Почетна / Интервју / Предраг Радоњић – Рат заправо није ни престао

Предраг Радоњић – Рат заправо није ни престао

Разговарала НАТАША ЈОВАНОВИЋ

Србима се са више страна намеће прихватање „нове реалности“, како се обично назива косовска самопроглашена независност, као предуслов да буду прихваћени као људи са некаквим правима. Дакле, оно што свом дубином свог бића не прихватају

Споразум је први српски дугометражни играни филм снимљен на Косову и Метохији након рата. Завршен са веома скромним средствима и у изузетно тешким и специфичним околностима, премијерно је приказан у такмичарским селекцијама фестивала у Нишу, Врњачкој Бањи и Лепосавићу, а у међувремену је увршћен у главне програме међународних фестивала у Барселони, Лондону и Клужу. На београдској премијери у Дому омладине публика је испунила гледалиште велике сале до последњег места. О овом умногоме необичном филму разговарамо са сценаристом и редитељем Предрагом Радоњићем.

„Споразум“ се бави послератном ситуацијом на КиМ и односима и положајем Срба и Албанаца. Чини се да вас актуелни догађаји не демантују…

Нажалост. Како пише и у сижеу филма, стварност на Косову и Метохији одређена је и даље ратним наслеђем. У неком слободнијем смислу исказано, рат заправо и није престао, као што и није настао када су почели обрачуни и бомбардовање. У питању је конфликт који траје већ вековима, који поприма различите форме, од политичких до оружаних, и који заправо одређује, претежно трагично, животе људи. То сам на неки начин хтео да представим у „Споразуму“.

Апатрид у сопственој кући, тема је којом се мало ко бавио осликавајући живот косовскометохијских Срба. Зашто сте изабрали ту тему, и зашто је она тако мало заступљена?

Живимо у добу такозваних постистина, где се оно што се представља као реалност формира више на основу политичких потреба него чињеничног стања. У временима када се налази аргументација да се Пећка Патријаршија, Дечани и Грачаница прикажу као део некакве инстант косовске културне баштине, коју узгред ни сами Албанци не узимају за озбиљно осим као прелазно решење до потпуне албанизације, дакле када се нешто што је у самим темељима српске историје, културе и државности покушава одузети, зашто се онда чудити да вас неко прогласи и за уљеза у сопственом дому? Као новинар и као човек сведок сам тог апсурда и осећао сам да ми је дужност да о томе посведочим у некој естетској форми. Нисам једини, али нас нема колико је потребно.

Цео текст је доступан претплатницима или у штампаном издању

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *