptu i da govori o dogovoru s Vučićem umesto nastavka sukoba iz koga nije mogao da izađe kao pobednik… U svakom slučaju, bez podrške makar nekog dela stranke, usput temeljno izložen toplom medijskom zecu tokom duga dva-tri dana, i sasvim sigurno bez podrške Rusije koju nije ni mogao da očekuje u ovakvom poretku stvari, Tomislav Nikolić je na kraju postupio politički (ako ne i moralno) najracionalnije. Odustao je od svoje pobune i vratio se drugom čoveku njihove, uostalom, kaže, zajedničke ideje.
Sa stanovišta racionalnosti, ovakav ishod ove iznenadne drame bolji je od bilo kojeg drugog ishoda utoliko što je mogućnost ozbiljnije destabilizacije Srbije vraćena u prihvatljive okvire uobičajenog predizbornog procesa, što će reći, lišenog porodičnih sukoba i propratne mržnje i uskovitlanih strasti iz kojih ništa pozitivno po Srbiju ne može da proistekne, kakve god inače stavove imali i o Nikoliću i o Vučiću i o njihovim zajedničkim idejama.

IZBORNA MATEMATIKA Elem, Nikolićevim povratkom Vučiću i tim idejama predizborna je predsednička matematika vraćena natrag u okvire (koliko-toliko) predvidljivog. Uz podršku Nikolića (čiji se naročito značajan segment sastoji u tome što mu neće oduzimati glasove, tim pre što se aktuelni predsednik u vreme sretenjskog razlaza pokazao dovoljno mudrim pa se uzdržao od teških reči na račun Vučića), uz podršku SNS-a i SPS-a i ostalih koalicionih partnera – šezdesetak odsto glasova na prošlogodišnjim izborima, podatak na koji smo ukazali više puta zato što predstavlja najpouzdanije ispitivanje javnog mnjenja – Aleksandar Vučić morao bi da trijumfuje već u prvom krugu predsedničkih izbora. Ne samo zato što iskazuje sklonost da samome sebi zadaje megalomanske zadatke ili da ih takvima predstavlja, niti zato što bi eventualni drugi krug predstavljao naročitu opasnost za njega premda i tog faktora (u teoriji) ima, već pre svega zato što bi svaki rezultat ispod pedeset odsto, uz izlaznost nalik onoj od 24. aprila prošle godine (56,07 odsto), značio da je vladajuća koalicija u razmaku od samo godinu dana izgubila više od deset odsto glasova – računajući tu i Savez vojvođanskih Mađara Ištvana Pastora koji je takođe podržao kandidata Vučića – ugrubo, čak oko 400 hiljada glasova, i to nakon što je potegla svoj najjači adut, a to bi pak značilo da su im kola krenula nizbrdo zapanjujućom brzinom.
Ili nešto drugačija računica. Ako bi – opet, ugrubo, zaokružujemo zarad lakšeg snalaženja – koalicija koja sad podržava Vučića očuvala, manje-više, podršku kakvu je imala pre godinu dana, ispod 50 odsto u prvom krugu ostali bi samo pod uslovom da oko 800 hiljada građana više izađe na predstojeće izbore u odnosu na prethodne, i da niko od njih ne glasa za kandidata vlasti.
Od ove dve ekstremne varijante, naravno, izglednija je njihova kombinacija – manje glasova za vlast, veća izlaznost i više glasova za opoziciju – ali koliko je izgledna? Spomenutih 800 hiljada glasova više, naime, naročito teško dostižnim izgledaju ako se u obzir uzme da su sve opozicione stranke zajedno – od radikala i DSS/Dveri do građanista u svim njihovim pojavnim oblicima – prošlog aprila dobile svega milion i 140 hiljada glasova, što znači da bi taj svoj rezultat u zbiru morale da poprave za pedesetak odsto – i to među prošlogodišnjim apstinentima – i da pride vlast izgubi popriličan broj glasova, a sve to samo da bi izbori otišli u drugi krug. Matematički je to moguće, ali matematika je čudna nauka u kojoj postoje i iracionalni brojevi.

JOŠ JEDAN Sve nas to pak dovodi do opozicije – građanističke, u patriotskom delu sve je poznato već duže vreme – i njenog sve neobičnijeg agregatnog stanja. Nakon desanta bivšeg zaštitnika građana Saše Jankovića na opoziciju koji je uspeo utoliko što je on postao predsednički kandidat dela opozicije (Demokratske stranke i njenog otpatka, Nove stranke Zorana Živkovića), i nakon kandidature Vuka Jeremića koji je sebi privukao veličine poput Janka Veselinovića, Dušana Petrovića, Velje Ilića, Veroljuba Stevanovića i Saše Milenića koji se – sećate ga se, sigurno – proslavio tviter porukom, objavljenom 24. marta 2013. godine, da je NATO oslobodio Srbiju („Da se 2000. u Srbiji nisu desile nikakve promene dokazano je čim su nastavili sa frazom ’NATO agresija’. Valjda, NATO oslobođenje!“), dakle, posle ove dve kandidature usledila je i najava treće.
Svoje dugo, zagonetno, i – trebalo je valjda tako da izgleda – mudro ćutanje o kandidatu koga će podržati, vođa pokreta „Dosta je bilo“ Saša Radulović prekinuo je pretnjom da će podržati sopstvenog kandidata ako se postojeća dvojica ne dogovore da jedan od njih više ne bude kandidat. Umesto jednog, dakle, ovaj deo ovdašnje političke scene, osim u slučaju neke iznenadne promene, imaće tri kandidata, a možda i ponekog pride budući da se ni čelnici prošlogodišnje ČBČ koalicije (Čedomir Jovanović, Boris Tadić, Nenad Čanak) još nisu izjasnili koga će podržati ako im se ne ostvari san o jednom, zajedničkom kandidatu.
Iako zajednički kandidat zbilja nije neophodan za izazivanje drugog izbornog kruga, već je za to potrebna matematika koju izložismo, takvoj matematici, koja zahteva buđenje ogromnog entuzijazma i nade da je promena moguća i nadohvat ruke, nimalo u prilog ne može da ide (ponovo, po ko zna koji put) iskazana nesposobnost opozicije da se dogovori oko jednog kandidata. Toga su, nema sumnje, opozicioni lideri sasvim svesni, što predstojeće predsedničke izbore – iz njihove perspektive, o njoj sada govorimo – zapravo pretvara u nadmetanje za budućeg predvodnika opozicije, ove građanističke koja je stanju da u NATO agresiji vidi oslobođenje Srbije. A u takvoj postavci stvari, budući da u osnovi ciljaju na isto biračko telo, sve već postojeće žaoke – „Nas ne zanima spašavanje petooktobarskih stranaka koje nisu ispunile očekivanja“, reče, na primer, Saša Radulović, ili, DS-ov Dragan Šutanovac, ciljajući na Vuka Jeremića: „Građani zaslužuju predsednika kome Srbija nije usputna stanica, a mesto predsednika rezervna pozicija“, ili Vuk Jeremić, ciljajući na sve ostale: „Ja sam jedini kandidat naroda, a ne političkih partija“ – sve ove, dakle, žaoke moraće, jer je tako prirodno, da prerastu u ozbiljnije lične sukobe budući da im među programima, koliko ih uopšte ima, i nema bogzna kakve razlike, i svemu će tome Vučić moći samo da se nasmeje grohotom i od sveg srca.
Što se pak naše Srbije tiče – oko koje se zgušnjavaju ružne tendencije, od onih u Bosni i Hercegovini u obličju Bakira Izetbegovića, preko nestabilne Makedonije pa do Kosova i Metohije i obespokojavajuće izjave nove američke ambasadorke u Ujedinjenim nacijama Niki Hejli da Kosovo „zaslužuje da bude punopravna članica UN“, iz čega bi mogli da se izrode i novi pritisci uprkos nadama da će nam Donald Tramp doneti promenu, no, otom-potom – Srbiji je dakle najvažnije da izbori proteknu mirno i bez potresa, jer joj je stabilnost nužan preduslov da bi izdržala iskušenja s kojima se suočava. A za dalje ćemo već da vidimo.